Politika se vodi uživo – u svetu premereženom kamerama i mobilnim telefonima, gde se slike i osećanja koje te slike izazivaju, šire na mah. U tim okolnostima jedini mogući plan je da plana nema, osim na vrlo kratki rok. A i to šta može biti plan, začas se okrene, zavisno od toga kako će ljudi nešto doživeti i kako će reagovati.

I zato se ne sagledava da su i Đilas i Boško svoj glavni cilj ostvarili – jer iz demonstracija ni jedan od njih dvojice ne može više da izađe kao gubitnik.

Prvo, stvorili su verodostojnu opoziciju sa levim i desnim krilom, i pobili teoriju Jove Bakića da je dovoljno da se pojavi verodostojna opozicija pa da Vučić izgubi vlast.

Drugo, uspeli su da to nametnu kao glavnu političku temu, i to ne toliko time, što su isprovocirali Vučića. Mnogi zaključuju da demonstracije vrlo idu na živce Vučiću, na osnovu toga što on prebrojava koliko tačno ljudi se protiv njegove vlasti okupilo u nekom gradu. Međutim, to što je demonstracije dovelo u tu ravan nije samo Vučićeva reakcija, već to što se njemu ne otvara ništa jače od toga na spoljnopolitičkom planu. Kosovo, NATO, Evropska unija, donekle i Rusija, nigde se ne vidi neki pomak koji bi se mogao predstaviti istorijskim korakom. I to korakom u njegovom presedničkom mandatu od 2017. godine, događajem spram koga bi se demonstracije pretvorile u uzgrednu epizodu, kao protest omladine Protiv diktature nakon predsedničkih izbora. Naprotiv, trajanje sadašnjih demonstracija, urušava unapred Vučićevu poziciju na spoljnom planu. Sa ljudima koji mu demonstriraju svake subote po centru Beograda, a čiji broj ne pada ispod nekoliko hiljada, Vučić postaje ranjiv u svakom dogovoru u vezi Kosova, EU i NATO. I još više ranjiv zbog odsustva dogovora, ili odbijanja dogovora - bilo čega što bi se moglo predstaviti sudbinski važnim za Srbiju. Ta ranjivost mora biti glavni razlog što Vučić žuri i primenjuje sve da demonstracije reši tako da nedvosmisleno izađe kao pobednik. Pod tim primenjuje sve, podrazumeva se kombinacija izvesnih ustupaka, kao što je smena lokalnih osiljenih naprednjaka, zajedno sa iskazivanjem čvrste nepopustiljivosti, kao što je odbijanje da se sretne sa bilo kim iz opozicionih stranaka.

Sa druge strane, Đilas i ostali u Savez za Srbiju, tačno je, nemaju nikakvu otvorenu spoljnu podršku, ali se ipak komesar Johanes Han susreo sa njima, što samo znači da strani centri moći uvek uvažavaju odnos snaga na terenu.

Treće, kada je reč o odnosu snaga, da bi demonstracije ostale kao i dosad resurs za Đilasa i Obradovića važno je samo jedno – da se ne posvađaju pred kamerama, kao što ni dosad nisu.

Đilas je pokazao, za Srbiju, zavidnu sposobnost da kontroliše različite sujete, zahvaljujući neponovljivom iskustvu iz vremena vlasti Borisa Tadića. Svako ko misli da je to malo, vara se. Jer lideri koalicije Zajedno, možda te 1996. godine ne bi uzeli samo gradove i opštine po Srbiji, već bi imali ozbiljnu izbornu šansu protiv Slobodana Miloševića, da se nisu dokačili uoči izbora pred novinarima. I to u trenutku kada ih je napustio njihov zajednički kandidat Dragoslav Avramović, ostareli guverner NBJ koji je uspeo da povrati dinar posle hiperinfaltornog sloma.

Sada u Savezu za Srbiju nije stvar u ostavljanju utiska da se dobro slažu, koliko da ne obore sopstvenu priču o karakteru Vučićeve vlasti. Jer, ako je to diktatorska i nasilnička vlast, onda sve međusobne razmirice moraju da izblede pred tim.

I dokle god drže pažnju na demonstracijama, Đilas i ostali teraju Vučića da stalno iscrpljuje sopstvenu podršku. Vučić mora da pokreće svoje na stalno uzvraćanje opoziciji, i to troši iznutra politički čak i mega organizaciju kakva je SNS, sa svim velikim sredstvima koja ona ima na raspolaganju. I koliko god da je SNS u stalnoj kampanji pod Vučićevim vođstvom, zamor, trošenje i greške, biće neminovne. Jednom Vučićeva kampanja usled tog neprestanog pokretanja, pre ili kasnije, jednostavno neće delovati.

I to čak i ako su svi činioci proračunati. Na primer, u sadašnjoj kampanji “ženski princip”, pokrenutoj istovremeno kada i demonstracije opozicije. Stavljanjem u prvi red ženskih lica iz SNS i temu ženske podrške, tvorci ove kampanje prave moguću krupnu grešku. Jer, to ne deluje toliko kao kampanja izbora, koliko kampanja poslednje odbrane. U psihološkom ključu to se može čitati tako da nakon političkih oceubistava – odnosno pobede nad Vojislavom Šešeljem i Tomislavom Nikolićem – lideru SNS jedino preostaje majčinska zaštita. I baš to može da izazove, za vođe kampanje, neželjni masovni odjek, da se Vučićeva vlast doživi kao odlazeća.

Doživljaj, odjek i masovna osećanja, to su sada glavna politička sredstva, ideje i razumna objašnjenja samo nadograđuju ono sa čim su se ljudi već poistovetili.

A da bi se prizvala masovna osećanja potrebno je medijsko prisustvo, pri čemu je u politici, zaista manje bitno da li je ta pažnja pozitivna ili negativna. Uostalom, prvi je Šešelj žestoko grdio radikale u vreme Vučićeve mladosti, ako su pravili ekcese u odsustvu snimatelja.

I zato plan odlaska demonstranta pred TV Pink je plan privlačenja medijske pažnje koji deluje, koliko god da je osporavan. Doduše sa Boškom Obradovićem je sličan problem kao i sa malim partijama prethodnih decenija, poput zaboravljenih liberala Koste Čavoškog. Čavoški i pokojni Nikola Milošević nisu mogli da se zaustave u dugačkim i nepotrebnim izlaganjima, samo kad vide da su im uopšte došli novinari. Obradović slično ne može da se zaustavi u objašnjavanju svojih postupaka, umesto da bude zadovoljan time koliko su se drugi poduhvatili da ga osporavaju ili da mu predviđaju šta će sledeće da uradi.

Jer, najzad ni on ni Đilas nikako ne mogu da budu gubitnici već i zbog toga što kako god da demonstracije utihnu, one im ostaju kao zalog budućeg bojkota parlamentarnih i lokalnih izbora 2020. I kao zalog da će sve domete protesta i uživo politike moći da upotrebe još jače.