Slika iz Berlina koja je doprla do publike u Srbiji nudila je sve drugo, sem važnog detalja - Angela Merkel je sastanak sa liderima zemalja bivše Jugoslavije, kao i Albanije sazvala, na prvom mestu zbog Makedonije, ne zbog Kosova. Uprkos dramatici kod kuće, Aleksandar Vučić i Hašim Tači više su bili u ulozi dekoracije, nego glavne teme.
A glavno je, prema tvrdnjama nemačkih izvora, bila namera Merkelove da objasni makedonskom premijeru Zoranu Zaevu, čija je zemlja usred predsedničkih izbora, da neće moći da otvori pristupne pregovore sa Evropskom unijom u junu, već u decembru. Ako i tad.
Merkelova je uostalom, vrlo vešto uspela da zvanične pregovore nekako zameni spektakularnim samitima i Berlinskim procesom. Pregovori sa Srbijom otvoreni su u januaru 2014. a prva poglavlja tek u decembru 2015. Ali, u tom međuvremenu je Merkelova u avgustu 2014. sazvala prvi skup u nizu, nazvan Berlinski proces. Tada je bilo zamišljeno da se dogovori četvorogodišnji okvir za rešavanje “zaostalih pitanja” u regionu i ponuđeno mnogo milijardi evra u investicijama za gradnju puteva i železnica.
Nije poznato da li je ijedan od tih projekata zaživeo, sem što se sastanci i dalje odvijaju jednom godišnje, kao veliki evropski skupovi, u kojima balkanske države nastupaju kao mlađi partneri EU, sa nadom da će dalje napredovati u tome. I da, kad na tim skupovima pomenu otvaranje Pandorine kutije, oni misle na Bosnu, i na pitanje odnosa hrišćana i muslimana, na kome svako od evropskih zvaničnika može da izgubi sopstvene izbore, ili da mu bude oborena vlada.
U tom smislu, Angela Merkel je kao političar mnogo sličnija Vučiću, nego što bi to javnost u Srbiji htela da prizna. Naravno, predstavnici te javnosti, poput nekih naših bivših ambasadora uvek bi istakli da je to jedna mnogo finija politika. Da kad Žan Klod Junker, predsednik Evropske komisije, u novembru 2017. kaže da je 2025. godina datum ulaska Crne Gore i Srbije u Evropsku uniju, da bi već u februaru 2018. to povukao, rečima da je to samo mogući rok, to ipak nije isti način na koji Srpska napredna stranka daje i drži svoja obećanja.
U svakom slučaju, teško je zamisliti da Vučić ne uči od nemačke kancelarke, i da će, pustiti sebi na volju, kako tvrde akademik Dušan Teodorović ili poslanik Zoran Živković, i proglasiti kraj evrointegracija. Naprotiv, Vučić neće prestati da se na rečima zalaže za ulazak u Evropsku uniju, niti će dovoditi u pitanje takvu orijentaciju Srbije.
Verovatno neće lično povući ni jedan diplomatski potez koji bi mogao da se tumači kao otvoreno neprijateljski prema EU, uostalom prihvatio je da na obeležavanju sto godina kraja Prvog svetskog rata, sedi na svečanosti u Parizu, na sporednom mestu.
Neće, barem dokle su ovakve okolnosti u kojima Vučićevi protivnici u Srbiji nemaju nikakvu vidljivu jaku podršku iz Brisela i Berlina. Kako uočavaju posmatrači, da bi opozicioni Savez za Srbiju, dobio podršku iz tih ili drugih zapadnih centara, morao bi da ima rejting među biračima od najmanje 20 odsto, i da ima “alternativni model stabilnosti”.
Tome se može dodati i treći uslov – zainteresovanost za taj “alternativni model”, koja može da se javi, nakon majskih izbora za Evropski parlament, kad odnos snaga unutar EU bude jasniji. I to kako zbog očekivanog rasta snage protivnika proširenja, tako i zato što bi se moralo znati šta će se desiti sa Bregzitom, da li Britanija ide ili ostaje u EU.
Postoje jasni signali da se unutar Saveza za Srbiju pokušava sa traženjem tog “alternativnog modela”, a gde bi bilo srce tog modela nego na Kosovu. Doduše, pokušavaju i drugi van Saveza, ali to su već individualni poduhavti na granici smešnog – kada se poslanik Saša Radulović slika pored vrata na kojima piše “Prizren” i to objavi na društvenim mrežama. Ili kada, pošto se vratio sa skupa britanskih konzervativaca, saopšti da treba smesta prekinuti pregovore o članstvu Srbije u EU.
U sklopu ozbiljne priče pak, u okviru Saveza za Srbiju, više njegovih članica, vrlo ozbiljno pristupa pitanju Kosova. Prvo, SZS nastoji kao grupacija da privuče pristalice u srpskim sredinama na Kosovu, što se vidi i po organizvanju malih skupova “1 od 5 miliona”, kao i po objavi da će bojkotovati izbore za gradonačelnike opština Severa. Drugo, najamnje dve članice SZS – Dveri i Narodna stranka – zasnivaju svoju političku posebnost na stavu prema Kosovu.
Pri tome, narodnjaci Vuka Jeremića, uprkos svom čvrstom stavu o odbijanju kosovske nezavinosti, mnogo više podsećaju na nekadašnju grupu G17 i nekadašnjeg ministra finansija Mlađana Dinkića, odnosno njegovu kasnije neslavno propalu stranku Ujedinjeni regioni Srbije.
Jer, vrh Narodne stranke, predvođen Jeremićem, nekadašnjim ministrom spoljnih poslova, prepoznat je u javnosti po vezama i kontaktima u stranim krugovima, kakav je nekad imao Dinkić. Uostalom i G17 je bila grupa stručnjaka, pre nego što je postala stranka, kao što Jeremić ima CIRSD i časopis Horizont.
Dveri Boška Obradovića izričito javno prikazuju samo kontakte koje imaju sa vladajućom partijom u Rusiji, čime se kandiduju za mlađeg i manjeg partnera u nekoj budućoj koalicionoj vlasti. Obradoviću su koliko u martu predviđali da će postati vođa opozicije – umesto toga on je ostao i bez poslaničkog kluba.
Dalje, neposredno pre nego što je osnovao stranku Dragan Đilas je obišao sever Kosova, a mediji su izvestili o malom incidentu koji je tamo imao sa ljudima nekad lojalnim DS-u, a sada Vučićevom SNS-u. Đilas je, u prvom nastupu, nakon što je osnovao Stranku slobode i pravde, govorio upravo o deklaraciji o pomirenju srpskog i albanskog naroda, dakle o tome šta bi njegova partija radila sa Kosovom.
Nigde se međutim, u SZS, još ne vide obrisi tog novog modela stabilnosti, zbog koga bi Vučiću mogla da bude oduzeta spoljna podrška. Ono što je možda najzanimljivije, jeste i da Vučić, najmanje od januara 2017. i oslikanog voza koji nije došao do Kosova, do tada važeći model stabilnosti, stalno drži na ivici.
Da li to znači da on taj koji prvi nudi novi obrazac, ili da je prvi spreman da ga sruši bez obzira na posledice – to bi valjda trebalo tačno da znaju njegovi zapadni saveznici. Ili možda ne žele da znaju?
