Vojislav Šešelj je, u svom  stilu, izvređao hrvatsku delegaciju koja je došla u zvaničnu posetu srpskom parlamentu i, kako sam tvrdi, izgazio hrvatsku zastavu. Hrvatska delegacija odmah se vratila u Zagreb, da bi neposredno nakon toga usledila zabrana ulaska srpskom ministru odbrane Aleksandru Vulinu u Hrvatsku (nameravao je da prisustvuje obeležavanju godišnjice logora u Jasenovcu).

Srpski predsednik Aleksandar Vučić je iste večeri gostovao u centralnom dnevniku Radio televizije Srbije. U nastupu koji je trajao gotovo pola sata on je naveo da "strašno žali" zbog odluke o prekidu posete delegacije hrvatskog parlamenta Srbiji, ali je i dodao da je Šešelj pravio incidente u Skupštini Srbije tokom obraćanja visoke predstavnice EU Federike Mogerini a da ona nije napustila, ni parlament, a kamoli Srbiju. "Nećemo nikome sa strane dozvoliti da ugrozi naše goste, ali kako da reagujete kada su poslanici u pitanju. Da li smo mi loše primili Jandrokovića", upitao je predsednik Srbije.

Incidentu sa hrvatskom delegacijom bio je posvećen praktično ceo Vučićev nastup, izuzev nekoliko kratkih rečenica u kojima je rekao da kosovski Srbi neće, kao što su ranije najavili, samoinicijativno formirati Zajednicu srpskih opšina, nego da će sačekati naredne poteze Prištine. Dan kasnije politički lideri kosovskih Srba potvrdili su tu odluku. Odustajanje od akcije koja je nekoliko nedelja ranije pompezno najavljena gotovo da se nije ni primetilo u bujici reagovanja povodom Šešeljevog istupa i prošlo je bez političke bure optužbi oponenata. Otuda se činilo da je, bar što se Beograda tiče, cela priča završena tako što je iz nje izvučena čak i mala politička koist.

Srpska vlada je, očekivano, stala u odbranu Vulina i donela kontrameru, zabranivši ulazak hrvatskom ministru odbrane u Srbiji. "Reciprocitet je majka diplomatije", rekao je tim povodom ministar inostranih poslova Ivica Dačić. Njegova nova definicija brzo je prostrujala kroz srpske mejn strim medije i odomaćila se, a ozbiljnije zapitanosti nad svodjenjem diplomatije na reciprocitet nije bilo. Na tom se, medjutim, nije stalo. Redjale su se (takodje odavno odomaćene) medjusobne opružbe o ustašama i četnicima, fašistima i antifašistima, a u igru je ubačena i teza prema kojoj Hrvatska, kao članica Evropske unije (EU) može da blokira srpske evrointegacije.

Zaoštravanje

Malo ko veruje da će iznenadni incidenti o kojima je reč dovesti do dramaričnog zaoštravanje odnosa izmedju Beograda i Zagreba, ali sve više počinje da zabrinjava činjenica da se i nakon zabrana i recipročnih odgovora stvari komplikuju. Dačić je  intervjuu jednom srpskom tabloidu rekao da će Hrvatska, ako želi diplomatski rat, imati rat, a tabloid je na prvoj strani intervju najavio naslovom "Ako Hrvati hoće rat, imaće rat". Tako je, inače netaktično pominjanje reči rat u bilo kom kontekstu u odnosima izmedju suseda koji su do pre 20 godin stvarno ratovali, u novinskom naslovu preraslo u nešto što se može tumačiti kao pretnja.

U trenutku kada Srbija ulazi u odlučujuću fazu pregovora sa Kosovom koji treba da otvore vrata evrointegracijam, Srbiji svakako ne odgovara ozbiljnije zaoštravanje odnosa sa važnom susednom zemljom koja je, uz to, i članica EU. Beogradu je, objektivno, u interesu da što pre okonča neprijatnu epizodu koja je u početku delovala kao potpuno kontrolisana operacija (sa obe strane), ali sa protokom vremena to postaje sve teže. Ako nastave da se redaju optužnbe i kontraoptužbe, mere i konramere i pominjanja različitih vrsta "ratova", stvari bi mogle da postanu još teže, sa potencijalno opasnim posledicama po Srbiju.

