Srbiju boli Kosovo koje više nema. Šta biva sa bolom ako Srbija umišlja da i dalje ima Kosovo u svom sastavu iako na najvećem delu te teritorije nema kontrolu. Da li bol nestaje ili se samo smanjuje? Ili se, možda, generiše novi bol kod onih koji su svesni umišljenosti i njenih posledica.

Srbija ne želi da se primeti njeno umišljanje (ili možda zamišljanje) Kosova pa obdržava neka znamenja svoje državnosti. Nešto od tih znamenja je u delu Kosova koji koliko-toliko kontroliše, a nešto je izmešteno u onu realniju Srbiju.

Za turskog vakta državna služba na Kosovu i drugde bila je uslovljena pravoverjem – islamom. Za siromašne Srbe vera nije bila neprelazna prepreka. Dešavalo se da porodica izdvoji jednog sina da pređe u islam i dobije, na primer, službu poljočuvara. On ostaje u istoj porodici i, prema legendi, kad majka sprema pitu ona u istoj tepsiji jedan deo spremi na loju, a ostalo na masti.

Za komunističkog vakta značajnija državna služba, ne svaka kako danas mnogi lažu, bila je uslovljena članstvom u partiji. Svako vreme ima svoje pravoverje.

U vreme ovo, tranziciono i kapitalističko, uslov za državnu službu je vernost pravoj partiji, a tu je i obaveza da se nešto izdvaja za partijsku kasu. Stvar komplikuje to što nije kao ranije – jedna vera, jedan vođa, jedna partija.

Još je složenije danas za Srbe na Kosovu. Pored partijske pripadnosti tu je još važno u kom si delu Kosova, da l’ u centralnom, da l’ u severnom; pa potom procena državne politike Srbije, da l’ oštrije, da l’ umerenije; pa oko izbora, da l’ izaći, kao što traže jedni, ili ostati kod kuće, kao što traže drugi (da l’ voditi računa o sebi i svojoj porodici, da l’ učiniti ono što se od tebe traži bez obzira na tvoj životni interes)... Uvek je mnogo složenije kad je „Jedna zemlja, dva gospodara”. A sada na Kosovu nisu samo „dva gospodara”, nekoliko ih je.

Kakva je korelacija između „bola za Kosovom” i visine primanja iz državnog budžeta Srbije? Koliko primaju „čuvari Srpstva”, a koliko „čuvari života”? Šta je ljudskije, čuvati srpstvo ili čuvati život? Treba razumeti one koji kažu da nema života bez Srbije, ali i one koji kažu da se između Srbije i života, odlučuju – da žive! Da li se, međutim, državna politika može zasnivati na „razumevanju”, osećanjima, opredeljenjima „k’o sekirom”? Da li je Srbija ikada za ovih sto godina „kontrole” Kosova imala racionalan odnos prema „kolevci srpstva”? Zašto srpska država već čitav vek uz Kosovo pominje srce, a ne pamet? Ne verujem da je to zbog kardioloških problema koje je Kosovo činilo i čini srpskoj državi.

^{Foto: Saša Lazarević}

Zašto se državna politika Srbije prema Kosovu temelji na konceptu podrške fantomskom bolu za izgubljenim Kosovom? Tim više, ako je tačno to što kažu da Kosovo nije izgubljeno?

Čemu materijalna podrška nepostojećem Kosovu i, blago rečeno, uzdržanost prema jednom broju (valjda nepoćudnih) Srba na Kosovu?

Iz budžeta Srbije plaća se najmanje 3.500 službenika zaposlenih u administraciji kosovskih opština. Zašto obdržavati srpsku administraciju u kosovskim opštinama u kojima nema Srba i u opštinama u kojima su srpski službenici brojniji od srpskih neslužbenika. Istovremeno se, pak, ne dozvoljava da Srbi u opštinama u kojima ih ima dođu do zaista svoje administracije?

Zašto je „Prištinski univerzitet” i dalje „prištinski”, ako je godinama u Mitrovici i nešto malo u Leposaviću, Zubinom Potoku, Gračanici, Ranilugu i Kuscu? Koliko, među studentima i profesorima tog univerziteta, ima onih koji su sa Kosova, a koliko iz ostale Srbije u kojoj se više i ne zna koliko ima univerziteta? Da li je istina da nije zanemarljiv broj onih studenata koji nisu mogli da prođu na drugim mestima, pa su otišli u Mitrovicu...

Zašto neki Srbi na severu Kosova, kažu i dalje, primaju i plate i „dodatke” i više plata, dok neki drugi Srbi jedva preživljavaju sa bednim minimalcima? Da li je istina da je „budžetska razlika” između „čuvara Srpstva” i „čuvara života”, gotovo ista kao razlika u Srbiji između života tajkuna i života prosečnog građanina?

Ima mnogo ovih „zašto”, sve do onog: A zašto svaki put u vremenskoj prognozi naiđemo i na prognozu za Prištinu? Da li je to zbog onih Srba izbeglih i proteranih iz Prištine, da bi oni znali kakvo je vreme u nedostupnom zavičaju? Ili se i time „čuva” Kosovo u granicama zamišljene Srbije?

Zašto Srbija provocira fantomski bol za Kosovom? Zar nije dovoljno to što mnoge Srbe Kosovo zaista boli! Provociranje bola je pre mučenje nego terapija, a svakako nije državno rešenje! Dokle da srbovanje i bezuslovna lojalnost pravoj partiji budu elementi kosovske politike na državnom nivou, a nemerljivi kapital na nivou pojedinaca? Narod može sebi da priušti guslanje, ali kad to čini država onda su i država i narod u velikom problemu!

Srećko Mihailović ponedeljak, 11.01.2010. u 22:00