Režim Vladimira Putina mogao bi biti u ozbiljnoj opasnosti

Prigožinovu pobunu treba posmatrati iz nekoliko uglova. 

Prvo, rat protiv Ukrajine podelio je rusku elitu na dve frakcije — jastrebove koji ne žele ništa osim osvajanja Kijeva i vojnu paradu na Hreščatiku i kleptokrate koji žele da se vrate u svet pre 24. februara 2022. 

Nijedna od ovih stvari se neće desiti, tako da niko nije srećan. 

Od ove dve frakcije, jastrebovi su daleko moćniji i predstavljaju ozbiljniju pretnju režimu. 

^{Jevgenij Prigožin/Foto: Printscreen Youtube}

Ovo je Putina stavilo u veoma nesigurnu poziciju, bez obzira na to kako je Prigožinov ustanak rešen.

Pobuna ilustruje rizike Putinove politike da ključne zadatke prenosi akterima iz privatnog sektora, izvan normalnog lanca komandovanja.   

Ruski sistem nije zasnovan na institucijama, već na neformalnim mrežama koje je razvio Putin, kao krajnji arbitrar.  

Kada je Putin jak, ovaj pristup funkcioniše do određene tačke. Ali kada je Putin oslabljen, može da izmakne kontroli.

Međutim, čak i ako se trenutna kriza reši, njen osnovni uzrok će nastaviti da slabi režim.

Ako Prigožin ne plati visoku cenu za svoju pobunu, to će Putinov režim dovesti u ozbiljnu opasnost. 

Zašto? Zato što politička promena u Rusiju dolazi kada su prisutna tri faktora - podeljena elita,  nezadovoljna javnost i odsustvo straha. 

Za sada su u jednačini prisutni podeljena elita i nezadovoljna javnost, a ako se ukloni i strah - režim Vladimira Putina će biti u ozbiljnoj opasnosti. 

1917. ili 1991. godina? 

Da li je pobuna koju smo videli u subotu bio trenutak iz 1917. ili jadan neuspeh poput pokušaja državnog udara protiv poslednjeg sovjetskog lidera Mihaila Gorbačova u avgustu 1991 godine?

Što se tiče broja raspoloživih snaga, Prigožin nije imao šanse. 

Putin komanduje redovnom ruskom vojskom i vazduhoplovstvom, Nacionalnom gardom i drugim oružanim grupama koje su teoretski pod komandom vlade.

Ali car Nikolaj II je takođe imao prevagu sile kada je pao u februaru 1917; tako i Privremena vlada kada je pala u ruke Lenjinovih boljševika u novembru 1917. 

Problem sa kojim su se suočili i car i vođa Privremene vlade Aleksandar Kerenski nije bio dostupnost snaga u teoriji, već snaga u praksi. 

Carski režim je bio oronuo, izdubljen zbog mnogih stvari, ali posebno zbog neuspeha u Prvom svetskom ratu. 

Vlada Kerenskog je ostala u tom ratu i takođe je propala. U vreme kada su svrgnuti, car i Kerenski su izgubili poverenje ruskog društva i ogromne delove države kojom su nominalno komandovali.

To je Putinov problem: Prigožin je digao pobunu u znak protesta zbog još jednog neuspelog ruskog rata, Putinovog rata protiv Ukrajine.

Kakve god da je dogovor na kraju Prigožin izvukao, Putinov autoritet je smanjen, kao i Gorbačov nakon što je Boris Jeljcin pobedio pokušaj puča 1991. 

A ovo je još gore: 1991. državni udar je propao. Ali izgleda da je Prigožin nešto uspeo.

Previranja u Rusiji će verovatno prerasti u prednost Ukrajine na bojnom polju

Najbolja šansa Ukrajine za uspešnu kontraofanzivu je da napadne duboko iza trenutne ruske linije fronta i primora Ruse da se povuku sa svojih odbrambenih pozicija kojim pokušavaju da spreče Ukrajinu da ih odseče od ruskih linija snabdevanja. 

Malo je verovatno da je čak i najodvažniji među ukrajinskim vojnim vrhom ikada zamislio da izvrši napad na rusko sedište Južnog vojnog okruga u Rostovu na Donu, gde se vodi ruski rat u Ukrajini, ali upravo to je ono što je uradila iznenadna pobuna Vagner grupe.

^{Foto: Printscreen Youtube} 

Kakvi god da su Prigožinovi stvarni motivi, ili ishod njegove pobune, nekoliko stvari ostaje jasno: ogromna količina konfuzije je posejana u delu Rusije, a nestalo je i kakvo god poverenje da su obični ruski vojnici imali u svoje vođstvo. 

Jednom kada vojska izgubi poverenje u svoje vođe, moral se urušava i volja za borbom ide sa njim. 

I Vagner grupa će skoro sigurno nestati, a to je bila najefikasnija jedinica koja se borila za Ruse u Ukrajini. 

Ostaje da se vidi da li će Vagnerovci biti apsorbovani u rusku vojsku, raspušteni ili preraspoređivani u različite jedinice.

Politički zemljotres u Rusiji će imati velike naknadne potrese u Africi...

Nesumnjivo je da će Prigožinova pobuna uticati na afrički kontinent, posebno na Mali, Centralnoafričku Republiku (CAR), Libiju i Sudan, gde je Vagnerova grupa smestila svoje trupe. 

Dok su do sada interesi ruske vlade i Vagner grupe bili usklađeni, sada će ove zemlje morati da posluju sa dva ruska aktera sa suparničkim interesima. 

Ovo rivalstvo će dovesti njihove afričke saveznike u nezgodan položaj.

