Neredi na Kapitol hilu ranili su srce američkog političkog uređenja: mirnu primopredaju vlasti. Džozef Bajden položiće predsedničku zakletvu, pod senkom poginulih demonstranata i policajca, kao i najavljenog odsustva sa ceremonije inauguracije odlazećeg predsednika Donalda Trampa.

Suština mirne primopredaje vlasti je vera da se i u budućnosti nakon tog čina može dostići politički cilj. Trampov neslavni i krvavi silazak sa vlasti, u kome ga vođa većine u suparničkoj Demokratskoj partiji Nensi Pelosi karakteriše kao sumanotog i nestabilnog, pri čemu ga napuštaju i oni najverniji koji ga podržavaju u Republikanskoj partiji, služi uništenju šansi da se ikada ponovo kandiduje.

Sa druge strane, Evropa je prvi put u prilici posle mnogo vremena, da pokaže sopstveno demokratsko preimućstvo u odnosu na Sjedinjene Američke Države.

Koliko pet dana pre Bajdenove inauguracije nemačka kancelarka Angela Merkel će na dvodnevnoj video izbornoj skupštini svoje partije, moći da uzvrati primerom kako se bira novi lider Hrišćansko-demokratske unije, i verovatni kandidat za kancelara na izborima 2021. Dva dana pre toga, nemački predsednik Frank Valter Štajnmajer održaće govor povodom 150 godina od osnivanja Nemačkog carstva.

Jedan od boljih evropskih primera mirne primopredaje vlasti, bili su francuski predsednički izbori u proleće 2017. kada je Emanuel Makron pobedio Marin Le Pen. Borba globalista i patriota bila je vrlo žestoka, praćena nemirima i demonstracijama između dva predsednička kruga, pa ipak je Le Pen, koja je dobila oko 36 odsto, spremno čestitala Makronu na njegovih 63 odsto glasova.

Evropska unija, ukoliko sa Merkelovom i CDU u Berlinu sve protekne glatko i naslednik bude određen, postaće umesto Sjedinjenih Američkih Država, glavni autoritet koji može da potvrdi i da garantuje mirnu primopredaju vlasti i u drugim državama, posebno u njenom neposrednom okruženju kao što je Balkan.

^{Angela Merkel/Foto: Alexander Migl, CC BY-SA 4.0, via Wikimedia Commons}

Istina, EU je naizgled mirno i nezainteresovano posmatrala, ustavnu operaciju letos u Ruskoj Federaciji kada je Vladimir Putin prenos vlasti sveo na svoju ličnu odluku. A to je da će se povući onda kada on sam proceni da hoće i u čiju korist bude hteo. Usvajajući ustavne promene, na “opštenarodnom glasanju” - referendumu, sa koga je opozicija postavljala slike najobičnijih stolova sa papirima po mestima Sibira, Rusi su se izjasnili da Putin, posle 20 godina vladanja, ponovo počinje od nultog mandata. Zanimljivo je što se ubrzo pojavila ozbiljna glasina o Putinovoj navodnoj teškoj bolesti, koju je moguće Kremlj potajno i pothranjivao, kako bi se ruski predsednik pobedonosno pojavio na tradicionalnoj višesatnoj konferenciji za novinare.  

Kako bi pojačani autoritet i uloga Evropske unije mogli da se odraze na Srbiju budući da nas čekaju predsednički izbori, koje bi u teoriji, sadašnji predsednik Aleksandar Vučić mogao i da izgubi? Izbori, koji će se održati u vreme zlokobne korona pandemije, koja i dalje sve društvene ishode čini upitnim i neizvesnim. Za razliku od američkog stila vođenja politike koji prednost daje tehnologiji, kao i uticaju masovne i moderne kulture, evropska politika ume više da sledi tradiciju. I da se, recimo, osloni na Crkvu kao tradicionalnu instituciju. To se odlično videlo na primeru promene vlasti u Crnoj Gori.

Građanski protesti “Odupri se - 97.000” pri čemu je 97.000 značilo iznos u evrima koje je biznimsen Duško Knežević uplatio čoveku iz partije Mila Đukanovića, iako su bili deset puta posećeniji nego demonstracije protiv Vučića u Srbiji, početkom 2019. nisu doveli do poraza Đukanovićeve DPS. Taj poraz usledio je nakon upornih protestnih litija sveštenika i monaha Srpske pravoslavne crkve zbog verskog zakona, donetog kad su građanska okupljanja već bila zaboravljena.

U tom smislu otvara se pitanje da li bi Srpska pravoslavna crkva mogla da iznese sličnu ulogu i u Srbiji? Ključno pitanje nije u tome koliko je “opozicioni” vladika Grigorije Durić kao mogući vođa kampanje protiv Vučića sličan pokojnom mitropolitu Amfilohiju Radoviću, koji je predvodio otpor protiv Mila Đukanovića. Jer, jasno je da nije uopšte sličan, kao što su i pozicije SPC u dve države različiti. Crkva je u Crnoj Gori ideološki jača, dok je u Srbiji u sprezi sa državnim vrhom organizovanija. U Crnoj Gori je više na strani naroda, a u Srbiji više na strani establišmenta, i kao takva ispresecana međusobnim intrigama i trvenjima.

^{Grigorije Durić/Foto: Saint-Petersburg Theological Academy, CC BY 2.0, via Wikimedia Commons}

Ključno je to da li bi učešće nekog kao što je Grigorije Durić, vladika Dizeldorfski, u izbornoj kampanji, moglo biti garant promene vlasti i to mirne? Da li bi za to dobio i podršku iz Brisela i Berlina, isto onako kao što je opozicija dobila na izborima 30. avgusta 2020. u Crnoj Gori i posle njih – prilikom formiranja vlade? I što je takođe važno, da li bi se moglo zamisliti da Vučićeva vlast uzvrati skupovima pristalica Srpske napredne stranke, kao što je to bio slučaj tokom niza ranijih opozicionih događaja. Da li bi SNS obrušavajući se na jednog vladiku SPC srušila samu sebe i svoj osnovni tradicionalnistički temelj?

U nastojanju da ojača i taj temelj i svoj politički profil Vučić je i Božić uoči godine predsedničke kampanje proveo baš u poseti Svetoj gori i manastiru Hilandar. Ta poseta niti je slučajna, niti je rezutat toga što navodno Vučić ranije nije uspevao da izdejdstvuje dozvolu za nju. To je očit pokušaj da se predupredi crnogorski scenario, i da se nipošto ne izgubi što šira podrška SPC, kako bi se sukob održavao u granicama ličnog čina jednog vladike i male grupe oko njega.