Borbe u kojima od nedelje učestvuju Jermenija i Azerbejdžan oko Nagorno-Karabaha ostavljaju utisak već viđenog. Dve zemlje su se sukobile u više navrata od kada su vodile rat 1994. godine, tri godine nakon raspada Sovjetskog saveza u čijem su bile sastavu.

Poprište sukoba je samoproglašena republika na jugo-zapadu Azerbejdžana koju nisu priznale Ujedinjene nacije, sa većinskim jermenskim stanovništvom.

Svaki put kada bi došlo do raspirivanja sukoba Moskva bi uskočila da smiri situaciju. Velika razlika ovog puta je što se u ratne igre umešala Turska Redžepa Erdogana.

U nedelju, prvog dana sukoba, Ankara je snažno podržala Azerbejdžan protiv Jermenije, uprkos tome što je ostatak sveta pozvao dve strane da obustave sukobe.

Pojavile su se informacije da Turska regrutuje sirijske radikalne islamiste za borbe na strani Azerbejdžana. Ruske i jermenske diplomate tvrde da Ankara šalje plaćenike iz Sirije i Libije  u Nagorno-Karabah. Jerevan je oštro osudio uplitanje Turske, što Baku demantuje.

Ove informacije nisu potvrđene ali govore o predstavi koja vlada o Turskoj i njenom vojno-političkom delovanju u bivšoj sferi osmanlijskog uticaja.

Turska negira da se direktno uključila u sukob, iako jermensko ministarstvo odbrane tvrdi da je turski lovac oborio jermenskog suhoja. Ankara je, međutim, poručila da će podržati Baku « svim raspoloživim sredstvima ».

^{Foto: Printscreen}

Ova podrška Azerbejdžanu bi mogla da je dovede u sukob sa Rusijom. Moskva nije ravnodušna na razvoj situacije u bivšem sovjetskom prostoru, naročito u regionu južnog Kavkaza, zone njenog geopolitičkog uticaja, u kojoj se prepliću bezbednosni interesi sa  kontrolom sirovina.

Rusija je u vojnom savezu sa Jermenijom, u kojoj ima vojnu bazu, ali je to ne sprečava da prodaje oružje Azerbejdžanu. Moskva je uvek vodila računa da ne poremeti odnos ravnoteže između dve sukobljene strane.

Uplitanje Turske bi moglo da poremeti odnos snaga i primora Rusiju da se uključi više nego što bi htela.

Sukob Azerbejdžana i Jermenije ponovo postavlja pitanje prirode rusko-turskih odnosa. Ove dve bivše imperije čas su sukobljene, čas sarađuju, kako u Siriji tako i u Libiji. Južni Kavkaz je treći „front“ na kome se susreću, a ishod na terenu će zavisiti u velikoj meri od odnosa ruskog predsednika Vladimira Putina i njegovog turskog kolege Redžepa Erdogana. Njihov odnos je složen jer se čini da su čas prijatelji, čas rivali. U Siriji i Libiji su pokazali da su i jedno i drugo, ali da se trude da ne postanu neprijatelji. Ovaj odnos snaga nije lako održati – u Siriji njihove dve vojske zajedno patroliraju ali imaju različite interese, dok u Libiji Ankara podržava vladu u Tripoliju a Moskva generala Haftara, na čelu suparničke vlade na istoku zemlje.

U jednom trenutku je izgledalo da se Turska, članica NATO-a, približava Rusiji. Ankara je kupila sistem ruskih raketa S-400 što je izazvalo krizu sa Sjedinjenim državama. Ali Erdogan ne želi da pređe na rusku stranu, već da Turska bude sila za sebe, odvojena od Zapada koji je više ne privlači. Kavkaz je novi teren na kome potvrđuje ovu strategiju, uz rizik da se previše približi Rusiji i produbi sukobe na terenu.

Smirivanje situacije u Nagorno-Karabahu ili, naprotiv, raspirivanje ratnih dejstava, više zavisi od Putina i Erdogana nego od Bakua i Jerevana.