Poput ruskog opozicionara Alekseja Navaljnog “glavni kritičar” je istovremeno i vođa otpora protiv nesputane predsedničke moći, podržan i od zapadne javnosti, i u izvesnoj meri i zapadnih vlada.

Karakter takve borbe za vlast nadilazi parlamentarno-partijski sistem i kreće se po dubini društva. To znači i da je pozicija “glavnog kritičara” mnogo šira od pozicije predsednika jedne opozicione partije. Navaljni je, na primer, osnovao i stranku Rusija budućnosti, ali nije zahvaljujući njoj postao glavni ruski opozicionar, čak ni zbog udruženju Fondacija za borbu protiv korupcije (FBK). Postao je vođa ruske opozicije zahvaljujući ličnim nastupima i objavama na društvenim mrežama, vršeći neposredni uticaj na građanstvo, pre svega na omladinu. U tim nastupima on koristi simboliku popularne kulture, pre svega filmova i serija i njihov na površini nepolitički jezik, da bi poslao svoju političku poruku. Prihvatanje poruke je dovoljno masovno da izaziva sve jaču odmazdu ruskih vlasti. Od pretresa prostorija i provere finansijske dokumentacije FBK posle lokalnih izbora u Moskvi 2019. pa do sadašnje presude da Navaljni bude poslat u kažnjeničku koloniju u Sibiru. Reč je o postupka iz 2014. u kome je glavni ruski opozicionar okrivljen za prevaru i pranje novca, dok on tvrdi da je to politički monitrano suđenje.

Neutralni posmatrači ističu da ruska vlast pokazuje iznenađujuću dozu nervoze, vidljivu po opsadnom blokiranju ulica prilikom “nedozvoljenih skupova” podrške Navaljnom, kao i po velikom broju privedenih demonstranata. Na “nedozvoljene skupove” dolaze mahom mladi, slično kao u Srbiji tokom dana julskih nemira 2020. zbog korona vanrednog stanja. Kao sličnost sa vikend demonstracijama u Srbiji 2018 -2019. može se primetiti da se okupljanja održavaju takođe subotom, i takođe i u gradovima u unutrašnjosti. U slučaju Rusije, reč je o gradovima u dalekom Sibiru. Slučaj upornog demonstriranja u Habarovsku pomalo liči i na to što su pre dve i po godine protivnici vlasti žilavo protestovali u Kuršumliji. Taj protest na jugu Srbije ozbiljno je razmatran u martu 2019. kao izvor rizika za obeležavanje 20. godišnjice početka NATO bombardovanja u Nišu, čemu je prisustvovao srpski državni vrh, i gosti iz regiona.

U Srbiji trenutno postoji težnja u opozicionoj javnosti i intelektualnim krugovima da se politika odvija u okvirima parlamenta i partija. Težnja je da srpska scena makar u pokušaju uspe da zaliči na Crnu Goru ili Hrvatsku, iako su situacije nespojive. Ove dve države su deo zapadnog sveta, prva kao članica NATO, druga kao članica i NATO i EU. Stoga imaju i unutrašnji “noseći” deo strukture tih savezništava, koji se ispoljava kroz rad parlamenta i kroz sastav stranaka. Ipak, i u Crnoj Gori, kad je bilo potrebno razvališćivanje predsednika i dugogodišnjeg vladara Mila Đukanovića, to se nije odigralo samo na tom parlamentarno-partijskom planu. I tu je bila potreban dubinski društveni pokret van tog partijskog okvira. Ulogu glavnog kritičara Đukanovića odigrao je pokojni mitropolit Amfilohe Radović, a protestne litije, bile su kampanja simbola, suštinski slična kampanji “jezika masovne kulture” koju sporovodi Navaljni na Internetu.

Težnja je opozicione javnosti u Srbiji, dakle da se “zaostajanje” za Crnom Gorom i Hrvatskom, makar malo nadomesti dijalogom o izbornim uslovima sa predstavnicima Vučićeve vlasti, u čemu će učestvovati i poslanici Evropskog parlamenta. To će ostati pusta želja, budući da je u toku oštra borba “ispod stola” za vođu otpora koji će određivati pravac i tok kampanje opozicije na predsedničkim i beogradskim izborima 2022.

