srpski english

Analize / Novi Varšavski pakt

Poljska preuzima vodeću ulogu u Evropi. Kombinacija ruskih pretnji, zapadnoevropske pasivnosti i anglo-američke podrške utrla je put istočnom regionalnom savezu.

Novi Varšavski pakt
Foto: Gerrit Burow/creativecommons.org/licenses/by/2.0/

Analize / Novi Varšavski pakt

Poljska preuzima vodeću ulogu u Evropi. Kombinacija ruskih pretnji, zapadnoevropske pasivnosti i anglo-američke podrške utrla je put istočnom regionalnom savezu.

autor teksta
Timoti Les | Demostat | Beograd 28. Feb 2023 | Analize

U istočnoj Evropi se pojavljuje novi vojni savez koji će redefinisati geopolitički poredak u regionu. Takođe će označiti pojavu Poljske kao glavnog evropskog aktera, učvrstiti poziciju SAD i UK u evropskim poslovima i marginalizovati Francusku, Nemačku i EU.

Ovo je vođeno povećanom pretnjom od Rusije i željom istočnih Evropljana za bezbednošću, nevoljnošću zapadnih Evropljana da se suoče sa svojim istočnim neprijateljem, posledičnom potrebom da istočni Evropljani pronađu načine da se zaštite, i spoljnom podrškom Sjedinjenih Država i Britanije, koje žele da region obezbedi sopstvenu bezbednost.

Ideja o regionalnom savezu zapravo nije ništa novo, iako su se događaji u poslednjih 200 godina neprestano bili urotili protiv toga.

Tokom većeg dela ranog modernog perioda, Poljska je vodila savez naroda koji se protezao od Baltičkog do Crnog mora – uključujući današnje Estonce, Letonce, Litvance, Beloruse i Ukrajince – kao deo Poljsko-litvanskog saveza. Ovo je služilo za obuzdavanje pretnje od Rusije, koja je počela da se širi iz svog jezgra u Moskvi u šesnaestom i sedamnaestom veku.

Savez predvođen Poljskom je na kraju propao krajem osamnaestog veka, oslabljen unutrašnjim sporovima i rastućom snagom Rusije, koja je posledično zauzela teritoriju moderne Ukrajine, Belorusije i istočne Poljske, uključujući Varšavu, gde su Rusi ostali do 1917. godine.

Porazom Rusije u Prvom svetskom ratu, a kasnije Nemačke i Austrije, Poljska je uspela da ponovo uspostavi svoju nezavisnost. Da bi osigurala svoj opstanak, pozvala je na savez novoformiranih država u svom susedstvu, takozvani Intermarium – na latinskom, između mora – koji bi mogao da izdrži iredentističke ambicije svojih većih suseda.

Međutim, ova inicijativa nikada nije dobila na snazi. Rusija je ponovo osvojila Belu Rusiju i Ukrajinu početkom 1920-ih, a druge zemlje u regionu – baltičke države Estonija, Letonija i Litvanija, plus Čehoslovačka, Mađarska i Rumunija – bile su ili preslabe, previše podeljene ili suviše sumnjičave prema Poljskoj da bi poželele da formiraju regionalni savez.

U međuvremenu, SAD i UK, potencijalni sponzori takvog saveza, uglavnom su bili odsutni, pri čemu su se prvi povukli na drugu stranu Atlantika pre nego što su ušli u veliku ekonomsku depresiju, a drugi se fokusirali na održavanje svoje imperije.

Posledično, Rusija je bila u mogućnosti da se ponovo nametne regionu 1940-ih, počevši od podele Poljske po sporazumu sa Nemačkom, a potom i osvajanjem, pošto se Crvena armija probijala na zapad do Berlina posle bitke kod Staljingrada i zauzela zemlje duž tog puta.

Ruska dominacija je formalizovana sporazumom sa SAD i UK na Jalti 1945. godine, a zarobljene države su se spojile u regionalni vojni savez, Varšavski pakt, deset godina kasnije, sa ciljem da odvrate potencijalni napad NATO-a.

Ovaj aranžman je propao na kraju ere Hladnog rata, pošto je Sovjetski Savez ušao u krajnji pad, a SAD i Velika Britanija su zahtevale da se odrekne svoje spoljne imperije u istočnoj Evropi. Međutim, raznolike države u regionu nisu pokušale da formiraju bilo kakvu novu vojnu ili političku alijansu, uprkos njihovom stalnom strahu od povratka Rusije.

