Navodno, Đukanović je u tišini jako podržao Vučićevu predsedničku kampanju 2017. i sklanjanja Tomislava Nikolića sa političke scene. Ali, nedugo posle predsedničkih izbora, počelo je zahlađenje. Spoljni znak bili su Vučićevi susreti sa predstavnicima antiđukanovićevske opozicije u Crnoj Gori, predvođeni Andrijom Mandićem. Sa tih susreta slata su samo “suva” saopštenja, sa utiskom da su ti susreti deo Vučićeve predsedničke protokolarne obaveze. Obaveze da održava kontakt sa prosprskim snagama u regionu, ustanovljene u vreme Borisa Tadića.

Ali, da li je tako? Moguće je ustanoviti i vezu, da je do tih kontakata došlo u približno vreme kada je Marović došao na lečenje u Beograd. Nekadašnji visoki funkcioner Đukanovićeve partije, deo trijumfirata iz 90-tih u kome je još bio i Momir Bulatović, nakon presude za malverzacije sa opštinskim i građevinskim zemljištem u Budvi nije se prijavio za izdržavanje trogodišnje zatvorske kazne. Umesto toga, Marović se našao u nekoj vrsti zdravstvenog, ali i političkog azila u Beogradu, a kao srpski državljanin pridružio mu se i sin, takođe procesuiran u tom postupku.

Moguće da je postupak protiv Svetozara Marovića trebalo da “legitmiše” evroatlantski put Crne Gore slično kao slučaj Ive Sanadera u Hrvatskoj. Da u velikom sudskom postupku protiv jednog od najviših državnih zvaničnika Podgorica iskaže spremnost za vladavinu prava. Ali, dokle god Marović ostaje u Beogradu i ne odsluži kaznu, spektakularna završnica postupka izostaje.

Spektakl je međutim, mnogo više pratio Nikolu Gruevskog, bivšeg makedonskog premijera, kome je Viktor Orban upravo dao privremeni politički azil. Gruevski je indirektno takođe ličnost iz Vučićeve predsedničke kampanje – setimo se koliko je u toj kampanji korišćen pojam “makedonski scenario”. Suština tog scenarija je da je vlast Nikole Gruevskog oborena iako je on dobro prošao na izborima. Praktično prvi Vučićev potez nakon što je ušao u mandat predsednika Srbije u leto 2017. bio je da bez jasnog razloga povuče diplomatsko osoblje iz Skoplja, pa da ga potom vrati. Tvrdnje da je Vučić posegao za ovom merom samo da bi “pokrio” smenu Gorana Živaljevića, radnika BIA i savetnika za bezbednost u ambasadi, nisu potkrepljene. Živaljevića su snimile kamere u nemirima u aprilu 2017. prilikom upada demonstranata – pristalica Gruevskog u Sobranje, koji su izudarali Zorana Zaeva i njegove saradnike.

U širem kontekstu, akutuelno prebacivanje Gruevskog u Mađarsku, protiv koga su pokrenuti postupci u Skoplju, tumači se sukobom liberalnih i antiliberalnih snaga Evrope. S tim što u tom sukobu svi na Balkanu igraju svoju igru, pa je i Gruevski, kao antiliberal, odbegao navodno u dogovoru sa liberalom Zaevim.

Vučić, komentarišući to prebacivanje, uz šalu da ne zna ko su jataci Gruevskom, šalje poruku da će on ostati uz svoj narod. Ta poruka ima više slojeva, iako deluje da je izrečena više zbog zanimljivosti teme, nego zbog stvarne težine.

Prvi, da je patriotski legitimitet Vučićeve vlasti doveden u pitanje unutar Srbije. Drugi, da je kriza u odnosima sa Prištinom u vidu carinskog rata, samo znak krize Vučićeve vlasti. Treća, da je protiv Vučićeve vlasti ovaj put zaista aktiviran “scenario”, makar da ni on, ni najuži krug njegovih saradnika nisu sigurni u tako nešto. Vučić, kao i Zoran Zaev okončanjem spora oko imena Makedonije sa Grčkom, mora da predstojećoj evropskoj kampanji za izbor novih evroparlamentaraca i sastava Evropske komisije, omogući zamah. Evropski izbori su u maju, ali praktično se već ušlo u kampanju, koja će se pojačati čim se sredinom decembra razjasni ko će biti naslednik Angele Merkel na čelu njene partije.

A taj zamah koji se od Vučića očekuje može biti samo potpisivanje sporazuma sa Hašimom Tačijem, kao što je Zaev učinio sa Aleksisom Ciprasom. Ili pak pravi, a ne veštački i kontrolisani sukob, ako taj sporazum ne potpiše. Dakle, čini se da Vučić mora da isporuči ili neki oblik sporazuma, ili neki oblik rata, jedina opcija koja je neodrživa je postojeće stanje. A to je stanje neizvesnog nastavka pregovora Beograda i Prištine.

U tom smislu, aktiviranje scenarija znači da Vučić gubi spoljnu podršku i zaštitu od sopstvenih destruktivnih poteza kakav je izbor kontroverznog biznismena Milana Radoičića za potpredsednika Srpske liste. Nerazrešeno političko ubistvo Olivera Ivanovića glavna je okosnica te priče, kao najstrašniji vid obračuna sa političkim protivnicima. I dalje narasta kao serija nasilja prema neistomišljenicima, bilo u pozorištu, bilo u medijima, bilo u opoziciji, uključujući i premlaćivanje Borka Stefanovića. Time oslabljen Vučić može i da pobedi na nekim vanrednim izborima 2019. koji mu neće učvrstiti poljuljani legitimitet, koliko god glasova da dobije. Kao što će taj legitimitet ljuljati i mogući referendum u Srbiji koji treba da potvrdi neki oblik sporazuma sa Prištinom. I koji će opozicija možda bojkotovati. Oblik sporazuma, jer se više ne zna, da li je moguće da će podrazumevati Zajednicu srpskih opština pre ili pošto Kosovo dobije posmatrački status u Ujedinjenim nacijama. Balkanska situacija, ne samo za Srbiju, ukazuje da će se trend političara u potrazi za azilom sigurno nastaviti.