Veliki analizator i filozof naše svakodnevice, Duško Radović, nekih ranijih godine je rekao nešto što sam prihvatio kao valjani kredo za javnomnjenske istraživače i korisnike njihovih istraživanja. Dakle, „Ako se plašite odgovora, ne postavljajte pitanja!“. Danas se istraživači  plaše i pitanja i odgovora, a možda su „najopasniji“ nekometentni i zlonamerni komentatori istraživačkih nalaza. Zbog toga istraživači ili ćute ili se ponašaju kao „neutralni tehničari“ (o kojima piše Đuro Šušnjić u okviru tipologije intelektualaca). Zbog toga treba reći da istraživači društva i politike danas nemaju moć koju je imao Radoje Domanović kada je na razmeđi 19. i 20. veka napisavši „Dangu“, onu pripovest u kojoj je opisao ponašanja svog tadašnjeg jahanog naroda - predvideo šta će se sa njegovim narodom dešavati vek kasnije.

O nadeždi našeg naroda

Otkud nada na ovim prostorima i u ovim vremenima? A našli smo u ovom istraživanju nadu naspram beznađa i znatnu prednost optimizma nad pesimizmom. Naime, Demostat je u okotobaskoj telefonskoj anketi na uzorku od 1200 građana, između ostalog našao da gotovo devet od deset ispitanika misli da nam je sada loše. Loše je ali će biti bolje. Među devet desetina ispitanika koji su rekli da nam je sada loše, našli smo da se troje od četvoro nada boljitku, a jedan od četiri vidi dalje pogoršanje lošeg stanja. Izgleda da je više onih koji se nadaju svetlu na kraju tunela nego što zajedno ima onih koji ne vide tunel i onih koji ne vide svetlo na kraju tunela. (Doduše, našu eksperti su ovih dana u Beogradu načinili tunel svetla, a ne znam da li se na njegovom kraju vidi mrak?)

Da li se sve više nadamo zato što sve dublje tonemo ili širenje nade proizlazi zbog prvog koraka ka boljitku? Jedni tvrde da je nada sve veća što je manje razloga za nadu; drugi pak vide nadu kao jedino što nam je preostalo; treći kažu da nam je krenulo nabolje i da se nada zbog toga razbuktala… Ili je možda objašnjenje u efikasnosti konstruktora nade; oni na vlasti šire nadu da bi opstali na vlasti, a oni u opoziciji šire beznađe da bi upravo oni došli na vlast. Nekako izlazi da su nada i beznađe važne alatke moderne politike. Daleko je to od racionalnosti koju nam stalno pripisuju neoliberali. E da je mudrosti pa da se ne bavimo ni političarima nade i beznađa, niti neoliberalima sa njihovim zdravorazumskim pričama o racionalnom ponašanju čovekovom.

Lepo o nadi govori Živan Bezić: „Nada je naime široko, golemo i uzburkano more, beskrajni ocean udaran svim vjetrovima, uvijek u pokretu, podložan plimama i osekama. U moru nade stalna je dinamika i nemir, smjenjuju se oluje i bonace, valovi i smiraji, magle i oblaci. U njemu vlada trajna napetost između onoga što je ’već’ bilo i onoga što se ’još nije’ zbilo, a mi to željno očekujemo.“

Naravno ima i drukčijih viđenja nade. Tako će Ferid Muhić reći: „Nada je princip očajnika. Nada je vjera beznadežnih! … Nada je klopka… U kakvu god klopku upadne, čovjek se može spasiti, ali iz klopke zvane nada, niko se još nije izbavio! Izbjegavajte što možete više i opreznije klopku nadanja! …Zato vam i kažem: Srećan je onaj koji se ne nada. Blagosloven je onaj koga nada nikada nije pohodila!“

Razumevanje nade (i beznađa) traži razlikovanje podaničke pasivističke nade i delatne aktivističke nade. Ako napravimo tu razliku, bićemo empatičniji prema nadi i bolje ćemo raumeti Ernsta Bloha.

Nestajuće prostore dobre izvesnosti, nadomešta nada kao željena budućnost, kao nešto što je sasma suprotno jadnom i neizvesnom življenju. Kada je rezultat blizak našem uloženom trudu, onda izvesnost ili barem predstava o budućnosti nije proizvod nade već proizvod uloženog truda i rada. Samo izvesnost može da bude temelj plana za budućnost. Zasnivati nešto na goloj nadi je najobičnija tlapnja. Isprazna nada je kratkodelujući sedativ. Isprazna nada nije lekovita, može ponekad i ponegde da bude i toksična.

