Tramp, Makron i Erdogan su simboli podela unutar najvećeg vojnog saveza koje više niko ne krije

Proslava 70 godišnjice NATO-a u Londonu trebalo je da potvrdi da je sve u redu među članicama najveće vojne organizacije na svetu. Desilo se suprotno – razlike među njima postale su još očiglednije.

Donald Tramp, Emanuel Makron i Redžep Erdogan nisu krili različite poglede na svet i budućnost Severnoatlantskog saveza, na skupu 3. i 4. decembra koji je pokazao koliko su duboke promene na svetskoj političkoj sceni.

Simbol ovih promena su trojica lidera, američki, francuski i turski predsednik koji, iako u istom političko-vojnom savezu, imaju potpuno suprotne ideje o pravcu u kome se svet kreće. Niko se više i ne trudi da sakrije razlike.

Američki milijarder na čelu države napravio je zaokret kada je pokazao da ne daje pet para za multilateralne organizacije. Nije da su prethodne američke vlade mnogo polagale na međunarodne institucije – uglavnom su ih urušavale bahatim ponašanjem, unilateralnim odlukama i finansijskim ucenama. Tramp je, međutim, unilateralizam i američku nadmoć bez kompleksa proglasio svojom politikom. Tako se ovo urušavanje multilateralnog sistema koje traje decenijama odražava i na savez koji od raspada Varšavskog pakta služi kao instrument za nastavak hladnog rata.

Tramp je NATO nazvao „zastarelim“, što je prošlo manje uočljivo od Makronove konstatacije da je vojni savez „klinički mrtav”. Razlog za ovakav Trampov stav je pomeranje američkog spoljnopolitičkog težišta sa Bliskog istoka u Aziju, gde su se američke trupe prestrojile na gotovs u Južnom kineskom moru, vrebajući svaki potez Kine. Do ove promene prioriteta došlo je još za vreme Baraka Obame i Hilari Klinton, koja je u vreme dok je bila državni sekretar izjavljivala da će se borba za prevlast u svetu odigravati upravo u ovoj geopolitičkoj zoni. Tramp je potvrdio ovo usmerenje američke spoljne politike, što je dovelo do preispitivanja saveza i saveznika, pa tako i unutar NATO-a. Ako je NATO uspevao da održi pretnju od Rusije kao razlog za opstanak dugo nakon što je srušen Berlinski zid, pretnja od Rusije, iako još uvek omiljena poštapalica u izjavama vođa NATO-a, izlizala se. Ni Tramp, a ni mnogi evropski lideri, na prvom mestu Makron, ne vide Rusiju kao pretnju, uprkos što se to ne da razabrati u zaglušujućoj retorici u balkanskim, baltičkim i, uopšte istočnoevropskim zemljama koje i dalje ne razumeju promene koje se dešavaju na međunarodnoj sceni i drže se starih političkih konstrukcija. Zastrašivanje „ruskim uticajem” je poslovično, inercija velikog mehanizma vojnog saveza je da uvlači u svoje redove male države koje niti mogu niti hoće da se odupru, ali fokus više nije tu.

Tramp, koji se od početka svog mandata našao na udaru demokrata zbog „ruskih veza”, hvalio se nakon skupa u Londonu da je „učinio više nego ijedan predsednik za tako malo vremena”. To je bio odgovor na prašinu koja se podigla kada je objavljen video snimak na kome se čuje kako kanadski premijer Džastin Trudo ismeva američkog predsednika u društvu Makrona, britanskog  premijera Borisa Džonsona i njihovog holandskog kolege Marka Rutea. Dzo Bajden, Trampov rival iz redova demokrata, odmah je to iskoristio da pokaže kako je njegov protivnik predmet sprdnje u inostranstvu, iako tvrdi suprotno. Bajden je centralna ličnost afere zbog koje Trampu preti opoziv, zbog optužbe da je vršio pritisak na novog ukrajinskog predsednika da sprovede istragu protiv Bajdena.

Trampu je glavni cilj da odbije napad demokrata i osvoji izbore naredne godine. Spoljna politika je samo jedan od instrumenata kojima raspolaže. Da li će pribeći nekim krupnim spoljnopolitičkim odlukama kako bi skrenuo pažnju sa procesa koji se vodi protiv njega u zemlji? Mnogi veruju da bi to moglo da se desi, ali zbog nepredvidljive prirode njegovih poteza nije izvesno gde će se to odraziti – u Severnoj Koreji ili na nekoj drugoj tački na planeti. 

Pored Trampa, koji preti ostalim članicama NATO-a da će da smanji izdavanja SAD za NATO (o tome je govorio kanadski premijer nakon razgovora sa američkim predsednikom u Londonu), francuski predsednik je drugi lider NATO-a koji ne veruje u budućnost saveza. Njegova izjava o „kliničkoj smrti” vojnog saveza britanskom listu „Ekonomist” uoči skupa u Londonu izazvala je opštu pometnju. Makron hoće da oživi ideju evropske odbrane, uprkos očiglednim preprekama koje su političke i vojne prirode – u to treba da ubedi ostale članice Evropske unije, što neće biti lako zato što se veliki broj evropskih zemalja oslanja na „američki kišobran” još od kraja Drugog svetskog rata. 

Nemci su zabrinuti zbog ovakvog razvoja situacije sa Vašingtonom ali su uzdržaniji od francuskog predsednika, čiji „stil” im ide na živce. Makronov nesporazum sa evropskim liderima bivši francuski ambasador u Vašingtonu, Žerar Aro, objašnjava na svom tviter nalogu na sledeći način - kada Francuska kaže: „Sjedinjene Američke Države se spremaju da odu, Evropljani moraju da se pripreme da se sami brane”, Evropljani odgovaraju: „Ćuti, nateraćeš ih da odu”. Makron zato ublažava oštricu svoje kritike kada kaže da ne želi da NATO nestane već da se ubrza formiranje evropske odbrane. On ima problem i unutar zemlje, koja prolazi kroz društvene potrese, što usporava njegovu evropsku politiku sa kojom je ambiciozno započeo predsednički mandat.

Treći lider koji podriva NATO je Erdogan, oličenje populiste, vlasti personalizovane u liku jednog čoveka, što je trend i u drugim delovima sveta. Tenzije sa Turskom su naročito porasle među evropskim članicama NATO-a, nakon što je Erdogan preduzeo napad protiv zapadnih saveznika Kurda u Siriji. Erdogan je takođe kupio skupo rusko oružje, što je razgnevilo njegove saveznike u NATO-u, kao i njegova igra oko Kipra i ucene da će pustiti migrante u Evropsku uniju. Za Evropljane je Erdoganova Turska pretnja, a ne saveznik.

Sve to dovodi u pitanje opstanak NATO saveza. Prestrojavanje na međunarodnoj sceni je u toku, udaljavamo se od slike sveta na koju smo navikli.

Od razumevanja ovih tokova zavisiće i budućnost periferije, na kojoj se nalaze i balkanske zemlje, one koje nisu u Evropskoj uniji, i njihovo određivanje prema SAD i Evropskoj uniji, koji sve manje igraju na istoj strani terena, kao i prema Rusiji, Kini i Turskoj, čiji interesi se prepliću na Balkanu.