Udruživanje opozicije na građanskoj i, s druge strane, na nacionalističkoj platformi, zasnovano je, razume se, na projekcijima najboljeg načina za rušenje režima Aleksandra Vučića. Traži se, pritom, najdalja tačka određenja u odnosu na karakteristike politike predsednika države, koja će stvoriti prihvatljiv opozicioni identitet najvećem mogućem obuhvatu u biračkom telu. Nacionalistička opozicija pronalazi svoj izraz u suprostavljanju onim elementima Vučićeve politike koji se prepoznaju kao proevropski, odnosno ispunjavanju ključnih uslova za napredak u evropskim integracijama, poput normalizacije odnosa sa Kosovom. Građanska, pak, čini suprotno i pozicionira se u odnosu na nedostatke aktuelnog režima, upravo kada je reč o njegovom evropskom opredeljenju.

S obzirom na odavno utvrđen najefikasniji način za održavanje visokog rejtinga kod glasača, Vučić vodi dvoličnu i nedorečenu politiku, pa su njene osnovne odlike tvrdi nacionalistički stavovi i postupci u kombinaciji sa deklarativnim proevropskim opredeljenjem. I jedno i drugo određenje, međutim, ne pronalazi svoj puni izraz u praktičnom delovanju, ali može se jasno uvideti da su rezultati nacionalističkog pristupa mnogo vidljiviji. Da li zbog tereta prošlosti, odnosno dobre uigranosti u takvim nastupima pred građanima, Vučić se drži visoko pozicioniran u glasačkom telu upravo zbog nazadnosti i političkog delovanja po kojem je prepoznatljiv sve dok nije došao na vlast.

Takođe, odavno je vrlo dobro prihvaćeno stanovište po kojem je za post-ratno i nesuočeno društvo sa ružnom prošlošću najbolje da pacifikaciju unutar njega izvrše upravo što tvrđi nacionalisti, čak oni koji su najznačajnije doprineli baš takvim društvenim određenjem. Njima je, nakon neslavnog pada onih demokratskih i proevropskih stranaka, nekako nezvanično i neformalno dodeljena ta uloga da tranzitiraju društvo iz pretežnih osećanja straha i mržnje prema narodima drugih nacionalnosti i vere, u toleranciju i otpuštanje tih nacionalističkih osećanja iz preovlađujuće kolektivne svesti. Prepoznati su kao vrhunski manipulatori koji su u stanju da svojom nacionalističkom retorikom prevare građane i prevedu ih na suprotna stanovišta. Pitanje je samo da li je to baš zaista tako i šta su te retrogradne snage iz prošlosti zaista i učinile u tom procesu. Da li danas, šest godina posle, možemo da jasno prepoznamo put bez povratka – u EU, u pomirenje sa narodima sa kojima su do juče ratovali, u uspostavljanje koliko toliko normalnog života sa naznakama nekog budućeg ekonomskog i materijalnog oporavka i višeg stupnja pravednosti u društvu.

Pitanje je, dakle, da li se Vučićev režim lakše ruši na tumačenjima njegovog izneveravanja nacionalističkog pristupa ili na izigravanju proevropskog puta kojim navodno vodi Srbiju. Iz toga se nameće i logično pitanje da li neko danas može sa sigurnošću da kaže da Vučić izvodi državu i građane putem evropskih integracija, ili su okolnosti takve da svakog trena mogu da se očekuju koraci koji će taj put politi benzinom i zapaliti u žaru zagrljaja i podudaranja interesa režima sa interesima Rusije na ovim prostorima. Nema pozitivnog odgovora na to pitanje, jer nema ni dokaza i izvesnog uporišta u realnosti Vučićevih političkih aktivnosti. Zapravo, prvi put kada se od njega očekuju konkretni postupci u vezi sa potvrdom da je zaista na tom putu, i kada je, nema dileme, potpuno neizvesno šta će na kraju učiniti u vezi sa rešavanjem kosovskog problema, nacionalistička opozicija udružuje svoje kapacitete ne bi li mu se ispostavila kao prepreka u tom procesu. Računa se na očekivani gnev Vučićevih birača, ukoliko potpiše pravno obavezujući sporazum sa Prištinom, ali bez pristupa propagandnim sredstvima koja su sva upravo u rukama režima protiv kojeg se navodno bore. U tom dosta dubokom mulju i blatu svakodnevne politike uveliko se valjaju nacionalistička vlast sa nacionalističkom opozicijom.

Iz njega, međutim, paralelno izlazi navodno čistija građanska opcija sa nikada jasnijim stavovima i određenjima, kada je o aktuelnim političkim i društvenim prilikama reč. Opredelila za stolicu Kosovu u UN, za jasniji otklon ka vlastima u RS, priznanje genocida, za odricanje od ispunjavanja ruskih konfliktnih interesa u regionu, čak za članstvo Srbije u NATO, pa i legalizaciju gej brakova, i sličnim temama... Pretpostavlja se da je ovoj opozicionoj opciji jasno da je otimanje nacionalističkih glasova Vučiću nemoguća misija, kao i da sledstveno tome neće doći do pada režima u narednih nekoliko godina. Takođe, dalje sledi da se veruje da lider SNS neće moći da izvrda obaveze koje ima u aktuelnom društvenom trenutku – da prizna nezavisnost Kosova i da će morati u  narednom periodu da upotrebi sva svoja propagandna sredstva za približavanje i činjenje prihvatljivim tih obrazaca građanima. Računa se da bi trebalo biti spreman na to predstojeće doba u kojem će upravo nacionalista Vučić zbog opstanka na vlasti morati da «menja narod» u pravcima identiteta i odlika koje ta građanska opozicija ima. Postavila se zato mirno i odmah na cilj da bi tamo, sa tim vrednostima dočekala i režim i narod kao već gotova prilika za glasanje. Dok je nacionalistička opozicija odlučila da odmah uleti u vrtlog šizofrenosti i samog procesa Vučićevog ludila dok ispunjava obaveze na evropskoj agendi, sapliće ga i koristi nikada bolje prilike za otimanje biračkog tela. S obzirom na to da je teško poverovati u takav pozitivan ishod za nacionalističku opoziciju, postavlja se pitanje da li su bar njihovi načini i vrednosti koje emituju u toj borni za vlast u javnom interesu? Da li je u interesu građana - zamrznuti konflikt i priželjkivanje početka Trećeg svetskog rata, kako to identifikuje istoričarka Dubravka Stojanović? Odnosno, da li je sa stanovišta elementarnih društvenih vrednosti prihvatljivo takvo ponašanje jednog bloka opozicije, bez ikakvih naznaka o mogućem brzom uspehu – rušenju Vučićeve vlasti? A čak i da je moguć takav brz i za opoziciju poželjan ishod – zauzimanje pozicija vlasti, da li je dalje i još dublje nazadovanje društva usled pobede jedne takve politike i njene kasnije primene sa pozicija vlasti odgovarajuća cena. Reklo bi se pre da je to sramota.

Za kraj, važno je, čini se, ipak istaći i to da dilema o istinskom opredeljenju opozicije sa građanskom odrednicom, lebdi kao tema iznad celokupne novonastale situacije, jer sećanje na negadljivost u odnosima sa desničarskim partijama, koliko juče, od strane lidera te opcije, prisnih zagrljaja i pogleda, izgleda da će zauvek ostati kao teret jedne prošlosti.