Suparnici su treba li reći, lideri Narodne stranke i Stranke slobode i pravde Vuk Jeremić i Dragan Đilas, ali iznenađujuće, neke nade tu polaže i predvodnik frakcije isključenih članova Demokratske stranke Branislav Lečić. Lečićeve nade se očituju kroz skorašnju izrazito povišenu aktivnost na Internetu i društvenim mrežama, gde njegovi nalozi zahvaljujući činjenici da je poznati glumac, mogu da dosegnu značajnu praćenost. Kada je reč o Jeremiću i Đilasu, oni takve nastupe na društvenim mrežama uveliko upražnjavaju. Đilas sličnije metodima Navaljnog, Jeremić više nalik pristupu neke zapadne NVO ili lobi organizacije. Pojedini posmatrači kažu da je uzrok sukoba to što Jeremić i Đilas nisu mogli da dogovore kvote na zajedničkim kandidatskim listama, budući da se očekuju objedinjeni parlamentarni i predsednički i beogradski izbori. Međutim, kada je u leto i jesen 2018. nastajala njihova prethodna koalicija Savez za Srbiju, u javnosti se tvrdilo da se članice unapred dogovaraju o tim kvotama. Zato, navodno SZS-u nije pristupila DSS Miloša Jovanovića, jer bi dobili manje “prolaznih” mesta od Dveri Boška Obradovića. Činjenica je, da je kad je ugašen SZS u julu 2020. ugašen i taj dogovor ako je stvarno postojao. U onome što je usledilo – formaciji Udružena opozicija Srbije, očigledno nije nađeno rešenje o tome ko će dati kandidata za gradonačelnika Beograda, a ko za predsednika Srbije. Deo UOPS u ovom trenutku podržava Jeremića, koji su napustili Đilas, i lider DS Zoran Lutovac.

U odmeravanju da li predvodnik opozicije može biti samo jedan, kao što je i Vučić jedan moćni predsednik, dok su svi ostali tim jednakih poput vlade Ane Brnabić, iz Jeremićeve stranke je lansirana ideja o samo dva pregovarača u ime opozicije. Ta dvojica zastupnika na pregovorima sa prestavnicima vlasti, prema predlogu Jeremićeve stranke, mogli bi da budu profesor prava Bojan Pajtić i profesor sistema EU Slobodan Samardžić.

Nije jasno šta je pravi cilj takve ideje, sem izazivanja Đilasa da nečim uzvrati. Moguće i to da se pokaže kako i srpska strana ima odgovor na učešće penzionisanih evroparlamentaraca Knuta Flekenštajna i Eduarda Kukana. Ova dvojica su već učestvovala u pregovorima naše vlasti i opozicije uoči izbora 2020. kao ljudi koji su ispregovarali sporazum u Severnoj Makedoniji kojim je Zoran Zaev doveden na vlast. Jer, Bojan Pajtić nije tek profesor prava, nego premijer Vojvodine u više mandata, bivši lider Demokratske stranke i bivši poslanik Narodne skupštine, dakle penzionisani političar. Slobodan Samardžić nije samo kao pojedinac deo UOPS-a, budući da se ne zna da li njegov Državotvorni pokret ima još nekog člana, nego je i bivši ministar za KiM i bivši pregovarač o Kosovu u vreme vlade Vojislava Koštunice. Takođe, dakle i penzionisani političar, od koga bi se pre očekivalo da podrži ideju Koštuničnog naslednika u DSS Miloša Jovanovića, da srpska opozicija i vlast ne treba da pregovaraju u prisustvu stranaca iz EP. Moguće je doduše, da je sve to doprinos političkoj satiri i pozorištu, jer kako će Pajtić i Samadržić postati “ovlašćeni pregovarači opozicije”, ko će ih ovlastiti da budu pozvani i kako? Hoće li Jeremić pozvati Đilasa da zajedno napišu pismo EP-u?