Termini kojima su promene opisivane, poput “populizam”, “novi merkantilizam” ili “kriza liberalnog poretka” nisu od pomoći.

Jedno je jasno – unutrašnja pitanja izbila su na vrh, iznad spoljašnjih ambicija i aspiracija vodećih zemalja sveta. Šta god neko mislio o sloganu Donalda Trampa “Amerika na prvom mestu”, ako je Amerika odlučila da ide tim putem, i ostatak sveta će uskoro krenuti u istom smeru. Sjedinjene Države određuju ton u međunarodnoj politici i taj trend se neće promeniti u narednih deset godina, možda i dvadeset. Mnogo je već rečeno o odrođenim političkim elitama koje gube legitimitet u očima javnosti, a za povratak u stvanost neophodno je da obezbede liniju jasnu građanima. Potraga za njom biće centralno pitanje u vremenu pred nama.

Trampova Amerika je zapanjujuća – supersila na autopilotu. Preduzimač milijarder nije uspeo da brzo promeni kurs kao što je obećao i pokazalo se da upravljati velikom državom nije isto što i upravljati velikom korporacijom. Rat u vladajućoj eliti se nastavlja. Nekoliko meseci posle Trampove inauguracije, prioriteti spoljne politike su u najvećem delu nejasni, ali je snaga inercije sasvim opipljiva – kada se brodom ne upravlja okretanjem krme, on plovi kursom koji je odredila prethodna posada. Još je važnije to što Tramp ne uspeva ni u unutrašnjim pitanjima, koja su mu prioritetna. To znači da će nastaviti grize teme poput zdravstvenog osiguranja,      migranata, zapošljavanja i drugih oblasti u kojima je obećao promene, a spoljnu politiku će potpuno instrumentalizovati i verovatno će delovati prilično nedosledno.

^{foto: Gage Skidmore , Donald Tramp predsednik SAD}

Zapravo, pokazao se paradoks. Birači u vodećim državama sveta utiču na spoljnu politiku ne zato što ih ona brine, nego zato što ih ne brine. Ravnodušnost, odsustvo interesovanja za međunarodnu problematiku i ljutnja na vladajuću klasu zbog zanemarivanja “domaćih zadataka” teraju vlasti da se posvete domaćim temama. To je mehanizam zloglasne deglobalizacije o kojoj se toliko govori.

Važno je razumeti da je ovaj proces postao univerzalan. Ponovo smo se obreli u situaciji “sinhronog vremena”, što se već događalo u istoriji. Današnji “bunt protiv globalizma” na Zapadu poređen je sa događajima s kraja šezdesetih godina prošlog veka, kada su Evropa i Sjedinjene Države bile preplavljene nemirima u organizaciji mladih i drugih disidenata koji su bili nezadovoljni socijalno-političkom situacijom u svojim državama. Građanski aktivizam u tom periodu takođe je bio u porastu i sa druge strane “gvozdene zavese” – u Sovjetskom Savezu i socijalističkom bloku. Kontekst, povodi i priroda Praškog proleća, demonstracija u Poljskoj ili istupa sovjetskih disidenata bitno su se razlikovali od onih u Sorboni ili Berkliju, ali su bili deo istog procesa. Istina, odgovor Zapada (apsorbovati proteste i proširiti okvire socijalnog ugovora) ispostavio se kao održiviji od sovjetskog odgovora (pritisak i upotreba sile), što se i pokazalo dvadeset godina kasnije.

^{foto: Stanislav Milojković, Vladimir Putin predsednik Rusije} 

Rusija je danas, kao i ostale nezapadne države, više nego ranije uključena u globalne ideološke i političke trendove. Iako se put kojim se kretala u poslednjih trideset godina mnogo razlikuje od onog na Zapadu (često je bio i potpuno suprotan), globalni vetrovi duvaju i ruskim prostranstvima. Rusija nije imuna na ono što se na Zapadu naziva populizmom, to jest na odbacivanje establišmenta i njegove politike, kao što i mesto spoljne politike u nacionalnoj agendi može postati mnogo osetljivije pitanje u godinama koje dolaze.

Biće zanimljivo videti kako će izgledati svet u kojem su svi značajni igrači okrenuti samima sebi, a otvoren prostor za delovanje onih koji ne snose nikakvu odgovornost i zanima ih isključivo revolucionarno ljuljanje. 

Fjodor Lukjanov je predsednik Predsedništva ruskog Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku, profesor Visoke škole ekonomije, naučni direktor Međunarodnog diskusionog kluba "Valdaj" i urednik publikacije "Rusija u globalnog politici". Svoje političke analize često iznosi u ruskim medijima, kao i u najmoćnijim američkim medijima, poput CNN-a. Smatra se za vodećeg ruskog analitičara. 

^{Olaf Kosinsky/Skillshare.eu, Fjodor Lukjanov}