Umesto toga, većina zemalja se fokusirala na pridruživanje NATO-u, uz podršku SAD i Velike Britanije, koje su trebale da udahnu novi život organizaciji nakon završetka Hladnog rata i prećutnog pristanka zapadnih Evropljana u trenutku kada je Rusija bila slaba, a garancija bezbednosti iz čl. V uglavnom bila teoretska.

U međuvremenu, Ukrajina i Belorusija ostale su pod vlašću Rusije, pretpostavljeno nezavisne nakon raspada Sovjetskog Saveza, ali praktično dužne Moskvi i onemogućene da uđu u bilo kakvu vrstu saveza sa svojim susedima na zapadu.

Ako je priča o poslednjih 200 godina bila o neuspehu regiona da se spoji u bilo kakvu vrstu saveza, događaji u poslednjih nekoliko godina – a posebno od februara prošle godine – označavaju otvaranje novog i prepoznatljivog poglavlja.

Kao i ranije, Rusija nastavlja da preti regionu, nakon što je povratila deo svoje snage od raspada Sovjetskog Saveza i rešenost da zadrži sferu uticaja u istočnoj Evropi, čiji će se puni obim definisati.

Foto: Printscreen Youtube

Odupirala se pokušajima bivših sovjetskih država u svom bliskom inostranstvu da pobegnu iz orbite Rusije, pre svega Ukrajine, uspešno potisnuvši narandžastu revoluciju 2004, invaziju na Donbas i aneksiju Krima posle revolucije na Majdanu 2013, i napadnuvši ostatak zemlje prošlog februara. Takođe je insistirala na održavanju dominantne pozicije u Belorusiji preko njihovog popustljivog lidera Aleksandra Lukašenka.

Ne iznenađuje da je efekat podsticanje protivljenja Rusiji u ovim podređenim zemljama, koje su odlučnije nego ikada da se oslobode i da uznemire narode koji žive odmah na njihovom zapadu – posebno u Poljskoj i na Baltiku, koji se plaše da će, kada Rusija uspostavi svoju kontrolu nad svojim prvim nivoom bafera, oni će biti sledeći na redu.

U prethodnoj eri, njihova sklonost je bila da gledaju isključivo na NATO da ih zaštiti od bilo kakvog potencijalnog napada iz Rusije – i, u velikoj meri, to i dalje čine. Međutim, u novije vreme, ovaj impuls je praćen sve većim sumnjama u posvećenost zapadnih Evropljana da garantuju bezbednost istočne Evrope, s obzirom na njihovu očiglednu želju za dobrim odnosima sa Rusijom, njihovu sve veću zavisnost od njenih energenata, nespremnost da troše novac na odbranu, kao i pacifističke sklonosti elita u zemljama kao što su Nemačka i Luksemburg, i njihov antagonizam prema zemljama kao što je Poljska zbog navodnih kršenja vladavine prava.

Ove sumnje samo su potvrđene reakcijom zapadnih Evropljana na krizu u Ukrajini, koju karakteriše upadljiva ambivalentnost, uprkos očiglednoj pretnji koju predstavlja drugim državama na ruskoj liniji fronta.

Nemačka nije bila voljna da šalje oružje, Francuska je više puta pozivala na kompromis u kojem Ukrajina ustupa teritoriju Rusiji, Austrija i Italija su pozvale na prekid sankcija, a Mađarska, koja je odlučila da se pridruži zapadnoj Evropi, blokirala je finansijsku pomoć u Ukrajinu. Ukrajinci su na njihovo ponašanje gledali sa mešavinom besa, razočaranja i umornog fatalizma.

Pitanje za istočne Evropljane sada je da li zaista mogu da se oslone na svoje zapadne kolege da će stati u njihovu odbranu, pošto su naizgled izneverili Ukrajinu. Ukrajina možda nije članica NATO-a, ali šta oklevanje zapadnih Evropljana da se suprotstave Rusiji govori o njihovoj posvećenosti njenim neposrednim susedima? Koliko bi krvi i blaga potrošili da Rusija izvrši invaziju na baltičke države?

U isto vreme kada zapadni Evropljani otkrivaju svoju ambivalentnost, SAD i Velika Britanija intenziviraju svoje korake da spoje istočne Evropljane u novi savez van okvira NATO-a.

