Primirje potpisano početkom novembra kome je posredovala Rusija značilo je pobedu Bakua, koji je na terenu osvojio značane teritorije i povratio oblasti koje su Jermeni držali od 1994. godine

Dok se u Bakuu slavi, u Jerevanu je poraz doveo do političkih potresa.

Borbe su prestale 10. novembra, kada je proglašen prekid sukoba u Nagorno Karabahu koji su počeli 27. septembra. Sukob je ponovo zamrznut, ali pobeda Bakua menja geopolitički odnos snaga u ovoj planinskog enklavi na južnom Kavkazu.

Prethodno stanje je trajalo od 1991. godine, nakon raspada Sovjetskog saveza, kada su Jermeni iz Nagorno Karabaha proglasili nezavisnost i uz podršku jermenskih oružanih snaga ušli u sukob sa azerbejdžanskom vojskom. Oko 30 000 je poginulo sa jedne i druge strane u sukobima koji su se završili vojnom pobedom Jermenije. Azerbejdžan je ostao bez 14 odsto teritorije, enklave Nagorno Karabah ali i sedam oblasti u okolini, koje je Jerevan pretvorio u tampon zonu. Od tada traju pregovori o statusu enklave. 

Odnos snaga u regionu se u međuvremenu promenio. Azerbejdžan koji je bogat naftom i ima trostruko veću populaciju od Jermenije, modernizovao je vojsku i krenuo u osvajanje terena. Vojna pomoć stigla je od Turske, ali i od Izraela. Turski predsednik Redžep Erdogan upustio se u još jednu neizvesnu avanturu van granica svoje zemlje, ulazeći u rusku zonu uticaja. Poslao je vojnike, savetnike, pa čak i plaćenike koji su se priključili azerbejdžanskoj vojsci, ali je izbegao da uđe u direktni sukob sa Rusijom. Rizik mu se isplatio, nakon brzog uspeha na terenu izašao je kao pobednik, a Turska je ponovo postala važna sila u Južnom Kavkazu. Baku je osvojio delove Nagorno Karabaha i vratio okolne oblasti kojima su upravljali Jermeni. 

^{Foto: Kremlin.ru, CC BY 4.0, via Wikimedia Commons}

Putinova uloga

Specifičnost ovog rata u 21. veku sa drevnim korenima je što u njemu Evropa i Zapad nisu imali nikakvu ulogu. To je još jedan dokaz promenjenih snaga na geopolitičkoj sceni Bliskog istoka.

Azerbejdžan je pobednik na terenu, ali Turska i Rusija su politički pobednici ovog rata.

Ruski predsednik Vladimir Putin je u početku bio pasivan, što je sve iznenadilo. Pustio je da rat ide svojim tokom, određujući crvenu liniju, a to je teritorija Jermenije. Njegova uloga tokom sukoba nije bila jasna. Nije reagovao kada se u rat umešala Turska i nije pritekao u pomoć Jermenima čija vojska je doživela poraz u ofanzivi azerbejdžanskih snaga. 

Ušao je na scenu kada je Azerbejdžan počeo da ubira plodove ofanzive, kao da hoće da pokaže da je on glavni u regiji koji se pita. Dopustio je Azerima da preuzmu teritorije koje su izgubili pre trideset godina i sprečio da Jermeni sve izgube.

Sporazum koji je predložio predviđa postepeno povlačenje jermenskih snaga do 1. decembra. Teritorija republike kojom upravljaju Jermeni u Nagorno Karabahu, značajno je smanjena, a sa Jermenijom je sada spaja uski koridor koji kontroliše ruska vojska. Ruske snage će najmanje pet godina obezbeđivati ono što je ostalo od teritorije jermenske republike. U sporazumu se ne pominje šta će biti sa jermenskim civilima, koje Baku naziva „ilegalnim kolonizatorima“.

Jermenske vođe, suočene sa porazom, nisu imale drugi izlaz već da prihvate ovaj ruski plan koji je zapravo priznanje poraza. To je dovelo do provale besa u Jerevanu - Jermeni doživljavaju sporazum kao izdaju, kao izneveravanje hiljade žrtava koje su uzaludno pale, ali previđaju rizik u koji bi nastavak rata mogao da ih dovede. Ruski predsednik je rekao Jermenima da bi bilo „samoubistvo“ ukoliko bi se povukli iz sporazuma, a Azerbejdžancima da mogu da biraju svoje saveznike, misleći na Tursku.

Jermenija, koja je uzalud očekivala da joj Moskva pritekne u pomoć, zavisna je od Rusije više nego ikad. U Jerevanu misle da predsednik jermenske vlade, Nikol Pašinjan, verovatno plaća cenu što je na vlast došao nakon prevrata 2018. godine, jedne u nizu „obojenih revolucija“ u ruskom komšiluku koje Putin mrzi. Još jedno objašnjenje zašto je Jermenija uzalud očekivala da će Moskva da spreči njen poraz dao je francuski politikolog Olivije Roa je u analizi pariskom Mondu. Jermenija se, prema njemu, suviše oslonila na to da će Rusija u ovom sukobu da brani hrišćanstvo protiv islama, odnosno Jermene naspram Azera. Ovaj politikolog smatra, međutim, da je ruski pristup zasnovan na realpolitici snaga na terenu i geostrateškom pristupu koji nema veze sa hrišćanstvom. Cilj Rusije je, procenjuje Roa, da povrati kontrolu u komšiluku, a „muslimani nisu prepreka već jedna od karti“ u toj strategiji. 

Evropljani su još jednom pokazali nemogućnost da učestvuju u političkom nalaženju rešenja zbog odsustva zajedničke spoljne politike. Francuska, koja deli „nepodeljeno prijateljstvo sa jermenskim narodom“, kako se izrazio njen ministar spoljnih poslova Žan-Iv Le Drijan, i u kojoj je jaka jermenska dijaspora naročito bila aktivna tokom borbi koje su trajale u Nagorno Karabahu, zadovoljila se time da „primi k znanju“ uslove sporazuma. Pariz je zatražio od Azerbejdžana da zaustavi ofanzivu a od Turske da ne preduzme korake koji bi doveli u pitanje prekid sukoba i uputio medicinsku pomoć Jermeniji.

Pariz, kao kopredsedavajući Grupe iz Minska u okviru Evropske organizacije za bezbednost i saradnju, koja od 1992. godine posreduje između Jermenije i Azerbejdžana u nalaženju rešenja za Nagorno Karabah, može samo da zatraži „obnovu pregovora o trajnom rešenju sukoba“. Ovaj dijalog između zaraćenih strana „mora da dovede do povratka stanovnika koji su iseljeni zbog sukoba proteklih nedelja“ i „definisanja budućeg statusa Nagorno-Karabaha“. Rat koji je vođen na terenu pokazao je, međutim, svu jalovost ovih pregovora.

Nakon što veliki deo teritorije Nagorno Karabaha bude predat u ruke Azerbejdžanu, prema postignutom sporazumu, problem eklave ostaje nerešen. Ruski predsednik, koji se još jednom pokazao kao vešt strateg, preuzeo je kontrolu nad situacijom koja svaki čas preti da se pretvori u novi sukob, ovog puta sa ruskim trupama na terenu.