Kurti je robijao u Miloševićevo vreme u zatvoru u Požarevcu te se može reći i da ga je obuzeo naknadnii stokoholmski sindrom poistovećivanja sa onim ko ga je utamničio.

Kosovski premijer uspeo je da se postavi kao glavna prepreka nastojanjima Bele kuće i najbližih saradnika predsednika Trampa da se postigne “krajnji mirovni sporazum” Beograda i Prištine. Ali, uloga prepreke za Kurtija i njegovo Samoopredeljenje nije nova, oni je igraju odavno i vrlo prilježno. Na taj način su Kurtijevi poslanici uspeli da spreče osnivanje zajednice sprskih opština predviđeno Briselskim sporazumom, kao što su odužili i pristupanje Crne Gore NATO.

Kako zapadni vojni savez ne prima države koje imaju granične sporove, razgraničenje Crne Gore i Kosova i donošenje zakona o tome, bilo je praćeno žestokim akcijama Samoopredeljenja. Kurtijeva stranka predvodila je one koji su tvrdili da se sporazumom oduzima 8.000 hektara kosovske zemlje. I dan danas se traži revizija sporazuma sa objašnjenjem da je Crnoj Gori pogrešno pripalo 40 kvadratnih kilometara Kosova. Sporazum o razgraničenju postignut je 2015, Crna Gora ga je odmah ratifikovala, 2017. je primljena u NATO, dok je u parlamentu Kosova stvar jedva prošla tek u martu 2018. Ratifikacija je postavljana kao uslov za viznu liberalizaciju sa Evropskom unijom, ali EU to obećanje nije ispunila, pozvavši se na to da je isto tako važan uslov borba protiv kriminala i korupcije. Neposredno pre rafitikacije Samoopredeljenje je pocepano, stranku je napustila grupa poslanika kao i gradonačelnik Prištine Špend Ahmeti.

Prethodno, u borbi protiv ratifikacije, protestima, bacanju suzavca, i sukobima sa policijom Samoopredeljenje je podnelo i ljudske žrtve. I sada u Kurtijevom stranci pominju traženje odgovornosti za smrt svog aktiviste Astrita Deharija. Ovaj 26. godišnji student medicine bio je optužen da je u avgustu 2016. bacio granatu na Skupštinu Kosova u nemirima zbog razgraničenja sa Crnom Gorom. Preminuo je, prema zvaničnoj verziji, u sobi pritvorske jedinice zatvora u Prizrenu 5. novembra 2016. dok su ostali zatvorenici bili u popodnevnoj šetnji u dvorištu. Dehari je ostao da sređuje sobu, a portali u regionu tvrde da još jaču senku na ovaj slučaj baca to što se pet meseci kasnije dogodila i smrt Nasera Makollija, glavnog svedoka slučaja, koji je delio ćeliju sa Deharijem i prvi je stigao na mjesto događaja.

U Samoopredeljenju su navodili da vlast hoće da ih proglasi za teororiste i zabrani, a da su oni iskreni borci za Kosovo i ujednjenje sa Albanijom.

Koliko je Kurti spreman na suprotstavljanje svedoči i to što su njegovi potezi sračunati da budu kontraverzni, a ne konstruktivni. Tako je kao odgovor na susrete kosovskog predsednika Hašima Tačija sa glavnim američkom pregovaračem Ričardom Grenelom, odgovorio traženjem Tačijeve smene. Kurti je “otkrio” da postoji dodatni “tajni sporazum” vezan za prvi Briselski sporazum između Beograda i Prištine 2013. godine. I taj dodatni tajni sporazum je obavezivanje Tačija kod tadašnjeg generalnog sekretara NATO Andersa Fog Rasmusena da Kfor ima pravo veta na sve akcije albanskih snaga na severu Kosova. Zvaničnici Kfora nisu se oglašavali u beogradskim medijima ovim povodom. Kurti je teatralno objasnio da je njegova dužnost da obavesti skupštinu, tužioca i javnost o tome, te da razmenjena pisma nije zatekao u kabinetu (Tači je 2013. bio premijer, pa je logično da se dokumentacije zatekla), već je “već je dobio od jednog zvaničnika NATO”.

U beogradskoj štampi se tvrdi da Kurti za svoje protivljenje Amerikancima ima prećutnu saglasnost Nemačke, a spekuliše se i Velike Britanije. Iz pozicije Berlina takvo protivljenje ima jasnu logičnu pozadinu, jer bi glavna “nagrada” za postizanje sporazuma bilo ubrzano učlanjivanje Srbije u EU, i izvesna perspektiva za Kosovo, što znači i viznu liberalizaciju. Čini se da na tako nešto u ovom trenutku niko u Berlinu, ali ni u Briselu nije spreman, te da to “servisiranje” ciljeva američkog saveznika, nema podršku. Niti se ima sluha za potebe Trampove kampanje za drugi mandat, budući da se uzima da bi sporazum Beograda i Prištine bio predstavljen kao spoljnopolitički uspeh administracije akutelnog predsednika.

Kod Kurtija je vidljiv i Miloševićev sindrom i po tome što njegovi saradnici nastoje da ublaže sliku pritiska koji vrši Vašington. Tako je Grenel, napisao na Tviteru da je Kurtiju jasno rečeno da SAD neće nastaviti s podrškom Prištini ako ne ukine takse na uvoz robe iz Srbije i BiH. Ranije je Grenel, koji je i dalje u statusu vršioca dužnosti šefa svih američkih bezbednosnih službi, tvitovao da očekuje da Kurti takse ukine odmah. I da postepeno skidanje tih taksi zbog kojih je uostalom i pala vlada Ramuša Haradinaja prošlog leta, koja ih je uvela, ne dolazi u obzir. Ali, Kurtijev saradnik i član Samoopredeljenja Erzen Vranići napisao je na Fesjbuku da je Grenel mnogo manje oštar kad direktno preko telefona priča sa kosovskim premijerom nego na Tviteru. I to je upravo taj manir koji se u slučaju Srbije pokazao katastrofalnim – i u Srbiji se pričalo i pisalo da tadašnji pregovarač Ričard Holbruk nije tako izričit sa Miloševićem kada je nasamo, i da će srpski predsednik uspeti da ispregovara neki dogovor. Tada nije bilo društvenih mreža da se to demantuje, ali osmočasovni razgovori bili su takođe, dovoljno jasan znak.