Poneki se trude da daju odgovor ko bi to mogao biti – recimo Nebojša Zelenović, gradonačelnik Šapca, koji je za govorniciom Saveta Evrope najavio da Savez za Srbiju pokreće novu veliku političku priču.

A to je priča o nasilju dela vladajuće Srpske napredne stranke prema protivnicima i neistomišljenicima. Istina, to je prvi osmislio i na taj spoljnopolitički nivo (Savet Evrope je parlamentarno telo koje uključuje i nečlanice EU, među njima i Rusiju) Saša Paunović, potpredsednik DS-a. On je prvi i počeo da skuplja dokumente o pritiscima na lokalne odbornike da promene stranu, kao i sadržaj napisa sa SNS portala.

Ali, samo osmišljavanje i nastup, uključujući i dokumentovanje, ne bi značili ništa bez stvarnog događaja. Koliko 20-tak dana posle tog Zelenovićevog govora, koji je na licu mesta u Strauzburu pokušao da pobije niški naprednjak Zoran Perišić, u Kruševcu je u glavu udaren Borko Stefanović, lider Levice Srbije. I potom je priča “proradila”, uspešno čak i iznad svih očekivanja u Savezu za Srbiju. Uspešno je podignut talas vikend demonstracija, nezamisliv još koliko 2016. i 2017.godine.

Krajnje nezgodna stvar po Aleksandra Vučića i njegovu vlast je što tom pričom koja se i dalje razvija, ne gospodari jedan određeni lider, niti je to u sadašnjim okolnostima moguće. A to su okolnosti pridobijanja najšire moguće podrške za demonstranje protiv vlasti - od pijace do akademije nauka. Čak i lažna podrška se ne odbacuje. Jer, na demonstracijama govore ljudi zagovarajući ideje koje su potpuno oprečne glavnim zahtevima opozicije. Glavni zahtevi su vanredni izbori na svim nivoima i otvaranje medija za opoziciju. Oni koji predlažu recimo, da opozicija skuplja potpise za promenu izbornog sistema u većinski, samo žele skretanje pažnje i kupovinu vremena za Vučićevu vlast do maja 2020.

Vučić bi i sam mogao to vreme da kupi posredno, otvarajući medije, na šest meseci pred izbore, prećutnim ili polutajnim primirjem sa Savezom za Srbiju. Ima onih koji procenjuju da jedino što on nikad neće ispuniti opoziciji, jesu upravo ti medijski zahtevi. Prema tim procenama, svi Vučićevi potezi usmereni su na dokazivanje i pokazivanje da opozicija ima sasvim dovoljno sopstvenog medijskog prostora i da je njen problem što ne može da mu time politički naudi.

Na površini to i deluje tako. Međutim, nije samo stvar u zastupljenosti, već i u snazi jedne političke priče. Primenjujući prethodnih sedam godina ono što se u marketingu zove “strategija Šeherezade”, Vučić je svoju “hiljadu i jednu noć” ispričao. Pažnja publike, bez obzira da li joj je on pozitivan ili negativan lik, po toj logici, preselila se u “novu sezonu”. A u “novoj sezoni” radnja se vrti ne oko toga šta će da uradi predsednik Srbije i SNS, nego šta će biti sa demonstrantima, protestima, opozicijom... Vučić udarnički pokušava sve kako bi ponovo preuzeo tok radnje. Svi događaji od obeležavanja 20.godišnjice bombardovanja SR Jugoslavije, preko sastanka Predsedništva Srpske napredne stranke, do finiša predsedničke terenske kampanje 19. aprila u Beogradu, podređeni su tom pokušaju. Međutim, Vučić više nema dovoljno jak unutrašnji zaplet na raspolaganju, svakako ne neki koji već više puta nije upotrebio. I spoljni zaplet mu izmiče zlokobnim zatišjem u vezi pregovora o Kosovu, evrointegracijama i odsustvom nekog jakog međunarodnog događaja, koji bi mogao više da zaokupi publiku od demonstracija. Kao da su utihnuli svi međunarodni “iventi” i forumi, čak i najavljena poseta francuskog predsednika Emanuela Makrona, nikako da se odigra.

Ali, zato u opoziciji je sve neizvesno i svi su zapleti i raspleti i dalje mogući, što podiže interesovanje čak i kod najravnodušnijih. I kod onih koji su ubeđeni da se posle 13. aprila i gromoglasno prizivanog velikog skupa opozicije, (uporedivog sa saborom Deposa iz 1992. koji se završio piknikom u Pionirskom parku) ništa neće desiti. Ali, i kod onih koji su ubeđeni da će opet doći do izliva energije, možda i hapšenja demonstranata, što sve samo ubrzava put ka promeni vlasti.

Pri čemu, konkurs za lidera sprske opozicije je i dalje, kao i prethodnih sedam godina otvoren. Odnosno, onaj u čije su političke mogućnosti oči prevashodno uperene – Dragan Đilas, ga drži otvorenim. Iako je posle povlačenja Saše Jankovića i uprkos željama dela javnosti, očito da Đilas predvodi borbu protiv Vučića, ostavljanje nade da ta stvar nije konačno rešena, je vrlo bitna. Za privlačnost zapleta na strani opozicije, naravno. Jer, prema svim anketama, opozicione pristalice se i dalje nadaju “novim licama”. Stvar sa tim licima nije u tome da su nepoznata, mlada ili već kakva, nego da se ne mogu dovesti u vezu sa vrhom ranijeg političkog establišmenta. Đilas im tu nadu neće uskratiti – jer je i to prednost u odnosu na vladajuću SNS, gde je sve u funkciji neprikosnovenog lidera.

Držati priču krajnje napetom, to je uostalom veština, koju je Vučić primenjivao prvih pet godina svoje vlasti, sve dok nije uzeo predsednički mandat i penzionisao Tomislava Nikolića. Ali, kad nastane zamor od glavnog lika, veština ne pomaže, samo izvesna pauza, a upravo je to ono što Vučić izbegava po svaku cenu.