Finski diplomata Hanu Himanen, smatra da međunarodne okolnosti zahtevaju da se u Finskoj povede razgovor o ovoj temi. „Ova zemlja zaslužuje otvorenu debatu o spoljnoj politici i bezbednosti“, rekao je Himanen krajem oktobra za portal Politiko. Himanen je od 2012. do 2016. bio finski ambasador u Rusiji i kako ističe, to iskustvo ga je uverilo njegova zemlja treba da prestane da brine o provociranju Moskve i počne da razmišlja o članstvu u NATO. U svojoj knjizi „Zapad ili Istok – Finska i povratak geopolitike“, Himanen je oštro kritikovao pripadnike finske političke elite zbog ignorisanje pitanja spoljne bezbednosti. Ovo pitanje bi, prema njegovom mišljenju, trebalo da zauzima važno mesto u nacionalnoj debati pred predsedničke izbore zakazane za početak naredne godine. 

Jedini predsednički kandidat koji se otvoreno zalaže za članstvo u NATO je Nils Torvalds, aktuelni poslanik u Evropskom parlamentu iz Finske narodne partije. „Vreme je“, isticao je Torvalds tokom kampanje “da iza nas ostanu dani kada je Rusija imala uticaj na finske odbrambene odluke“. U datim okolnostima sve oštrijih odnosa Zapada i Rusije, za Finsku je prema Torvaldsovom viđenju stvari, bolje da uđe u NATO.

Ipak, Torvalds, kojem se daju izuzetno male šanse za uspeh, je po ovom pitanju u manjini. Kandidat Zelenih, Peka Havisto protivi se ulasku u NATO, a isti slučaj je i sa finskom verzijom Marin le Pen, Laurom Huhtisari iz desničarske Finske stranke. Najvažnije, protivnik ulaska u Severnoatlantsku alijansu je i aktuelni predsednik Finske, Sauli Ninisto, kojem se i na predstojećim izborima daju najveće šanse za pobedu. Svoj stav je pre godinu dana prilikom posete centrali NATO-a u Briselu, obrazložio na, kako piše Politiko, „logičan, suv, tipično Finski način“.

- Ako dođe do rata na Baltiku između NATO i Rusije, to će automatski biti treći svetski rat. Zbog toga, do njega nikada neće doći – naveo je Ninisto, zaključujući da je za njegovu zemlju bolje da cenu eventalne vojne intervencije u Finskoj učini što višom.

Da bi se razumeo manjak entuzijazma koji u Finskoj vlada za članstvo u NATO i specifičan odnos koji imaju sa Rusijom, neophodno je vratiti se u istoriju. Finska se graniči sa Rusijom duž 1340 kilometara, što je čini veoma ranjivom na eventualnu invaziju sa istoka. Ipak, za razliku od komšija sa Baltika, Finska je uspela da se odbrani od Sovjetskog saveza i zadrži nezavisnost. Tokom trajanja Hladnog rata, Finska je uspešno balansirala između suprotstavljenih blokova. Padom Berlinskog zida, međutim, počinje vidno okretanje Finaca ka zapadu. U tom periodu, postaju članica Evropske unije (1995) i Evrozone (1999). Međutim, o formalnom vojnom povezivanju se nije preterano razmišljalo, iako su razvijani odlični odnosi sa NATO.   

Ipak, rasplamsavanjem sukoba u Ukrajini, aneksijom Krima i međunarodnom krizom koja je usledila, Finska se našla na raskrsnici. Svako dalje približavanje NATO imaće svoju cenu, nedavno je izjavio medijima novopostavljeni ruski ambasador u Finskoj, Pavel Kuznjecov. „Svi razumeju da bi nas ulazak NATO vojne infrastrukture u blizini granice, primorao da preuzmemo odgovarajuće mere“, kazao je Kuznjecov.  

Nije bez razloga ruski ambasador doneo u Helsinki ovo upozorenje. I pored formalno neutralnog statusa, Finska godinama već gaji izuzetno dobar odnos sa NATO-om i važi za jednog od njenih najbližih partnera. Uostalom, Finska, zajedno sa Švedskom, Jordanom, Australijom i Gruzijom, na samitu NATO-a u Velsu 2014. odabrana za partnera sa povećanim mogućnostima za saradnju i dijalog. Na istom samitu, Finska je, kao i Švedska, potpisala sporazum kojim se obavezala da NATO trupama pruža podršku i pomoć na svojoj teritoriji. Da se radi o povlašćenom parnerstvu, govori i činjenica da je početkom oktobra upravo u Finskoj otvoren prvi zajednički centar NATO i EU za borbu protiv hibridnih pretnji.  

Finska je postala članica Partnerstva za mir, odmah po formiranju tog mehanizma saradnje 1994. godine. Takođe, kada je 1997. uspostavljen Savet evroatlantskog partnerstva, Finska je među prvima postala član. Što se tiče konkretne vojne saradnje, finske mirovne trupe bile su prisutne u Bosni, na Kosovu, kao i u Afganistanu. Finska je, sa svoje strane, značajno unapredila interooperabilnosti svojih oružanih snaga, ali i poboljšala zaštitu Baltičkog mora. Kao dodatan benefit saradnje ističe se povećanje kapaciteta za borbu protiv sajber-kriminala. Zaštita stanovništva od posledica elementarnih nepogoda, takođe je unapređena zahvaljujući radu sa NATO partnerima.

Međutim, građani Finske, ne pokazuju preteranu želju da tu saradnju krunišu punopravnim članstvom. Istraživanje agencije ABDI iz oktobra prošle godine pokazalo je da četvrtina građana Finske podržava ulazak u NATO. Protiv je znatno više – 61 odsto.

Tradicionalno negativan stav javnosti prema ulasku u NATO nije sprečio finski parlament da upitaju i eksperte za mišljenje. Na zahtev skupštine formirana je grupa od četiri eminentna stručnjaka za međunarodne odnose koji su u aprilu 2016. godine izašli sa svojim nalazima. Ključan deo izveštaja odnosio se na njihova predviđanja ruskog odgovora na eventalno članstvo u NATO. Ukratko, zaključili su stručnjaci, Rusija neće napasti Finsku ako ova odluči da uđe u savez koji oni percipiraju kao neprijateljski. Oni su, posmatrajući rusku reakciju na proces širenja NATO, uočili obrazac ponašanja. Najpre se nova članica NATO suočava sa pritiskom, političkim i ekonomskim, ali vrlo brzo se povrati status kvo. Ono što odvraća Ruse od ozbiljnijih kontramera, zaključak je izveštaja, je činjenica da se napad na jednu članicu, tretira kao napad na sve ostale članice.

Da li će Finci ostati verni konceptu vojne neutralnosti ili će, u kontekstu sve komplikovanijih međunarodnih odnosa odlučiti da se priključe NATO-u, i dalje ostaje nepoznanica. Deo odgovora, trebalo bi da stigne u januaru, zajedno sa prvim rezultatima predsedničkih izbora.