Naši ispitanici masovno kažu „loše nam je, ali se nadamo boljem“. Većina „nadajućih“, pretpostavljamo, čeka da se desi to „bolje“. Manjina radi na svom boljitku. Valja ovu pretpostavku empirijski proveriti, ali možemo se samo nadati da će se desiti mogućnost takvog istraživanja. Na primer, pod radnim naslovom „Nada podanika naspram nade delatnika“ i sa radnom hipotezom „Srbi su čekajući narod!“.

Dominirajuća nada u javnom mnenju jedna je od glavnih sastojnica aktualnih ideoloških deluzija. A upravo smo svedoci prilično efikasne konstrukcije ideoloških deluzija. Ideološke deluzije su naša stvarnost. Političke uluzije i političke halucinacije, takođe. Partija na vlasti, kao i njene pristalice, pate od deluzija, a partije u opoziciji, kao i njihove pristalice, pate od iluzija i halucinacija. Ovo, između ostalog znači, da svi političari nisu isti kao što tvrde oni koji su razočarani kapitalizmom.

Ne znam da li socijalni psiholozi govore o grandioznoj deluziji nekih naroda. To bi vam bilo ono kada neki narodi pate od deluzija veličine, pa je onda taj narod najstariji, najpametniji, najpošteniji, najlepši i uopšte najnarod. Ako je narod takav, pa zar onda nije logično da takav narod ima vođu po narodnoj slici i prilici.

O partijama vlasti i partijama opozicije

Vulgarizacija političkog života postaje dominanta aktualne liderske i partijske hegemonije u Srbiji, iako se već dugo vremena celokupna politička elita ne može pohvaliti nekim naročitim nivoom etične političke kulture. Pre bi se reklo da danas prezentirajuća politika obeležena rijaliti kulturom. „Farmerizacija“ politike već daje rezultate. Ključni doprinos tom tipu političke kulture dali su prvo Radikali, a zastavu takve politike su potom preuzeli Naprednjaci. Pridružile su im se partije imitatori uspešnog radikalsko-naprednjačkog puta, uključujući i partije sa prefiksom opozicione.

Jedna od bitnih odlika ove politike jeste stigmatizacija (stigma kao danga, kao žig, žigosanje) svakog aspiranta na vlast, uključiv i one koji to nikad nisu ni pomislili na fotelju. - Svako preterivanje ne završi se najbolje po onoga ko preteruju, a „istraga opozicije“ (ko „istraga poturica“) otišla je predaleko; put od ekscesa do standardnog manira je već pređen. Kada jedna strana eliminiše rešenja koja su manje više karakteristična za parlamentarnu demokratiju, preostaju još „ulična rešenja“ i onda nastupa „sirotinja raja“ i „kuka i motika“. Pametne dominantne partije na kolenu cupkaju opoziciju, maze je i paze je. Sa opozicijom, čak i kada je bilokakva, lakše se diše!

Ćepenačka strategija opozicije prema aktualnoj vlasti, uz povremene i kratkotrajne uzlete ka prividu zajedničkih aktivnosti, (videćemo na šta će izaći pokušaj koji je u toku). Ključni problem opozicije, i one ćepenačke i one saborne, jeste to što do naroda (građana, glasača, pristalica opozicije) hoće da dođe preko Vučića. Ne znam zašto im tu treba Vučić kao posrednik. Njima je u prvom planu Vučić (i njegova kamarila) kao politički neprijatelj, a ne politika koju on prezentuje. Vučić je vrstan prezenter politike koju predstavlja. Protiv te politike može se boriti drugačijom politikom a ne pljuvanjem i ismejavanjem Vučića (uzajamno kamenovanje i pljuvanje ne vodi ničemu dobrom, barem opoziciju). Do sada smo videli samo sporadične fragmente najave drukčije politike. I sve dok se jedni svim sredstvima održavaju na vlasti, a drugi svim raspoloživim sredstvima bore za vlast, sama promena politike, političkog koncepta i političkih metoda su stalno gurani u u zapećak, kao nešto što je manje važno i što, valjda, ne pomaže bogzna koliko u osvajanju vlasti.

Činjenica je da je ćepenačka politika nemoćna pred velikom opasnošću, ali je sličan obim nemoći i onda kada dođe do nekog jedinstva na veoma širokoj platformi u kojoj svaki ćepenak može da nešto nađe, ali ne i da se svi nađu u najmanjem zajedničkom imenitelju radi zajedničke akcije. S druge strane, traženje najvećeg zajedničkog imenitelja je prilično uzaludno jer se takav zajednički imenitelj nalazi negde među beskonačnim brojevima.

