Kadrovi rešavaju sve, govorio je Staljin, a Donald Tramp nam je upravo  pokazao koliku moć poseduje, kroz jedno naimenovanje. Bilo je dovoljno da Bela kuća dva dana pre kosovskih izbora saopšti da je Tramp naimenovao Ričarda Grenela, ambasadora SAD u Berlinu, za svog specijalnog izaslanika za “mirovne pregovore Srbije i Kosova”, pa da se atmosfera kampanje preokrene.

Naimenovanje Grenela nije konačno, treba da to potvrdi Senat. Međutim, na Balkanu bi odjeknulo jače samo da se Tramp iznenada pridružio Majku Pompeu koji je u istog dana bio u poseti Ohridu, i da su obojica lično svratila do Prištine.

Neka je Tramp stalno osporeni predsednik, neka je i pokrenut postupak njegovog opoziva, neka je stalno na meti zbog odnosa sa Rusijom, sada i Ukrajinom, dovoljno je jedno saopštenje da politici odredi tok.

Grenel je postao glavni politički (i izborni) događaj, sve vezano za njega lično i njegovu karijeru i bliskost sa Trampom - to što je i ambasador u Nemačkoj, deklarisani gej, što podržava desnicu i konzervativnu politiku…

Atmosfera se uoči poslednje odluke glasača i Srba i Albanaca na Kosovu, šta će zaokružiti na glasačkom listiću, preokrenula. Grenel je već ispunio svoju misiju, a to je ulivanje nade da će se pregovori pregovori Prištine i Beograda nastaviti uspešno u smislu da će posle Briselskog biti donet i neki konačni sporazum.

Kako se činilo da više nema hoda ka tom cilju, tako su i svi pravci delovali kao mogući. A to je da se na Kosovu izabere nova vlast koju bi mogli da predvode Aljbin Kurti (Samoopredeljenje), Vjosa Osmani (DSK Iste Mustafe) ili neki drugi sastav bez ratnih vođa iz 90-tih godina. Time bi se obistinili tihi nagoveštaji u stranim krugovima da Hašim Tači i Aleksandar Vučić kada nisu za ovih nekoliko godina od kako su predsednici, uspeli da dođu do konačnog sporazuma, onda neće nikad. I da bi ih trebalo zameniti onima koji bi to mogli i koji su u stanju da pridobiju glasove i podršku naroda u bliskoj budućnosti. Iz tih nagoveštaja bi sledilo, i to da bi ključna promena vlasti u Prištini bila vesnik slične promene sledeće godine na paralamentarnim izborima u Srbiji ili ubrzo posle njih.

Ti nagoveštaji međutim, dopirali su iz evropskih krugova, navodeći na zaključak da ako Evropska unija namerava da uskrati podršku Vučiću, to će učiniti tiho, toliko tiho da on to ni ne primeti, dok ne bude stvar rešena.

A sa Evropskom unijom, odnosno nemačkom kancelarkom Angelom Merkel i Trampom stvar je u klasičnom sukobu među saveznicima – ko će da servisira čije ciljeve. Nemačka se usprotivila svakoj promeni postojećih linija razgraničenja između Srbije i Kosova, jer će sve ono što Hašim Tači zove učlanjenjem “Kosova u EU-NATO porodicu” pasti njoj na teret.

Grenelovo naimenovanje tumači se i uzvraćanjem na jogunjenje Berlina. Lepo je kada Angela Merkel i Emanuel Makron tvrde da jačanje Evrope znači jačanje evropske samostalnosti i da je moguće samo jačanjem zajedničkih institucija, za razliku od suverenista koji veruju u jačanje pojednačnih država. Ali, Trampova poruka je da se zna na koju silu se EU oslanja, a to nije Rusija i neće biti moguće da to bude i Kina. Istovremeno sa objavom o Grenelu Tramp je objavio i odluku o uvođenju taksi od 25 odsto na određenu robu iz EU, na listi su i francuska vina, italijanski sir, škotski viski...

Možda je najveća veština u tome kako Tramp primenjuje rusko revolucionarno iskustvo vladanja iz doba Staljina – kadrovi rešavaju sve, u tome što ta kadrovska rešenja istovremeno ni našta ne obavezuju. Tramp je glasačima samo dao nadu koja im može olakšati odluku da podrže kako sadašnju vlast u Prištini, tako i Srpsku listu kao ogranak Srpske napredne stranke. Nada je, kako zakasnelo primećuju tumači stvarnosti, mnogo ozbiljnija i dublja stvar od nekog političkog stava. I zato je imuna na primer, na objavljenu fotografiju sa jahte na kojoj zajedno večeraju Bedžet Pacoli, Goran Rakić i Milan Radoičić. Glasači znaju da se političari kao i kontroverzni biznismeni viđaju i dogovaraju – šta je tu nada za njih, za obične ljude? A oni koji su izgubili nadu da će se nešto promeniti i koji su izričito protiv vlasti, svakako bi bili protiv i da nisu videli tu fotografiju, i svakako im na živce ide i Tramp.

A kako američkog predsednika naimenovanje samo po sebi ne obavezuje ni našta on u nekom trenutku može i povući Grenela, budeći drugačiju vrstu nade, neke koja će biti potrebna ljudima u tom trenutku.

Uostalom, imenovanje i smene tolikih su obeležile Trampov mandat. I postale opšte mesto – deo javnosti i u Srbiji, odmah po vesti o Ričardu Grenelu, podigao na noge a šta će biti sa miljenkom beogradske čaršije i crnogorsko-beogradskim zetom Metju Palmerom, koji je koliko pre dva meseca imenovan za specijalnog izaslanika takođe.

Nema teksta u beogradskoj štampi u kome nije naglašavano da Palmer zna svako selo na Kosovu, pa sada odakle Grenel? Kako piše list Danas, Palmer je izaslanik za Balkan i biće zadužen za “ruski uticaj”, a ne za pregovore Beograda i Prištine, i to uprkos tome što su mu glavne izjave glasile da mu je cilj da te pregovore oživi, i da pregovarače vrati za sto. Moguće da je u to vreme situacija zaista bila takva – da je Palmer, politički savenik ambasade SAD u Beogradu, iz ere Trampovih arhinerpijatelja demokrata – bio viđen za glavnog pregovarača. Moguće je da je Tramp izgubio poverenje u Palmera kao kadrovsko rešenje, budući da je u međuvremenu imao novi žešći sukob sa demokratama, koji su ga suočili sa postupkom opoziva zato što se kod ukrajinskog presednika Viktora Zelenskog raspitivao o poslovima sina svog mogućeg protivkandidata Džozefa Bajdena. Ako samo pod uslovom, da je poverenje u Palmera, kao i u bilo kog uposlenika Stejt dipartmenta, uopšte zaista i imao.