Zvaničnici u Vašingtonu su eksplicitno pozvali na stvaranje novog političkog i vojnog saveza koji bi se sastojao od Poljske, Ukrajine, Estonije, Letonije, Litvanije i Velike Britanije, dok je sam London potpisao niz odbrambenih sporazuma sa regionom, pre svega trilateralni bezbednosni pakt sa Poljskom i Ukrajinom u februaru prošle godine, neposredno pre invazije Rusije.

Foto: Printscren Youtube

Nakon toga su u maju usledili pozivi tadašnjeg premijera Borisa Džonsona za stvaranje novog „Evropskog komonvelta” u skladu sa smernicama koje su predložile SAD, a koji bi činile Britanija, Poljska, Ukrajina i tri baltičke države.

U međuvremenu, i Amerikanci i Britanci su pružili praktičnu podršku bezbednosti regiona, u okviru NATO-a gde je to bilo moguće i van njegovih okvira kada je potrebno.

SAD su rasporedile hiljade vojnika i teško naoružanje u državama na prvoj liniji u istočnoj Evropi, prodale teško naoružanje, uključujući rakete, tenkove i borbene avione u ovom regionu, a sistem vazdušne i raketne odbrane Patriot Poljskoj – koju su proglasile svojim najvažnijim partnerom u kontinentalnoj Evropi – i najavile stvaranje stalne vojne baze u Poznanju za američki peti armijski korpus.

Velika Britanija je na sličan način predvodila misiju NATO-a u Estoniji i obezbedila Ukrajini teško naoružanje, a nedavno je pristala da joj donira 14 tenkova Čelendžer. Da bi zaobišla nemačku opoziciju, izbegla je transport ovog oružja preko nemačkog vazdušnog prostora – i javno je skrenula pažnju na ovu tačku.

Ove akcije su podržane osnovnim usklađivanjem interesa sa istočnim Evropljanima u nastojanju da se suprotstave Rusiji. SAD vide invaziju na Ukrajinu kao priliku da izbace Rusiju iz redova velikih sila i potčine je Zapadu, ostavljajući Vašingtonu slobodu da se fokusira na ono što vidi kao svoju novu konfrontaciju sa Kinom.

U međuvremenu, Velika Britanija je delovala iz strateškog interesa da se pridruži SAD, solidarnosti sa baltičkim narodima, dugogodišnje sumnje prema Rusiji i želje da kazni Moskvu za višegodišnje malverzacije, uključujući razna trovanja na britanskom tlu. Ovo je postalo izvodljivo sa mogućnošću nezavisnije spoljne politike nakon Bregzita.

Foto: Printscreen Youtube

Uslov je oklevanje SAD i Velike Britanije da isuviše oštro provociraju Rusiju ili angažuju svoje trupe u bilo kojoj potencijalnoj borbi. Uprkos svojoj intervenciji u istočnoj Evropi, prva ostaje fokusirana prvenstveno na Kinu i prirodno je oprezna prema Rusiji koja, uprkos svojim slabostima, zadržava nuklearno oružje i jasne crvene linije. Britanija, mlađi partner SAD, ograničena je nedostatkom ljudstva. Obe se suočavaju sa protivljenjem javnosti kod kuće.

Upadljivo je da su SAD do sada odbijale da obezbede borbene avione ili tenkove Ukrajini, a nije bilo razgovora o uspostavljanju baza ili raspoređivanju čizama na terenu. Naprotiv, zvaničnici su se potrudili da uvere Rusiju da Peti armijski korpus nisu borbene trupe.

Umesto toga, oni preferiraju da sami istočni Evropljani preuzmu odgovornost za sopstvenu bezbednost, za šta će SAD i Velika Britanija pružiti neophodnu logističku i političku podršku za rušenje barijera regionalnoj saradnji.

Zajedno, kombinacija ruske pretnje, zapadnoevropske pasivnosti i anglo-američke podrške počela je da menja dinamiku u istočnoj Evropi koja se sada spaja u koherentni regionalni savez, koji deluje i unutar i van NATO-a.

Pojas država, koji se proteže od Estonije do Bugarske, formirao je organizaciju poznatu kao Bukureštanska devetka koja nastoji da koordinira bezbednosnu politiku i mobiliše spoljnu podršku, podržanu intenziviranim bilateralnim i regionalnim kontaktima i uspostavljanjem Inicijative tri mora, koja daje mu političku i ekonomsku osnovu.