U ovom kotekstu valja se prisetiti noga što je Habermas nedavno rekao o  socijaldemkratskim partijama. „Nedostatak programa je glavni razlog opadanja popularnosti socijaldemokratskih partija. Niko više ne zna zašto su uopšte potrebni socijaldemokrati. Naime, oni se više ne usuđuju da preuzmu odgovornost za sistematsko obuzdavanje kapitalizma upravo na onom nivou na kom deregulisana tržišta izmiču kontroli.“

O prirodi društva u kojem živimo

Mnogi su pokazatelji karaktera društva u kojem živimo. U nešto složenijem pristpu našem „sada i ovde“ izdvojio bih dva. Jedan se pokazatelj odnosi na tabloidizaciju javnog života, a drugi na moralni pad javnog intelektualca. Može se tu još govoriti o mnogim društveno opasnim pojvama. Na primer, o razlazu ili povećanju jaza između vrednosti i njima primerene prakse; o anomiji vrednosti i anomiji institucija, o tome što nam vrednosne norme idu šumom, a vredosna praksa drumom…

U istraživanju Demostata o kojem ovde govorim, opredelili smo se za dva politički operativna pokazatelja stanja u kojem se naše društvo nalazi. Reč je o odgovorima na pitanje o tome kako danas čovek može da se zaposli i drugo: da li i ko može da ugrozi Vučića i Naprednjake na sledećim parlamentarnim izborima.

Polovina naših ispitanika smatra da su danas za zaposlenje najpotrebnije određene kompetencije onih koji traže posao. Pritom, četvrtina od ovih ispitanika koji navode kompetencije vezuje ih za dobre ocene tokom školovanja, a tri četvrtine za vrednoću i sposobnost kandidata za zaposlenje.

Druga polovina ispitanika mogućnost zaposlenja vezuju za političku podobnost, odnosno za članstvo u partiji ili partijama na vlasti. Ne znam, koliko je onih koji se dvoume da li da završi fakultet ili da se učlane u političku partiju? Ako se rukovode lakoćom stvaranja uslova za zaposlenje, bojim se da će se opredeliti za učlanjenje.

Ovaj nalaz nam razotkriva prirodu moći postavljenja. Operateri autokratske partokratije se ne libe da, na (hipotetički) primer, u ministarstvo prosvete postave analfabetu, pa on barem zna šta je pismenost! Ovde pominjem moć postavljenja u partokratskoj državi, bilo na radno mesto ministra, bilo na radno mesto čistačice u javnom preduzeću, zato što ovaj aspekt partokratske države najlakše dopire do svesti „građana“ i početni je element u gradnji predstave o svemoćnoj partiji i svemoćnom lideru. Nikada moć postavljenja na radna mesta nije bila veća ni u jednoj od naših partokratskih država tokom sedam decenija autoritarne partijske vladavine u Srbiji.

O prirodi stanja u kojem se ovo društvo nalazi svedoči istraživački nalaz po kojem u pobedu opozicije na slededim izborima veruje jedan od sto ispitanika, a u pobedu Vučića veruje dva od tri ispitanika. „Novog čoveka“ na političkoj sceni Srbije čeka svaki šesti ispitanik. Da pomenem da je pitanje glasilo: „Da li na sledećim parlamentarnim izborima neka partijska grupacija može da ugrozi pobedu Vučića i Naprednjaka?“, a i to da je korisnicima nalaza našeg istraživanja skrenuta pažnja da ovo pitanje „nije pitanje o izbornom rejtingu partija na vlasti i partija u opoziciji (za takvo pitanje je prerano) već pitanje o budućem izbornom pobedniku kojim smo merili partijski defetizam ali i partijske iluzije i političke halucinacije.“

Izborni defetizam naspram vere u lidera nije ništa novo na političkoj sceni Srbije i u ovdašnjem javnom mnenju. Dešavalo se tako nešto i u leto 2000. godine, kada se nakon prevlađujuće vere opozicionih pristalica u pobedu opozicije (utvrđivana ujesen 1999. i u proleće 2000. godine, odjednom pojavila sumnja da „Milošević nikada neće otići sa vlasti“. Apsurdno je bilo što su taj defetizam širili i neki lideri opozicionog partijskog bloka.

U razumevanju sadašnjeg opoziconog defetizma treba imati na umu činjenicu da je on veoma raširen kod pristalica opozicije, iako to ne utiče na njihovo izborno opredeljenje, barem u ovom trenuku. Takođe je značajno, i brojčano nezanemarljivo, istovremeno postojanje izbornog defetizma i nade da će nam biti bolje; s druge strane značajna je i korelacija između pesimističkog odgovora na pitanje „kako nam ide“ i izbornog defetizma. Možda je to protivrečno a možda i  nije. Uostalom, zašto bi opoziciono javno mnenje bilo homogeno, saborno i neprotivrečno za razliku od partija opozicije koje ne mogu da se dogovore oko četiri programska cilja, ali zato  mogu oko trideset.