Ako opšti izbori budu održani 3. maja 2020. da li na njima može da se dogodi politički prevrat? Mogu li da se pretvore u izbornu krizu u kojoj će Srpska napredna stranka početi da gubi vlast, tako što se neće sastaviti Vlada već će doći do ponavljanja izbora i zahtevanje ostavke Aleksandra Vučića?

U ovom trenutku to izgleda nemoguće. Savez za Srbiju, najoštriji i glavni protivnik Vučićevog SNS-a, nema dovoljno široku podršku ni unutra ni spolja. Ideje Saveza jesu dobro proračunate, ali se “ne primaju” u stvarnosti kako bi se moglo očekivati prema dosadašnjem političkom iskustvu. Primer su višečasovne demonstracije organizovane oko zgrade Radio-televizije Srbije. Ideja da se tim okupljanjem “poklope” pregovori o izbornim uslovima pod pokroviteljstvom poslanika Evropskog parlamenta, sama po sebi je dobra. Umesto da politički događaj dana bude šta će konačno reći Tanja Fajon, Vladimir Bilčik i Knut Flekenštajn, o izbornim uslovima, šta će Maja Gojković prikazati kao dobru volju SNS-a, Savez je skrenuo pažnju svojom radikalnom akcijom. Objavljena je osmočasovna blokada sva tri ulaza u zgradu Javnog servisa RTS-a.

Boško Obradović, Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Zoran Lutovac i nekolicina drugih, pokazali su spremnost da satima obigravaju po decembarskoj umerenoj hladnoći pred medijskim ekipama na tom protestu. Jasno su iskazali time ono što se već zna – glavni uslov SZS da odustane od bojkota izbora, jeste medijski uslov. Odnosno vreme na televizijama, pre svega na RTS-u kao glavnom izvoru obaveštavanja građana Srbije. Jer, u SZS-u se procenjuje da Vučiću i njegovima ne treba dati ni sekndu mira, a ukoliko se dobiju te sekunde na televiziji, treba ih upotrebiti na opise afera “Krušik”, “Jovanjica”, i druge… Dovoljno je da opozicija može na RTS-u da govori o zloupotrebama u vrhu vlasti i vlast će pasti, uz nešto “ljuljanja” sa ulice, odnosno demonstracija.

Situacija se međutim pokazala mnogo složenijom. Prvo, za taj medijski proboj, za osvajanje tog televizijskog vremena, Savez ne može da pridobije masovnost. Na blokadi RTS-a ne da nije bilo masovnog odziva građana, nego nisu došle ni pristalice SZS, osim možda nekoliko desetina iz Obradovićevih Dveri. Bili su prisutni ljudi iz interesne sfere SZS, oni koji se nadaju da će svojom opozicionom borbom zadobiti neka ministarska ili druga mesta u vlasti. To naravno, nije sporno, ali govori da i opoziciono nastrojeni građani ne vide bitku za medije kao baš svoju.

Ipak, nisu u pravu oni koji ironično tvrde da SZS ide silaznom putanjom ka pokušajima Pokreta slobodnih građana iz vremena Saše Jankovića da protestuje u Pionirskom parku sa uposlenicima iz PSG. Naprotiv, Savez je uspeo da stvori opozicionu scenu i da je obnovi posle teških neuspeha Jankovića, Dragana Šutanovca i političkog avanturizma Saše Radulovića.

Scena se jeste uspostavila, ali se namešta mimo očekivanja, zato što na to utiču i druge okolnosti. I tu se vraćamo na odsustvo spoljne podrške. Koliko je Savez nema i to baš tamo gde bi trebalo da je ima – od strane Evropske unije, budući da se Brisel u nizu dokumenata i izveštaja kritički osvrće na slobodu medija i stanje demokratije u Vučićevoj Srbiji - može se videti na nizu primera. Recimo, dok lideri SZS u Briselu u prisustvu Tanje Fajon iz Partije evropskih socijalista, govore o gušenju političkih sloboda u Srbiji, moćna i vladajuća Evropska narodna partija, preko svog podmlatka najdirektnije podrži Vučića. Omladina ENP izda saopštenje u kome izričito pozove opoziciju da se ona uzdrži od pretnji i nedomokratskog ponašanja, ponavljajući zvanični stav EU da je bojkot izbora i parlamenta štetan. To je baš šamar Savez za Srbiju koji od kako je nastao pre godinu dana veliku energiju troši na besmislene rasprave o tome zašto zalaganje za ulazak u EU ne stavi na prvo mesto, inače je antievropska snaga. To su glasovi koji smatraju da će se u Briselu samo stisnuti dugme i Vučić će izgubiti vlast, međutim ne samo da nema stiskanja, nego izvesno nema ni dugmeta.