Oni su rasporedili trupe u zemlje jedni drugih kao deo napredne misije NATO-a u istočnoj Evropi – Česi, Poljaci i Slovaci u Letoniji; Rumuni u Poljsku; a Slovenci i Česi u Slovačku – i ponovili jedni drugima garanciju kolektivne bezbednosti.

U skorije vreme, oni su takođe nastojali da Ukrajinu stave pod svoj bezbednosni kišobran. Poljska i Litvanija su uspostavile formalni bezbednosni pakt sa Ukrajinom – Lublinski trougao – i stvorile zajedničku vojnu brigadu. Region je donirao zemlji ubojito oružje, u nekim slučajevima preko zajedničke granice.

Sa izuzetkom Mađarske, istočni Evropljani su takođe pružili naglašenu političku podršku Ukrajini, uključujući pozive NATO-u da je snabdu oružjem, utočištem za izbeglice i ponovljeno izražavanje bratstva sa ukrajinskim narodom.

U centru svih ovih napora je Poljska, najmnogoljudnija država u regionu, sa najvećom ekonomijom i najbolje opremljenom vojskom. Ona je eksplicitno oživela koncept Intermariuma koji okuplja svoje susede u novi regionalni savez.

U kom pravcu će se ovo dalje odvijati ostaje stvar informisanih spekulacija. Čini se malo verovatnim da će se pretnja od Rusije povući, čak i ako je pobeda u ratu sada malo verovatna, s obzirom na njen dosadašnji loš učinak na bojnom polju.

Ruska egzistencijalna investicija u budućnost Ukrajine znači da se neće povući iz borbe i da nastavlja da uživa podršku lokalnog stanovništva na istoku Ukrajine. Shodno tome, centralni scenario uključuje pobedu Ukrajine, ali neubedljiv, u kojem se Rusija povlači, ali zadržava kontrolu nad Donbasom, ostaje pretnja za ostatak Ukrajine i, po mišljenju njenih suseda, latentna pretnja za njih same.

Zapadni Evropljani će verovatno zadržati ambivalentnu poziciju prema Rusiji i bezbednosti istočne Evrope, a posebno prema Ukrajini, čije će članstvo u NATO-u biti uskraćeno. Nedostatak solidarnosti i strah od uticaja na krhku EU takođe će isključiti svaku šansu da Ukrajina uživa meku sigurnost članstva u EU.

Umesto toga, najviše što će zapadni Evropljani ponuditi je finansijska podrška za rekonstrukciju i razvoj – mada možda i ne mnogo, s obzirom na strah od korupcije i pronevere sredstava, kao i postavljanje teških uslova sa namerom da se Ukrajina stavi pod pravni poredak EU.

Nasuprot tome, SAD i Britanija će nastaviti da podržavaju integraciju regiona, u kojem će zadržati strateški interes. To će svakako uključivati direktnu pomoć samoj Ukrajini u vidu naoružanja i vojne pomoći, kao što se dešavalo pre rata.

Međutim, ovo će biti praćeno kontinuiranom opreznošću Rusije, delegiranjem odgovornosti za očuvanje fizičke bezbednosti i blagostanja Ukrajine na njene susede, kao i političkim, finansijskim i vojnim sponzorstvom Poljske, za koju Vašington i London očekuju da će igrati vodeću ulogu.

Što se same Poljske tiče, dokazi sugerišu da se već zagreva za upravo takav zadatak, sa planovima da poveća potrošnju za odbranu na čak pet odsto BDP-a, uključujući masovnu kupovinu oružja, uspostavljanje sopstvenog vojno-industrijskog kompleksa i proširenje svoje vojske na 300.000 – daleko najveće u Evropi, osim Ukrajine.

To je scenario koji uključuje različite elemente. Ukrajina će nastaviti da traži sigurnost od spoljnih partnera, pre svega od SAD i Velike Britanije, ali podrazumevano, od svog neposrednog susedstva i Poljske, koja će podeliti svoju zabrinutost zbog sklonosti Rusije budućoj agresiji.

Ovo će zahtevati visok stepen organizacije, posebno ako regionalne države slede logiku svoje pozicije i rasporede mirovne trupe u Ukrajinu – najbolji oblik odvraćanja i onaj koji će Poljska biti sposobna da izvede. Međutim, malo je verovatno da će se to dogoditi pod zastavom NATO-a zbog primedbi zapadnih Evropljana i opreza SAD da pređu ono što će verovatno biti crvena linija za Rusiju.

