Na prvom mestu tu je pitanje udruživanja za postojeće izbore – da li će se probati sa najnovijim DOS-om. Da li će se ponovo praviti mnogočlani i raznoliki blok koji će dati zajedničke kandidate za beogradske odbornike, narodne poslanike i predsednika Srbije? I to naprečac i usiljeno u sam osvit kampanje. U širim opozicionim krugovima se tvrdi da hoće, uprkos tome što sve govori da je pravljenje najnovijeg DOS-a gubitnički pristup iz najmanje dva razloga. Prvi je što je u skorije vreme već dva puta pokušavano i to bezuspešno sa Savezom za Srbiju i sa Udruženom opozicijom Srbije i oba su, i imena i koncepta, neslavno potrošena. Drugi je što je za jedan veliki blok potrebna nedvomislena spoljna podrška. Ali podrška koja bi našla odziv u srpskom biračkom telu i mogla da pokrene makar deset hiljada ljudi na demonstracije u centru Beograda, kako bi potom te slike putem društvenih mreža bile prenošene i postale politička činjenica.

U nekom zamišljenom scenariju, ako bi se na primer takva grupacija okupila oko Borisa Tadića, koji tvrdi da uživa poverenje određenih međunarodnih krugova, čak iako bi bila u ključnom trenutku pomognuta i time što bi (u skladu sa potpisom Džozefa Bajdena na obnovljenu američku sankcionu uredbu), Vučić od strane SAD bio proglašen pretnjom po mir na Balkanu, protiv toga bi snažno dejstvovala naša nova istorija.
Uostalom, nije se slučajno Vučić obratio na sednici Saveta bezbednosti UN kada je podnošen izveštaj o radu Haškog suda/ mehanizma – to je i izrazito prizivanje kolektivnog sećanja na vreme vladavine DOS-a, u kome je on i dalje u ulozi „člana tima za odbranu“ haških optuženika. U očima prosečnog srpskog birača to je vrlo često i dalje isto što i odbrana Srbije.

Da bi preuzeo kontrolu, taj najnoviji DOS morao bi da ima razrađeni unapred plan koraka na spoljnopolitičkom planu, a teško je zamisliti da ih u Vučićevoj vlasti ne bi predvideli ili doznali, i oni preduzeli prvi to isto ili slično. 

Zatim, taj najnoviji DOS morao bi radi ispunjavanja svrhe podrške jednom predsedničkom kandidatu, dosledno da nastupi i jedinstveno na parlamentarnim a i beogradskim izborima. Dovoljno bi bilo da Vučić da parlamentarne izbore odvojeno od predsedničkih, kao što će možda i dati, i da takav opozicioni blok uspešno sruši sam sebe. Uostalom, pogledajmo neuspešan prevrat u Crnoj Gori koji pokazuje i šta bi se u Srbiji dogodilo 2012. da je tada SNS pobedila na parlamentarnim izborima, a Boris Tadić, kao kandidat DS po treći put na predsedničkim.

Umesto nove velike koalicije i udruživanja, možda je vreme da se proba sa izdvojenim i jasnim pojedinačnim nastupima. I da se pošteno ide samo tamo gde se nešto može i uraditi umesto na busanje u prsa i igranje na sve ili ništa. Vučić i SNS uspostavili su u prethodnih deset godina vladavine Srbijom mešavinu više različitih političkih uređenja, koje stranci zovu hibridnim ustrojstvom. Uzvratiti isto tako širokim opsegom hibridnog nastupa u opoziciji, neodrživo je, zbunjujuće, a i time i štetno.

Na primer, ako je nemoguće da u opozicionom biračkom telu najpopularniju liberalnu političarku Mariniku Tepić, podrže i sve važnije ličnosti i grupacije kao predsedničku kandidatkinju, jer će se recimo kandidovati i Tadić, Boško Obradović i mnogi drugi, sa obrazloženjem da konzervtivna većina uvek bira konzervativnog kandidata, onda je možda ne treba ni gurati u tu vatru. U tom okršaju je verovatni plafon broj glasova 597.000 Saše Jankovića sa predsedničkih izbora iz 2017. Rešenja bi trebalo prilagoditi hibridnom režimu, tako da se prođe tamo gde se jedino može proći. I zato bi rešenje moglo da bude i da Marinika Tepić nastupi kao kandidatkinja za gradonačelnicu Beograda, da njena stranka pozove beogradske glasače da na predsedničkim izborima glasaju bilo za koga ko nije Vučić kako bi mu “oduzeli pobedu u prvom krugu“. A da se parlamentarni izbori dosledno kao i izbori 2020. bojkotuju. Jer, ipak je ostvarivije voditi terensku kampanju i obezbediti posmatrače na glasačkim mestima u četvrtini Srbije, koliko iznosi broj birača u Beogradu, nego u celoj zemlji.

Neki od takvih nastupa u kojima birači ne bi videli sebičnost političke klase nego mogućnost da izraze svoje nezadovoljstvo koje bi im makar dalo oduška a time i zaista olakšalo život, mogli bi da deluju i to iznad očekivanja.

Poruka međutim, ne sme biti promašena. Kao što se na primer čini da je zajedno sa najavljenim novim nastupom Demokratske stranke – reč „Bedem“. Ovu poruku prenosi u javnosti Branimir Kuzmanović, nekadašnji predsednik opštine Vračar i novi predsednik Beogradskog odbora DS-a. Nije jasno šta bi kod beogradskog birača trebalo tačno da „pogodi“ reč bedem - da se ograde od stanja u gradu za koje odgovornim smatraju najviše zamenika gradonačelnika i bivšeg čelnika DS-a Gorana Vesića? Naročito nije jasno kome je potrebna ta reč bedem u vreme korona zaraze, kada toliko vuče na izolaciju, karantin, opsadno stanje, sve ono što smo imali tokom pandemije i što je ljudima „bilo ne povratilo se“. Osim poruke ni stranački događaj ne sme biti promašen, a Demokratska stranka upravo propušta priliku da od svoje izborne skupštine napravi drugačiju vrstu prikaza sebe od onog šekspirovskog raspada na Glavnom odboru u pozorišnoj sali Madlenianuma pre godinu dana.

Umesto da počne pretkampanju za Beograd, svoje tradicionalno uporište, stranačkom skupštinom koju će dramatizovati nekim zvučnim „povratkom“ i pokajanjem nekog od isključenih članova, koji su neuspešno pokušali da stvore frakciju, simbolišući tim povratkom i vraćanje glasača, DS i dalje gaji pozu „žrtve režima“  u nadi valjda, da se to mora nekad i nekako promeniti.