Posle referendumskog dana 16. januara, kada će svi koji su protv SNS-SPS vlasti ili glasati protiv ili ostati kod kuće, znaće se ko će biti opozicioni kandidati za predsednika Srbije, premijera i gradonačelnika Beograda.

Referendumsko izjašnjavanje o promeni srpskog Ustava, zbog zahteva učlanjivanja u Evropsku uniju, biće tako proba snage, ali ne snage onih koji su za, i onih koji su protiv Evrope. Već prebrojavanje na one koji su za Aleksandra Vučića, i koji su protiv.

Na drugom nivou to će biti prebrojavanje na prozapadne snage i na suverenističke, otvorena prema Kini i Rusiji.

Zato će se ipak, preko odnosa prema Vučiću lomiti i dublja buduća realnost. Za nas to zlokobno zvuči. U 20. veku preraspodele moći u svetu dešavale su se velikim ratovima i našom ogromnom pogibelji. I to prvo na Balkanu kao prelaznom području u svakom smislu, i geografskom i političkom i etničkom i istorijskom.

Koliko je nova realnost zaista nova, a koliko je obnova one iz 90tih godina, utvrdićemo na svojoj koži u 2022. Obnova sankcione politike Džozefa Bajdena prema Balkanu, i balkanskim moćnicima, svedoči o jednom.

A to je ubeđenost da je moguće održati i obnoviti staru realnost iz 90tih. Da li je to sad trošni zid iz vremena Rimske imperije ka varvarima (Istoku) koji je samo što je postao trošan nego je i suštinski napušten i bez svrhe, te ga ustvari niko ne brani sem na papiru, na to pitanje ćemo uskoro saznati odgovor.

Jer, deo tog odgovora su i spojeni izbori u Srbiji 3. aprila.

Bojkot opozicija koja se prema Vučiću i SNS-SPS koaliciji postavlja kao radikalni protivnik, biće stavljena pred neizbežni izbor. A to je da li će konačno posegnuti za obojenom revolucijom i pokušajem svrgavanja Vučića na taj način, ili će se vratiti u "sistem", odnosno u parlamente Srbije i Beograda i iznaći novu vrstu mešovitog nastupa.

Teza Zorana Panovića da između bojkot opozicije i Vučića postoji jedan poseban konsenzus, u kome predsednik Srbije i SNS opozicionarima metaforički kaže, vladaću, a vi me smenite ako možete, a oni njemu, ti vladaj, a mi ćemo te smeniti ako možemo, dospeva do vrhunca na izborima 3. aprila.

Jer, protok vremena i desetogodišnja Vučićeva vladavina više ne trpi reč "ako", već kako. Vučićeva nova politika široke državne pomoći, uspostavljena u vreme korone, koja se tumači kao potkupljivanje ne samo njemu vernih slojeva stanovništva, kao što su penzioneri, nego i mladih koji mu nisu toliko skloni, zahteva i novu opozicionu politiku.

Na odluku birača uticaće u jakoj meri ličnosti kandidata koje će radikalna bojkot opozicija da isturi. Te će ličnosti dati okvir kampanje a i taj preko potreban doživljaj nove opozicione politike.

Kandidati neće pasti kao dar s neba. U ovim tekstovima više puta je isticano da će se oni nametnuti prema naklonosti javnosti, da neće biti potpuno novi već neko ko je dobro poznat, ali u novoj i izazovnoj ulozi.

Moguće je opredeljenje za srpsku verziju beloruskog scenarija u kome bi glavna lica u kampanji opozicije bila ženska, te bi žensko vođstvo bilo postavljeno kao suprotnost vladavini jakog muškarca Vučića (kao i Ivice Dačića i njegovog koalicionog partnera Dragana Markovića Palme).

Poznato je da će parlamentarnu listu radikalne bojkot opozicije predovoditi Marinika Tepić iz Stranke slobode i pravde. To je dobar izbor, Tepić je, barem od 2016. kada je bila na čelu skupštinskog Odbora za evrointegracije bila odličan parlamentarac. To što je svoje nastupe izmestila iz Skupštine kao pozornice na ulicu (obraćajući se medijima ispred nekih institucija) i dalje je ne čini vaninstitucionalnim anarhistom. Naprotiv, kao da podvlači potrebu da se taj nastup vrati u svoje prirodno političko okruženje - u zdanje Narodne skupštine.

Kako bi koalicioni partner SSP Narodna stranka Vuka Jeremića u tom slučaju trebalo da da predsedničkog kandidata, to bi onda trebalo da bude potpredsednica NS Sanda Rašković Ivić. U prilog njene kandidature ide i to što je bila predsednica DSS, stranke čiji se lider Vojislav Koštunica uspešno kandidovao protiv Slobodana Miloševića. To kandidovanje imalo bi i niz drugih prednosti, simboličkih koje su važne za ličnost predsedničkog kandidata. Od porodičnog porekla Rašković Ivić čiji je otac Jovan Rašković bio lider Srba u Hrvatskoj, konzervativnog opredeljenja koje deli većinska Srbija, naklonosti novinara i medija...Ali, posebno važno je i to, što bi na taj način bilo sklonjeno u stranu pitanje sukoba sujeta između Dragana Đilasa i Vuka Jeremića, lidera SSP i NS. Ta stara rivalstva, još iz bivše zajedničke DS, su magnet koji odbija birače i gura ih svom snagom ka Vučiću.

Najzad, uz Sandu i Mariniku bilo bi neophodno da kandidat za gradonačelnika Beograda bude takođe žena, nestranački kandidat, i neko kao što kaže Đilas, ko simbolizuje dušu velegrada. Idealno rešenje mogla bi da bude slavna glumica Svetlana Ceca Bojković, koja je u poslednjih godinu dana izraziti aktivista za zaštitu prirode i protiv kopanja litijuma. Kako Svetlana govori na skupovima koji organizuje Zeleno leva koalicija, čiji je stožer Ekološki ustanak Aleksandra Jovanovića Ćute, ovo bi moglo da znači i da se dođe do dogovora o zajedničkom nastupu u Beogradu Đilasove i Jeremićeve stranke sa tom grupacijom novih srpskih zelenih.

Marinika, Sanda i Svetlana mogle bi da budu srpska verzija Marije Kolesnikove, Veronike Cepkalo i Svetlane Tihanovske, trojno žensko vođstvo opozicije i simbol promene dosadašnjeg vladara. To što beluruski trio nije uspeo da smeni Aleksandra Lukašenka, ne znači da srpski ne bi bio uspešan u smenjivanju Aleksandra Vučića.

^{Autorka je i novinarka Danasa}