Posledično, postojaće potreba za uspostavljanjem formalnog pakta među državama učesnicama, koji bi se zasnivao na postojećim sporazumima u regionu i van okvira NATO-a, a koji bi bili sadržani u formi ugovora.

Kao i u eri Hladnog rata, osnovna svrha ovog pakta biće bezbednost istočne Evrope i Ukrajine od rizika od spoljnog napada. Razlika je ovoga puta u tome što će ga organizovati i sponzorisati SAD i Velika Britanija, a ne Rusija, i imaće za cilj da odvrati napad sa istoka, a ne sa zapada. Ukratko, novi Varšavski pakt, ažuriran za prilike dvadeset prvog veka.

Svaki takav scenario bi neizbežno podrazumevao duboko redefinisanje politike u istočnoj Evropi i šire. To bi označilo pojavu Poljske kao glavnog evropskog aktera, sa hegemonističkom pozicijom u svom neposrednom susedstvu, i novim međunarodnim pozivom u rekonstrukciji i integraciji Ukrajine – a možda i Belorusije ako Lukašenkova vlada padne nakon povlačenja Rusije.

To bi označilo formiranje novog entiteta u istočnoj Evropi, zasnovanog na bliskom savezu između Poljske i Ukrajine, sa ukupnom populacijom od 80 miliona, i skupom manjih članica koje bi dodale još desetine miliona. Pod poljskim vođstvom, ovo bi moglo da predstavlja osnovu za širi politički i ekonomski savez u skladu sa njenom ambicijom da uspostavi novi Intermarium.

To bi učvrstilo poziciju SAD i UK u evropskim poslovima, stavljajući na teret ideju da je Britanija napustila Evropu nakon Bregzita, i ambicije nekih u zapadnoj Evropi da uspostave EU kao strateški autonomnog aktera. Naprotiv, novi savez u istočnoj Evropi, posvećen sopstvenim bezbednosnim potrebama, marginalizovao bi Francusku i Nemačku, ugrozio dominantnu poziciju EU u Evropi i podstakao njen naizgled usporeni pad.

Posle pauze od više od 200 godina, formalni savez između naroda istočne Evrope može se ponovo nazreti i, kao proizvod toga, epohalna promena u evropskom geopolitičkom poretku kakvog poznajemo.

Autor je profesor Centra za geopolitiku Univerziteta u Kembridžu. 

Tekst na engleskom objavio portal Engelsberg Ideas.

Tekst prevela i priredila Tamara Bajčić. 

Komentari

Poštovani pre kontaktiranja najljubaznije vas molimo da se upoznate sa našom politikom o privatnosti.

Analize
Vučić nagoveštava da će lokalni izbori u Beogradu biti ponovljeni
Vučić nagoveštava da će lokalni izbori u Beogradu biti ponovljeni

Najnoviji prevremeni izbori u Srbiji nikako se ne mogu nazvati “fer i po...

EU prepoznaje licemerje vlasti u Srbiji
EU prepoznaje licemerje vlasti u Srbiji

Deklaracija usvojena na najnovijem samitu EU-Zapadni Balkan jasno je pokazala da...

Protiv partokratije i autokratije
Protiv partokratije i autokratije

Što smo bliži danu izbora sve je izrazitija podela na one među nama koj...

Izrael i Palestina - šta će se desiti "prekosutra"
Izrael i Palestina - šta će se desiti "prekosutra"

Izraelske snage uspostavile su kontrolu nad severnim delom Pojasa Gaze, ali se s...

Izborne prognoze u uslovima učestalih krađa političkog identiteta birača
Izborne prognoze u uslovima učestalih krađa političkog identiteta birača

UVOD Pod krađom političkog identiteta podrazumevam svako nelegalno ili nelegi...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

NATO od Srbije udaljen tri godine
NATO od Srbije udaljen tri godine

  U svakom društvu, postoje teme koje se radije preskaču. Određen...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

Izgradnja autoputa Pakovraće - Požega do kraja godine pod znakom pitanja
Izgradnja autoputa Pakovraće - Požega do kraja godine pod znakom pitanja

* Pomeranje zadatih rokova za završetak deonice Preljina - Požega je u...

2024. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

UŽIVO
Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.
Više informacija možete naći na našoj stranici Politika privatnosti