Predsednik Amerike Džo Bajden priča o ratu koji Rusija vodi u Ukrajini kao o „bici između demokratije i autokratije“, što je, pogrešno, jer mi zapravo, nismo u borbi za demokratiju, ma koliko to kontradiktorno izgledalo.  Na kraju krajeva, sama Ukrajina je mnogo godina bila slaba, korumpirana, institucionalno nerazvijena „korpa za smeće demokratije“, tvrdi američki geopolitički strateg Robert D. Kaplan u analizi objavljenoj na portalu Blumberg.  

Prema Kaplanovom mišljenju, u toku je borba za “nešto šire i suštinskije - za pravo naroda širom sveta da kroje svoju budućnost i da se oslobode gole agresije”. “To zahteva uređeniji svet, gde zakon džungle nije na snazi. Dakle, potrebno je da poželimo dobrodošlicu u ovu borbu i nekim autokratskim državama. Zaista, ako sagledate svet izvan Severne Amerike i Evrope - pridajući isti značaj Bliskom istoku, Africi, Jugoistočnoj Aziji i Latinskoj Americi, postaje nejasno da li je parlamentarna demokratija apsolutno neophodna da bi se razvio opšti duh slobode. Kao spoljnopolitički izveštač koji je radio četiri decenije u Istočnoj Evropi i zemljama u razvoju, došao sam do spoznaje da je autoritarizam široka kategorija, sačinjena od mnoštva sivih zona, a ne samo apsolutno zlo, osim na pojedinim mestima kao što su bili Rumunija za vreme Čaušeskua i Irak tokom Sadama Huseina”, ocenjuje ovaj američki autor.

Kaplan tvrdi da Putin, sa svojim projektom “imperijalizma bez milosti” ima premalo toga zajedničkog sa “relativno prosvećenim autokratama Maroka, Jordana i Omana, koji su, uzgred rečeno, svi saveznici Amerike”. On ukazuje da činjenica da su nedemokratski sistemi tako široko rasprostranjeni, i da ih je sve više, nije odraz “zla koje vlada svetom”, već je izazvana time da na “mnogim mestima okolnosti, naprosto, nisu zrele za stabilnu demokratiju. U tom kontekstu, citira filozofa Isaiju Berlina, koji je pre pola veka napisao: “Od ljudi koji žive u uslovima gde nema dovoljno hrane, toplote,  utočišta, ni minimuma sigurnosti, teško se može očekivati da im preokupacija bude sloboda ugovaranja ili sloboda štampe”, i zaključuje: “Zaista, red i prvobitni razvoj prethode slobodi jer bez njih nema slobode ni za koga”.

Kaplan se osvrće i na politikologa sa Harvarda Semjuela P. Hantingtona koji je svoje najveće delo “Politički poredak u društvima koja se menjaju” započeo opservacijom da su razlike između demokratije i diktature manje važne od razlika između država sa snažnim, visoko institucionalizovanim sistemima uprave i onih sa slabim ili nepostojećim institucijama. Kako se ističe: “Slobodna društva mogu da nastanu samo iz prve kategorije država, ne i iz druge, a, ipak, i dalje mnogo zemalja pripada drugoj kategoriji”.

Kaplan navodi da je dok se putovao svetom, naročito Bliskim istokom, većina ljudi koje je intervjuisao žudela da od režima u svojim zemljama dobije kompetentnu tehnokratsku upravu, lične slobode, meritokratiju i “osećaj pravde”, dok je, “malo njih konkretno žudelo za demokratijom”. “To ne znači da su oni bili protiv demokratije same po sebi, već, jednostavno, da im lične slobode - zaštita manjina, sloboda putovanja ili da se naruči bilo koja knjiga iz inostranstva i tome slično, kao i delotvorna uprava, znače više nego sposobnost da glasaju svakih nekoliko godina. To može da izgleda čudno zapadnim elitama koje uobičajene lične slobode uzimaju zdravo za gotovo, te su, stoga, zaokupljene politikom, i smatraju da i svi ostali treba da budu time zaokupljeni”, ukazuje on.

