Tendencija na evropskoj političkoj sceni potvrdila se prošlog vikenda u Švedskoj - partija radikalne desnice postigla je istorijski rezultat.

Stranka Švedske demokrate osvojila je 17 odsto glasova na parlamentarnim izborima u nedelju. To je manje nego što su ankete predviđale (25 odsto), ali dovoljno da poremeti odnos snaga između dva tradicionalna bloka, levog i desnog, dva stuba političkog života u Švedskoj.

Stabilnost švedske političke scene odražavao je jednak raspored ovih snaga u Parlamentu. Levi blok predstavljala su 144 poslanika iz redova socijaldemokrata, zelenih i Leve partije, a desni 143 poslanika iz redova konzervativaca, centrista, liberala i demohrišćana.

Prodor partije Švedske demokrate uneo je potres. Ova partija ima neonacističke korene – nekoliko njenih osnivača dolazi iz neonacističkih grupacija, a njen prvi blagajnik je bio pripadnik SS jedinica za vreme Drugog svetskog rata.

Kao i francuski Nacionalni front, koji je u početku bio otvoreno antisemitska i ksenofobna partija, švedska partija je ublažila retoriku, navukla prihvatljivije, nacionalističko ruho i proširila glasačku bazu. Marin Le Pen, liderka stranke Nacionalno okupljanje, reformisanog Nacionalnog fronta, ushićeno je pozdravila uspeh Švedskih demokrata komentarišući u trenutku izbora da je to„“još jedno loše veče za Evropsku uniju”.

Mateo Salvini, italijanski ministar unutrašnjih poslova, poručio je iz Rima da je Švedska rekla „ne” Evropi birokrata,  špekulanata, ilegalne imigracije i islamskog ektremizma. Kao i njegovoj Severnoj ligi, koja je do juče bila marginalna partija, da bi se nakon poslednjih izbora pretvorila u glavnu političku snagu, tako je i švedskoj radikalno desničarskoj partiji migrantska kriza dala neočekivanu priliku da se probiju u sam vrh političkog života i odlučuju o sudbini zemlje.

Socijaldemokrate su i ovde, kao i na drugim mestima u Evropskoj uniji, u povlačenju. Švedska Socijaldemokratska partija došla je na čelo sa 28 odsto osvojenih glasova, ali sa najgorim rezultatom u poslednjih sto godina.

U centru njene kampanje je bila država blagostanja, dok je radikalna desnica govorila samo o migrantima koji dovode u opasnost švedski model. Oni su dobili, iako su rezultati odlazeće vlade veoma dobri - privredni rast je visok, državna kasa je puna, a nezaposlenost na najnižem nivou. Malo koja evropska država može da se pohvali takvim rezultatima. Kada je o migrantima reč, najmanje ih je došlo od 2015. godine. Ne radi se, dakle, o nasumičnoj reakciji na krizu koja je u toku.

Da li je onda reč o kraju švedskog modela? Švedska je dugo bila uzor evropskim socijaldemokratama, kao zemlja koja je pokazala  da je moguć  srećan brak kapitalizma i socijalizma. Država blagostanja, vizija države kao porodice u kojoj svi doprinose, u kojoj su žene izjednačene sa muškarcima kao retko gde na svetu, u kojoj je visoka svest o zaštiti životne sredine, ta država je uzdrmana na ovim izborima.

Razloge treba tražiti u krizi identiteta koja je zahvatila Evropsku uniju. Švedska je pokazala da pitanje prihvatanja migranata nije samo ekonomsko, socijalno i bezbednosno, već i pitanje kulturnog identiteta.

Ova zemlja je dugo bila kulturološki homogena, a onda se sa ulaskom u Evropsku uniju 1995. godine, u roku od jedne generacije pretvorila u multikulturno društvo.

Švedski model je u vezi sa švedskim nacionalnim identitetom, koji je, kao i u drugim evropskim sredinama, stavljen na probu u eri globalizacije.

