Decenijama unazad, pitanja vojske i odbrane, nisu se kotirala visoko na listi prioriteta u švedskoj politici. Poput drugih zemalja koje nisu osećale neposrednu opasnost, tako ni ova skadinavska država blagostanja nije previše vremena i novca trošila baveći se nacionalnom bezbednošću. Ipak, sudeći prema najnovijem razvoju događaja, takav stav počinje da se menja.

U septembru ove godine, na teritoriji Švedske održana je „Aurora 17“ najveća vojna vežba u poslednjih dvadeset godina. U njoj je učestvovalo više od 19.000 pripadnika švedskih oružanih snaga, zajedno sa još 1.435 vojnika iz SAD, 270 iz Finske, 120 iz Francuske i između 40 i 60 iz Danske, Norveške, Litvanije i Estonije. U zvaničnom saopštenju, švedske oružane snage su istakle da je cilj vežbe da se usavrši sposobnost vojske da „odbrani nacionalne interese, slobodu građana i njihovo pravo da žive na način na koji žele“. U saopštenju se nije eksplicitno navodilo ko to pokušava da ugrozi švedski način života, ali prostora za nagađanja nema- „Aurora 17“ je bila demonstracija sile usmerena ka Moskvi.

Od ruske aneksije Krima, Švedska se, ničim izazvana, našla u epicentru geopolitičkog sukoba između Rusije i NATO. Njen geografski položaj i neutralni status nametnuli su joj međunarodni strateški značaj koji nije bez svojih rizika. Da razvoj situacije ide u tom pravcu, Šveđani su mogli da naslute u martu 2013. godine, kada su Rusi poslali dva Tupoljev bombardera, na svega četrdeset kilometara od švedskog ostrva Gotland. Godine zanemarivanja vojnog budžeta primorali su Švedsku da zaštitu neba zatraži od Danske. Naredne godine, ruska podmornica ušla je, nakratko, u švedske vode.  Dodatni razlog za zabrinutost Šveđanima predstavlja i ruska eksklava Kalinjingrad, koja se nalazi između Poljske i Litvanije, sa izlazom na Baltičko more. Procene su da je u ovoj oblasti stacionirano oko 25.000 ruskih vojnika, približno 50 vojnih plovila, uključujući i podmornice, kao i protiv-rakteni sistem S 400. Spekuliše se i o Iskander raketnom sistemu koji ima mogućnost da do Varšave, Rige ili Viljnusa dobaci i nuklearne bojeve glave.

Međutim, iako Stokholm nije u neposrednom dometu, u Švedskoj se osećaju ugroženo, ponajviše zbog svog odnosa sa NATO. Ova tradicionalno vojno neutralna zemlja važi za najboljeg saradnika Zapadno-atlantskog saveza od svih država koje nisu u članstvu. Deo su programa Partnerstvo za mir od njegovog samo osnivanja (1994), a u prošlosti gotovo da nije bilo značajnije akcije NATO u kojoj nisu učestvovali. Slali su vojnike u Bosnu, Afganistan i na Kosovo, zajedno sa NATO-om učestvovali su u zaštiti međunarodnih voda od pirata u Indijskom okeanu. Ipak, svoj specijalan status cementirali su 2011. godine tokom konflikta u Libiji. Odmah pošto su UN izglasale rezoluciju 1973 kojom je odobrena međunarodna vojna intervencija u Libiji, Švedska je na poziv NATO odbrila učešće pripadnika svojih oružanih snaga. Dok je ostatak Evrope razmatrao naredne korake, švedski parlamet je ubedljivom većinom glasova odobrio angažman. U svetlu novonastale tenzije, Švedska se, zajedno sa Finskom, u septembru 2014. godine na samitu NATO-a u Velsu obavezala da će pružati civilnu i vojnu podršku NATO snagama koje se zateknu na njihovoj teritoriji, u periodu mira, krize ili rata.

S druge strane, učešće u zajedničkim misijama, doprinelo je transformaciji švedskih oružanih snaga, pre svega u pogledu povećanja sposobnosti njihove interooperabilnosti.  Glavni akcenat saradnje, iz Švedske perspektive, odnosio se na usavršavanje kapaciteta za reakciju na elementarne nepogode i nezgode. Takođe, saradnja sa NATO im je omogućila da na efikasniji način zaštite civilnu infrastrukturu od terorističkih napada, ali i da se kvalitetnije pozabave sa problemom municije bačene u Baltičko more. Na zajedničkim radionicama, usavršili su borbu protiv trgovine ljudima i pojačali svoje kapacitete zaštite elektronske komunikacije.  

Ipak, podizanje saradnje i ulazak u NATO, još uvek nije došao na red. Sami građani su ambivalentni po ovom pitanju. Prema istraživanju Pju (Pew) centra iz maja ove godine, 47 odsto građana podržava članstvo u NATO, dok se 39 odsto protivi tome. Nasuprot tome, prema istraživanju kompanije Novus sa početka jula, većina (43 odsto) je ipak protiv ulaska u NATO. Predvidivo, zapadni mediji su veću pažnju posvećivali prvom, a ruski, drugom istraživanju. Prema pisanju britanskog Ekonomista, sve glavne opozicione političke partije zalažu se za ulazak u NATO, sa izuzetkom partije sa ekstremne desnice. Ipak, vladajuća koalicija Socijaldemokrata i Zelenih želi da se što više približi Savezu, ali isključuje samo članstvo. 

Ali, više se ne pitaju se samo oni. Vladimir Putin je u februaru za državnu agenciju Itar tas izjavio da se duboko protivi ideji švedskog članstva u NATO. Potencijalno članstvo Švedske, predsednik Rusije je okarakterisao kao „pretnju koja bi morala da bude eliminisana“. „Ovo ne znači da ćemo postati histerični i da ćemo nuklerne projektile okrenuti ka Švedskoj“, pojasnio je Putin ali i dodao će „biti u obavezi nešto da preduzmu“.

I dok se Rusija otvoreno protivi proširenju NATO na skandinavske zemlje, u Briselu je obrnuto raspoloženje. Kako ističu analitičari Heritedž fondacije, bilo bi izuzetno teško, ne i nemoguće, za NATO da reaguje na incident u Baltičkoj regiji, bez članstva Švedske i Finske. Međutim, postoje i oni koji se ne slažu sa tim stavom. Krisofer Čiviz, istraživač Nemačkog Maršalovog fonda, smatra da bi držanje Švedske u predvorju članstva moglo da posluži kao poluga u odnosima sa Rusijom. Drugim rečima, trebalo bi Moskvi staviti do znanja da bi svaka eskalacija neprijateljstva na Baltiku, po automatizmu povuklo sa sobom i prijem Švedske, ali i Finske. Do tada, savetuje Čiviz, trebalo bi jačati političke i vojne veze između NATO i skadinavskih zemalja.

Kada i da li će Švedska napustiti princip neutralnosti i postati punopravan član NATO, u ovom trenutku teško je oceniti, ponajviše zbog uključenosti većeg broja aktera. Kako odnosi između Zapada i Rusije budu gori, pritisak na Švedsku će rasti. Ako uzmemo u obzir da američki Centar za međunarodne odnose u nedavno objavljenom izveštaju sukob Rusije i NATO svrstava u najrizičniju grupu konflikata koji bi mogli da zahvate svet u 2018. godini – lako se može desiti da će Šveđani vrlo brzo morati da izaberu stranu.