Kao ilustraciju za državu u kojoj su lične slobode “dramatično proširene” autor navodi Saudijsku Arabiju, čiji vladar je princ Muhamed bin Salman. On napominje da do pre nekoliko godina tamošnjim ženama nije bilo dozvoljeno da voze, niti da putuju u inostranstvo bez dozvole muškog srodnika, kao i da su morale da se na javnim mestima pojavljuju obučene u crno od glave do pete, skrivajući kosu i telo, “ponekad i lice”, dok sada mogu da voze, izlaze same napolje i oblače šta im je volja. Istovremeno, napominje se da je procenat žena na tržištu rada Saudijske Arabije u proteklih sedam godina povećan sa 17 odsto na 33 odsto, a taj udeo i dalje raste, kao i da Saudijci kažu da sada mogu da kritikuju poteze Vlade na Tviteru. “Saudijci prave razliku između slobode i demokratije. Sloboda za njih znači nove lične slobode, koje bi bile ugrožene demokratijom jer demokratija znači izborni proces od čega bi mogli da imaju koristi muslimanski fundamentalist”, objašnjava američki politikolog.

Sumirajući situaciju u svetu, Kaplan ukazuje da je Samit za demokratiju, koji je organizovao predsednik Džo Bajden bio besmislen, uz napomenu da je tom skupu, između ostalog, prisustvovala Demokratska Republika Kongo, u kojoj vlada poluanarhija, sa izraženim kriminalom, kao i države sa relativno slabim institucijama i problemima korupcije i organizovanog kriminala, “poput Crne Gore ili Moldavije”, dok poziv nije dobio Singapur, “jedna od država sa najboljom upravom”, pa se stiče utisak da “nema mnogo onih u Stejt Departmentu koji pažljivo čitaju Berlina i Hantingtona”.

Autor kao primere ironije ističe podatak da je autokratski režim Abdela Fataha el Sisija u Egiptu popularan i deceniju nakon što je preuzeo vlast. “Egipćani, shvatio sam to tokom duge posete, imaju gorke uspomene na anarhiju koja je pratila egipatski eksperiment sa demokratijom između 2011. i 2013. godine. Takođe, kurdski region severnog Iraka je tehnički demokratija, ali je vlast podeljena između dva klana - jednog na zapadu Kurdistana, i drugog na istoku”, naglašava se u tekstu.

Kaplan predviđa da ono što se trenutno događa u vezi sa Putinovom invazijom na Ukrajinu neće umnogome uticati na razvoj situacije u nabrojanim državama, uključujući Iran, već da će imati “moralni, politički i psihološki efekat” na  zemlje u okruženju , “koje su geostrateški povezane sa bivšim Sovjetskim Savezom, poput Belorusije, Mađarske i Turske”. “Imajući u vidu ove prilike, pokretanje široke koalicije na svetskom nivou protiv dve glavne evroazijske sile koje se vode revanšizmom - Rusije, koja želi da pripoji Ukrajinu, i Kine, koja teži aneksiji Tajvana, zahteva svojevrsnu pragmatičnu viziju koju je imao državni sekretar SAD Džejms Bejker, kada je organizovao 35 država, uključujući autokratske, da se odupru iračkoj invaziji na Kuvajt, 1990. Bejkerova strategija nije bila da menja svet, već da zaustavi teritorijalno nadmetanje. Strategija Bajdenove administracije prema Rusiji i Kini treba da bude slična - orijentisanje ne na borbu protiv autokratije širom sveta, već na okončanje oružane agresije navedenih dveju vojnih sila”, tvrdi on.  

“Tenkovima se ne može ostvariti napredak”

Američki geopolitički strateg na kraju poručuje da je, uprkos eri globalizacije, svet i dalje suviše raznolik i složen da bismo verovali u “uzvišenu ideju” da se može napredovati “samo zbog toga što  su tenkovi jednog autokrate sada raspoređeni oko Kijeva”.