Zagovornici globalizacije verovali su da će ona podstaći multikulturno društvo, da će postepeno nestajati granice nacionalnih država i da će ih naslediti drugačiji, nadnacionalni modeli. Takav model je Evropska unija. Desilo se, međutim, da je mondijalizacija, koja je pre svega zamišljena u ekonomskoj sferi, kroz liberalizaciju tržišta, dovela do produbljivanja nejednakosti i konkurencije, do osećanja neizvesnosti koje danas dele kako oni na periferiji Evropske unije, poput Srbije, tako i oni u njenom centru.

Globalizacija nije donela stvaranje novih, nadnacionalnih identiteta koji bi zamenili stare. Ne postoji evropski kulturni identitet, Evropska unija se razvijala u smeru velikog tržišta, a ne kao zajednica naroda koji dele zajedničke vrednosti. Umesto da se pretvori u zajednicu naroda, EU je ostala zajednica nacija, odnosno konfederacija. Ideja o unutrašnjim granicama i neophodnosti da se odbrane nije isčezla, a migrantska kriza je ovu ideju samo osnažila. To je nauk i za Srbiju, u kojoj je teza zagovornika priznanja Kosova kao nezavisne države da će tako obe brže ući u Evropsku uniju gde granice ionako nisu važne. Svedoci smo obrnute tendencije, da su pojmovi poput granica, nacionalnog i kulturnog identiteta ponovo u centru političke debate.

Tradicionalne snage gube teren zato što izbegavaju da se suoče sa ovim temama i osmisle politiku koja će biti odgovor na promene koje su se dogodile u Evropskoj uniji u poslednje tri godine. Izbegavaju da objasne kako će odbraniti svoj društveni i kulturni model suočeni sa velikim brojem migranata, pogotovo onih iz islamskih zemalja, što je pitanje koje postavljaju mnogi stanovnici unije. Strah ide na ruku krajnje desničarskim partijama, ali nisu samo ove partije protiv sistema. Mnoge manje, do juče marginalizovane snage, kao i nove političke partije u Evropskoj uniji govore isto, da je„oligarhija izdala narod”, da u Briselu upravljaju tehnokrate i finansijska elita, da su stvorili Evropu finansija i lobija. Ova kritika se valja već godinama ali sada poprima razmere snažnog talasa koji bi mogao da preplavi evropski Parlament na narednim izborima u maju.

Švedski izbori su još jedna potvrda da narodi unutar nacionalnih granica traže odgovor za probleme koje EU nije u stanju da reši. Čini im se da jedino tu još mogu da odlučuju, a da ih u Briselu zapravo niko i ne predstavlja, da političari koji tamo zasedaju ne rade u njihovom interesu.

Švedska sve manje liči na mit o Švedskoj: nejasne odluke i smer u kome se kreće Evropska unija i u ovoj zemlji su otvorili put antiimigracionim i evroskeptičnim snagama. 

Pitanje je u kom pravcu će sada krenuti. Posledice nesvakidašnje fragmentacije političkog života u Švedskoj je teško predvideti. Pošto ni jedan od dva tradiciona bloka nije uspeo da se nametne, moraće da trguju oko saveza. Krajnja desnica poručuje da se bez nje ne može i traži da joj se prepusti nekoliko ključnih domena: imigracija, sa novim restriktivnim merama za ulazak migranata, investicije u državu blagostanja,  penziona politika sa ciljem da se penzioneri udovolje i veća uloga policije„kako bi se uspostavio red u zemlji”.

Dogovor nije na pomolu, pa su predviđanja da će zemlja da uđe u period pregovora koji bi mogli da traju više nedelja ili meseci. Premijer iz redova socijaldemokrata, Stefan Leven, odbio je da podnese ostavku koju su od njega tražile desne partije i pozvao leve i desne snage da se ujedine protiv ultradesničara.

To bi moglo da dovede do rušenja sistema dva bloka i stvaranja centralne koalicije koja bi upravljala zemljom i oko koje bi gravitirale druge političke opcije. Period složenih pregovora oko formiranja vlade bi mogao da uvede zemlju u krizu i nove izbore. Ako tradicionalne partije ne nađu novo značenje„švedskog modela”, nove, opskurne snage će ih pregaziti.