Umesto toga, razgovori u Skupštini pod Dačićevim vođstvom, kao i video sastanci na daljinu četvoro poslanika EP sa pojedinima iz opozicije vode samo jednom cilju. A to je da se u nekom objedinjenom dokumentu - pozove na izbore.

Iza toga će stati i četvoro evroposlanika odabranih da budu posrednici, dvoje aktivnih Tanja Fajon i Vladimir Bilčik, dva penzionisana Knut Flekenštajn i Eduard Kukan. I u tome će svoj deo kolača, odnosno sadržaja u dokumentu, imati i učesnici sa opozicione strane koji su se protivili uplitanju EP, isto kao što će poneka mrvica sledovati i onima koji su svoje platforme slali pravo u Brisel, a ne Ivici Dačiću.

Sporazum, verovatno dugačkog imena, će služiti tome da se potvrdi Vučićev i Dačićev izborni postupak. Moguće da će malo istaknutiju ulogu dobiti i Boris Tadić, kao neko ko je platforme slao i Dačiću i Briselu, i ko je prvi prihvatio to što su se vrata RTS-a odškrinula za opoziciju. U javnosti je predstavljeno kao da je bilo obrnuto, da Tadić zajedno sa DSS-om i Novom strankom, prvo morao da kuca na ta vrata, šaljući delegaciju na pregovore sa direktorom i glavnim urednikom Javnog servisa.

Popravljanje medijske slike biće neizostavan deo sporazuma za koji će se založiti evroposlanici, kao što će određeni sitni ustupci vezani za izborna pravila, biti veličani kao plod zalaganja dela "suverenističke" opozicije.

Ključno je što će evroposlanici, ponovo, kao i u januaru 2020, staviti do znanja srpskoj javnosti i biračima da je bojkot izbora neprihvatljiv i da ga oni ne odobravaju.

Ovoga puta opozicija će to morati da primi k znanju, osim ako ne želi da od sebe napravi Srpsku liberalnu stranku Koste Čavoškog i (preminulog) Nikole Miloševića, tih srpskih intelektualaca koji su se otcepili od DS početkom 90-tih i napravili partiju kako na izbore ne bi izlazili.

U proteklih godinu dana, u kojima su se odvijali svi ti razgovori o izborima na dva koloseka - formalno u Skupštini, i neformalno putem video veze u sedištu Delegacije EU u Beogradu - ukazalo se nekoliko činjenica.

Jedna je da Vučić ne preza od takmičenja sa Evropskom unijom kao političkim sistemom i da mu je jako stalo da se pokaže da onaj naprednjačko-socijalistički kojim on upravlja u Srbiji, može sve to isto, čak i bolje.

Dok su evorposlanici bili zauzeti razgovorima o razgovorima, odnosno pravljenjem plana sa kim će se, kada i koliko susresti, dotle je već održano nekoliko rundi u srpskoj Skupštini. Vučiću nije bilo mrsko da satima sluša Boška Obradovića i Sašu Radulovića, a vođa stranke Dveri i šef udruženja Dosta je bilo, nisu ispoljili svoj rušilački potencijal koji ih je krasio dok su bili poslanici od 2016. do 2020.

Naprotiv, uprkos pojedinim oštrim istupima, zadržali su evropsku konstruktivnost, o koaliciji POKS-DSS da se i ne govori, radikali Vojislava Šešelja takođe su bili smerni, kao i Zavetnici Milice Đurđević Stamenkovski. Može se reći da je nastupanje u dobroj veri političara sklonih krajnje oštrim stavovima i akcijama motivisano pre svega činjenicom da 2020. nisu prešli cenzus od tri odsto, te da je jedina nada da opstanu u politici ili da ga sigurno pređu 2022. ili da ostanu korisni sagovornici vlasti.

Druga, da je olaka procena u opoziciji da je dovoljno samo da dobiju prostor na RTS-u, makar i mali, i oboriće Vučićevu vlast, iznošenjem podataka o aferama vlastodržaca. U godini razgovora koja je za nama, opozicija je dobila izvestan pristup RTS-u, i kroz debatnu večernju emisiju, ali i kroz Jutarnji program. Ništa se to međutim, nije odrazilo na Vučićev rejting, a pitanje je da li je uopšte ikako podiglo podršku opoziciji i njenu vidljivost. Možda treba podsetiti i da je neposredno pred beogradske izbore 2018. u javnost dospela priča o tome da su gradske vlasti, tadašnji gradonačelnik je bio Siniša Mali, uspele da nabave najskuplju novogodišnju jelku na svetu, od 84.000 evra, kroz spornu nabavku, preko firme koja je učestvovala i u drugim sumnjivim nabavakma. A na samom početku kampanje, dan pošto je SNS predala kandidatsku listu, ubijen je kosovski političar Oliver Ivanović. Sve to nije osujetilo pobedu SNS i Vučića i to u prestonici, gde tradicionalno najslabije stoje. Istraživači Demostata, pozivajući se na ekonomistu Branka Milanovića, ocenjuju da se u srpskom društvu dogodila promena, koju kao realnu još ne prihvataju u opozicionim redovima.

A to je da su birači i građani Srbije spremni da ličnu ekonomsku dobit, kako je doživljavaju, pretpostave svojim demokratskim pravima i političkoj slobodi. U tom smislu, vladajuća SNS je mnogo osetljivija kada se osporavaju ekonomski uspesi kojima se diči, nego kada opozicija iznosi podatke o kriminalnim aferama, ili kada se kritikuje "stepen demokratije" u međunarodnim analizama o Srbiji.

Ovo stavljanje ekonomske dobiti iznad demokratije, prema pojedinim gledištima, potiče od toga što su najširi slojevi prihvatili način na koji razmišlja sloj najuspešnijih i najbogatijih - a to je da je profit i materijalna nagrada suština svega.

Dalje, kada je reč o pristupu opozicije Javnom servisu RTS, pokazalo se da za svakog viđenijeg opozicionara, SNS ima spremnog mladog naprednjaka iz svoje partijske Akademije, koji i po psihološkom i po političkom profilu, treba da nastupa kao pandan.

Treće, što je i najveći problem opozicije, to je lakoća i brzina zaborava sopstvenih projekata i planova. Seća li se iko da je Nebojša Zelenović ovog proleća najavljivao da će u septembru održati predizbore u opoziciji, po ugledu na to kako je u Budimpešti izabran kandidat koji je pobedio kandidata Viktora Orbana? Umesto predizbora, Zelenović pokušava da učlani svoju stranku u Evropsku partiju Zelenih, juriršajući na baru Reva, odnosno na teren boraca za zdravu životnu sredinu, na kome se navodno nalazi veliki rezervoar opozicionih glasova. Spremnih valjda da poteku onome ko im prvi dođe. Boško Obradović jedno 16. put u poslednje dve i po godine, najavljuje masovne proteste bez odustajanja, i poziva opoziciju da se udruži na njegov poziv. S tim što, jedini put kada je trebalo da protestuje bez odustajanja, a to je bio vikend u martu 2019. posle upada u RTS, kada su se demonstranti okupili ispred policijske stanice zbog uhapšenih omladinaca i gimnazijalca, Obradović je otišao da bude govornik u Novu Varoš, valjda najudaljeniju tačku od Beograda. A nikad zaživelu Udruženu opoziciju Srbije napustio je odmah pošto je proglasio da je bojkot izbora uspeo.

^{Autorka je novinarka i Danasa}