Dubinsku podrška spolja koju Vučić i njegova partija uživaju uprkos kritikama na površini, potcenili su mnogi u i oko Saveza, uzdajući se u to nepostojeće dugme i u evropsko posredništvo. Sve te vapijuće najave, da će u Briselu sesti Vučiću za vrat kao Nikoli Gruevskom u Makedoniji, šaljući mu pregovaračke dvojce i trojce i podržavajući promene izbornih pravila po opozicionim zahtevima, jedna za drugom popadale su u vodu.

Vučić koji od 2012.  nije politički ni ličio na Slobodana Miloševića (zbog Miloševićevog frontalnog sudara sa Zapadom), sve manje liči i na Borisa Tadića, a sve više na Mila Đukanovića.

Ne zaboravimo, Đukanović je stalno osporeni predsednik. Još njegovu prvu predsedničku inauguraciju na Cetinju 1998. pratile su demonstracije i nemiri opozicije, ali bez nekog uspeha, tada i nadalje sve do afere “državni udar” 2016.
Na izborima 2020. u Srbiji, može se potvrditi da postoji oštra i ozbiljna opoziciona grupacija, da postoje brojne afere vezane za najbliži Vučićev krug ljudi, ali da je Vučić sigurni pobednik izbora. SZS će možda i uspeti da izazove masovne demonstracije, ali sve dok Vučić može da drži svoje i birače i saradnike, vezane uz sebe, smene vlasti neće biti.

Do 3. maja kada se najkasnije mogu održati po zakonskim rokovima, mogući su mnogi obrti. I da SZS ili neki od lidera Saveza odluči ipak da učestvuje na izborima, ali i da se možda otvori novi horizont događaja koji bi potvrdio teorije da je vreme dosadašnjim balkanskim vođama na vlasti  “isteklo”. Te da sledi smena u parlamentu i kosovskog predsednika Hašima Tačija, i potom Vučića, a potom i nezamislivo – i Đukanovića.

Ako je vesnik tog prevratničkog razdoblja pobeda Aljbina Kurtija na Kosovu, onda se čini da je to vrlo nesiguran znak i političko predskazanje. Ne samo zato što su na Kosovu dva meseca “brojili” glasove da bi za 0,002 odsto cenzus preskočila koalicija Bedžeta Pacolija, koji je poznat i kao vlasnik firme koja je izvodila građevinske radove po Kremlju, već i zbog samih Kurtijevih izjava. Ako se pogledaju one o pregovorima sa Beogradom, Kurti uspešno ruši sve ono što je Priština dosad izborila po pitanju kosovske samostalnosti. Kurtijevi navodi da neće da sedne za isti pregovarački sto sa Vučićem kao predsednikom, znači da će pregovarati sa premijerom.

Međutim, predsednički nivo više predstavlja državnost, nego premijerski. Uostalom, Vučić je Kurtiju već poslao Marka Đurića na jedan od brojnih međunarodnih panela, koji organizuju međunarodni lobisti, tako da je Kurti, hteo ili ne, bez obzira na svoju politčku iskrenost, pokazao da lakše prihvata činovnike države Srbije nego što su to činili Hašim Tači i Ramuš Haradinaj. Teško da će takvim koracima Kurti moći da ozbiljno dovede zvanični Beograd u neki politički ćorsokak, a Vučić će samo jačati dosadašnji oreol – to što ga mnogi ne vole i misle sve najgore o njemu i načinu na koji vlada, ne znači da im je stalo da vide nekog drugog na njegovom mestu.