Prigožinov ustanak će dovesti do razjašnjenja prirode partnerstva Rusije sa ovim afričkim zemljama. 

Moskva, koja zna koliko je Vagner uticajan u ovim zemljama, može biti u iskušenju da prekine svoje snabdevanje na kontinentu. 

Ove vlade rođene iz vojnih udara oslanjaju se na Vagnerove plaćenike da zadrže svoju moć i/ili obezbede svoje zemlje od džihadističkih pokreta. 

Vagner je sklopio veoma profitabilne poslove u Maliju, Sudanu i CAR-u, od zlata preko kafe, šećera do dijamanata.

^{Vagner u Africi/Foto: Printscreen Youtube}

Pobuna Vagnerovog šefa i potreba da Putin pokaže da i dalje ima situaciju pod kontrolom mogli bi da nateraju lidere sa afričkog kontinenta da se distanciraju od Prigožina, kako bi održali saveze sa Moskvom, koja je vodeći izvoznik oružja u Afriku, a takođe i pšenice. 

Ruske državne kompanije su takođe aktivne u sektoru rudarstva, ugljovodonika, pa čak i civilnog nuklearnog sektora. 

Ali ako se čini da je Rusija pouzdaniji partner, šta se dešava sa Putinom, čija moć izgleda oslabljena?

 …I širom Evroazije, gde bi Putinova slabost mogla biti vidljivija 

Kada su se Vagnerove snage okrenule ka Moskvi, Putin je pozvao kazahstanskog predsednika Kasima-Žomarta Tokajeva da ga obavesti o situaciji. 

Kazahstan je pobunu nazvao „unutrašnjom stvari Rusije“.

Ovaj naizgled svakodnevni deo diplomatskog govora imao je ogromnu geopolitičku težinu — podrazumevao je da Kazahstan neće pomoći Rusiji u njenoj „unutrašnjoj stvari“. 

Pre samo osamnaest meseci, Tokajev je pozvao Organizaciju Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), koju je predvodila Rusija, da pomogne u održavanju sopstvenog mandata kada su narodni protesti prerasli u oružani ustanak. 

Nekoliko sati kasnije, 2.500 uglavnom ruskih vojnika ODKB ušlo je u Kazahstan, nasilno ugušilo nemire i napustilo zemlju šest dana kasnije. 

Sada, kada je Putin suočen sa sličnom brzom pretnjom, Tokajev je signalizirao da Kazahstan neće biti tu da pomogne.

^{Foto: Foto: Kremlin.ru, CC BY 4.0 , via Wikimedia Commons}

Skoro 750 kilometara južno od Rostova na Donu, granice Gruzije su ostale otvorene, čak i kada je predsednica Salome Zurabišvili pozvala premijera Iraklija Garibašvilija da sazove savet za bezbednost zemlje i vlasti da obezbede granične prelaze sa Rusijom. 

Garibašvili je odlučio da ne saziva Savet bezbednosti i činilo se da uopšte nije preduzeo mere da se pripremi za bilo kakve potencijalne talase nestabilnosti.

Putinovi pozivi predsedniku Uzbekistana Šavkatu Mirzijojevu i jermenskom premijeru Nikolu Pašinjanu dali su relativno neutralne odgovore, iako je Pašinjan tražio da bude obavešten o daljem razvoju događaja.

Prevlast Rusije u Evroaziji je nekada shvaćana kao datost, ali bauk ruske moći sada možda jenjava, sa velikim implikacijama na region. 

Lideri i elite širom Evroazije sada će pomno pratiti Moskvu, tražeći dalje znake slabosti. 

Opadanje moći Kremlja moglo bi da uvede novu eru nezavisnije spoljne politike u Centralnoj Aziji i Južnom Kavkazu, jer zemlje žele da unaprede odnose sa Zapadom, Kinom i Turskom predvođenim SAD.

Lukašenko - kratkoročna pobeda koja bi mogla potkopati njegov dugoročni položaj u Belorusiji

U zapanjujućem preokretu događaja u subotu, predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko je rekao da je pregovarao sa Prigožinom o prekidu kretanja njegovih plaćeničkih trupa unutar Rusije kako bi se deeskalirala situacija.

Dok bi Lukašenkova pozicija mogla biti ojačana ovim posredovanjem, dugoročno gledano, njegov režim će se suočiti sa posledicama pobune koju vodi Vagnerova paravojna grupa.

Rastuća demotivacija i demoralizacija u vezi sa postupcima Rusije može izazvati zabrinutost među vertikalom moći, vojnim i elitnim krugovima u Belorusiji. 

Takav haotičan razvoj događaja u susednoj zemlji dovešće do preispitivanja Lukašenkove politike i donošenja odluka. 

^{Aleksandar Lukašenko/Foto: Kremlin.ru, CC BY 4.0, via Wikimedia Commons}

Sa oslabljenim Putinovim autoritetom, režim u Minsku bi mogao da se suoči sa smanjenom podrškom Rusije.

Od početka invazije u punom obimu, Lukašenko je izjavio nepokolebljivu lojalnost Kremlju, dozvoljavajući napade i koristeći belorusku teritoriju kao poligon, ne obazirući se na volju većine Belorusa.

Lukašenka se rizično kladio na brzu pobedu Rusije u ratu protiv Ukrajine, u suštini se oslanjajući na taj ishod. 

Prorežimska propaganda u Belorusiji tvrdila je da Rusija nije u stanju da izgubi. 

Međutim, ova strategija bi potencijalno mogla imati negativne posledice. 

Prigožinova oružana pobuna ukazuje na političku krizu unutar Rusije i razbija mit o nepobedivosti i ogromnoj moći Rusije.