Prognoze su opadajuće – od 2021. godine kada bi i Angela Merkel trebalo da se povuče i idu sve do vanrednih izbora već koliko 2019. Vučićeve reči da ga ovakva opozicija ne može srušiti ni na izborima 2024. dok za 2028. nije baš siguran, takođe je blagi lični doprinos ovoj kladionici. Jer, koliko ranije tvrdio je da će ga smeniti nikad, i zato će on sam da odluči kada i kako da se povuče.

Vučić nesumnjivo nije odigrao svoj poslednji politički tango u Parizu, ali tamo nije dobio ono što mu je trebalo – nešto malo istorije. Da bi održavao visoku popularnost kod kuće i osvajao buduće mandate, Vučiću treba nešto što će prikazati kao istorijsku pobedu, što može da nosi njegove buduće kampanje. Pobede, koja je bila vredna odbacivanja političkog oca Tomislava Nikolića, ustoličavanja gej premijerke Ane Brnabić i niza drugih kadrovskih i političkih poteza. Tu istorijsku “nosivost” ne mogu da imaju pobede nad domaćom opozicijom – stalna ponavljanja kako je SNS porazio Dragana Đilasa, Borisa Tadića, Vuka Jeremića, postali su pucnji u prazno.

Zašto u prazno? Zato što se u opoziciji dogodio istinski prelom. Taj prelom je jednostavno opisati – Demokratska stranka i njeni izdanci, uspeli su nakon otprilike pet godina da neopozivo shvate da ih Vučić nikada neće pozvati u vlast. Da nikada neće podeliti vlast sa njima. Da će im uzeti i tu poslednju mrvicu vlasti koju još imaju u dva grada – Šapcu i Paraćinu. Istina, nisu svi delovi Demokratske stranke, a DS je glavna partija i organizaciona kičma opozicije, to razumeli baš u isto vreme. Neki se možda, poput Dragana Šutanovca, i dalje uzdaju u drugačije opcije, ili se prave da nisu pogrešno procenili.

Jer, iz Vučićevog pravca sve vreme dolazili su signali da bi on, kada se na priliku dese ovi ili oni izbori, mogao da napravi most ka njima na obostranu korist. Da njegova vladavina dobije jaču “proevropsku srž”, a DS da se vrati i obnovi, bilo pod novim imenom i sa novim liderom, bilo izvorno. Ali, ti su signali realno bili potpuno lažni – Vučić je uzimao ili zadržavao u strukturama isključivo pojedince iz bivšeg vrha DS koji su najviše naštetili ugledu i snazi Demokratske stranke. Na primer, poput Gorana Vesića, Jelene Trivan, ili Ane Hrustanović koja je ostala najviši diplomata, ali u čijem su diplomatskom predstavništvu svi glasali za SNS...

^{foto: BETA}

Vrh toga predstavlja sad već urbana legenda o tome kako je Saša Janković, nezavisni predsednički kandidat ispred DS, naglas razmišljao na privatnoj večeri, da li da traži od Vučića premijersko mesto. Neki su možda u DS, poput Đilasa, vrlo brzo shvatili da od pakta sa Vučićem nema i neće biti ništa. Neki iz vrha DS, poput Vuka Jeremića, nastavili su da se ponašaju kao i pre 2012. i dolaska Vučića na vlast. Setimo se, šta su tih dana u maju 2012. kad je Nikolić pobedio na predsedničkim izborima, pisali tabloidi – da su se članovi najužeg rukovodstva DS potukli. I da je Tadića koji je pokušao da ih razdvaja neko slučajno žešće udario.

Nikad se nije pouzdano saznalo da li je tuče zaista bilo, poptredsednici su se slikali po beogradskim restoranima da se vidi da su čitavi. Ali, upućeni izvori tvrdili su da je sve otišlo dođavola iz prostog razloga što su svi u potaji mislili da mogu da budu Tadić umesto Tadića. Odnosno, da bolje vode stranku i državu, ne toliko od Tadića, koliko od pokojnog Miodraga Rakića, njegovog šefa kabineta, kome su bile prepuštene sve poluge moći.

Uglavnom, ako se posmatra današnja organizaciona struktura Saveza za Srbiju, čije je srce Demokratska stranka, i njeni izdanci, videće se da Đilas svakog pušta da bude predsednik, moguće i da iživi svoju fantaziju iz Tadićevog vremena. Svakom ostavlja prostor da bude lider, ne namećući sebe kao lidera, ali dovodeći “unutrašnju konkurenciju” u vidu ultrakonezrvativnog Boška Obradovića, koji jedini još ima stranku i ima glasače.

I u osnovnom nastupu Saveza za Srbiju, videće se da je prva i glavna poruka “svi smo imali priliku da budemo Goran Vesić i da preuzmemo funkciju u Vučićevoj vlasti”, ali jednostavno nismo. Setimo se i da je Đilasov povratak sa uslovnog odsustvovanja sa političke scene krajem 2017., obeležila upravo priča o tome kako mu je Vučić nudio mesto potpredsednika Vlade ili gradonačelnika Beograda. Đilas je tvrdio da je odbio jer je Vučićeva vlast loša i stanje u zemlji je loše.

Sad, manje je bitno šta je tu stvarno istina i da li je ponude uopšte bilo. Bitno je da se prelom desio – Đilasova opozicija je stvarna, oni kakvi god da su, znaju da za njih nema prostora u Vučićevoj vlasti. Mogu ga ili rušiti, ili odustati od politike.

Jedna od vidljivih posledica tog preloma je Strazbur, događaj koji je neverovatno iziritirao naprednjake. U Savezu su iskoristli redak međunarodni kanal koji im je ostao, takoreći malu platformicu, u Kongresu lokalnih samouprava, jednog od bezbrojnih pratećih udruženja evropske birokratije. Tamo su, dok su bili na vlasti poslali Sašu Paunovića, predsednika opštine Paraćin, valjda tek da ga negde pošalju pošto je osvajao opštinsku vlast, budući da su za važnija mesta imali druge kadrove. Kongres je telo pri Savetu Evrope, u čijem su članstvu i parlamenti i nečlanica EU i Rusija. Paunovićeva ideja je bila da se pred ovim telom izađe sa dokumentovanim pritiscima na opozicione lokalne samouprave.

E, pa kad je u sedištu SE u Strazburu Nebojša Zelenović, predsednik opštine Šabac, održao govor o tim pritiscima, u Beogradu je preterano odjeknulo. Vučićevi su reagovali na Zelenovićev govor pred polupraznom salom u Strazburu, kao da je ovaj imao nastup usred Evropske komisije u Briselu, i to o novoj varijanti "24 sporne privatizacije", te nekadašnje velike priče koja je lansirala Vučićev rejting. I time samo pokazali nervozu koja odaje duboku političku teskobu. Ta teskoba ne može biti od samog Zelenovića, nego izvesno od sve učestalijeg pokušaja predviđanja s početka teksta. A to je koliko će još Vučić, i oni s njim, vladati?