"U najnovijoj strategiji Evrope za Balkan imamo četiri ključne tačke, a mi smo tanki u sve četiri. Prva je Kosovo, a mi i dalje ne znamo koji je stav i stižu zabunjujuće izjave zvanička, pa i samog Dačića. Druga je Rusija i neusklađena spoljna politika sa EU, što nam se sve više prigovara, a zatim treća su unutrašnje reforme gde takođe dobijamo sve više kritika u oblasti vladavine prava i medija. Četvrta je regionalna saradnja, i sada vidimo da smo i tu loši. Ovde se sada postavlja pitanje da li mi iskreno želimo da uđemo u EU, kada u sve ove četiri tačke imamo loše rezultate", kaže direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov.

Većina analitičara i dalje veruje da je reč o klasičnom spinovanju da bi se skrenula pažnja sa važnih tema, poput regulisanja odnosa sa Kosovom, gde Srbija, kako i sam Vučić kaže, nem na raspolaganju dovoljni dobu opciju. Verovatno su u pravu, ali ostaje bojazan da se i spinovi ponekad otmu kontroli i počnu da čine nemerljivu štetu, pogotovo ako "spinovana" napetost traje dugo i ako se iz dana u dan povećava. Zato bi bilo dobro da se Srbija malo ozbiljnije zamisli nad trenutnom situacijom, naročito imajući u vidu značaj regionalne saradnje za njenu evropsku budućnost.

Popov kaže da je tačno da se "kočnica" koja može lako da zaustavi eskalaciju nalazi van regiona, ali da možda oni koji je mogu povući nisu svesni dokle ovakva zaoštravanja mogu da dovedu, ili su naprosto zaokupljeni nekim drugim problemima, kao što je aktuelna tema "reforme Evropske unije", koju je nedavno nametnuo francuski predsednik Emanuel Makron.

Ultranacionalisti

Postupak Šešelja podseća na atmosferu iz devedesetih, kad je vodjen rat na području bivše Jugoslavije. Program SRS i dalje predvidja takozvanu Veliku Srbiju, čije su granice duboko na zapadu Hrvatske, a Šešelj i njegove pristalice, uključujuči i sadašnjeg predsednika Srbija Aleksandra Vučića, podsticali su tokom devedesetih na sukobe i intenzivno mobilisali dobrovoljce za rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Sada je SRS u opoziciji, a Vučićeva Srpska napredna stranka (SNS), koja je nastala cepanjem Šešeljeve stranke, zagovara pomirenje i stabilnost u regionu.

Šešelj je prvosnažno pred Haškim tribunalom osudjen na 10 godina zatvora zbog ratnih zločina tokom devedesetih, a proevropski orijentisane opozicione stranke traže da mu po tom osnovu bude oduzet poslanički mandat. Imajući u vidu opštu atmosferu i raspoloženje većinskog biračkog tela koje podržava Vučića, malo je verovatno da će vladajući blok da se opredeli za oduzimanje mandata ili pokretanje sudskog postupka protiv Šešelja. Osim toga, incidentima sklona SRS i Šešelj to bi verovatno iskoristili da povećaju prisustvo u javnosti i organizuju kampanju protiv vlasti.

Vučić je javno osudio incident sa Šešeljem, ali je pažljivo nastojao da ne kritikuje nacionalizam kao ideologiju i da kaže bilo šta što bi se moglo protumačiti kao izraz njegove popustljivosti prema Hrvatskoj. "Sve što se danas dogodilo bilo je štetno za Srbiju. Osuđujem svaku vrstu nasilja, pretnji i gaženje, paljenje hrvatske zastave, bilo koje zastave...Ovo je vrlo loša poruka koju kao narod šaljemo", istakao je on u već pomentom intervjuu Radio-televiziji Srbije. Ukratko, u izvinjenju je bilo više žaljenja zbog političke štete nanešene Srbiji, nego pomirljivih poruka Hrvatskoj.

Produkujući incident Šešelj pojačava pritisak na Vučića, čija politička prošlost je obeležena ultranacionalizmom, a jedan od njegovih ciljeva je i da, radikalizujući naiconalističku matricu, "otme" deo pristalica koje je izgubio formiranjem SNS-a.  Otuda deo Vučićevog obraćanja javnosti u kome se kritikuje Hrvatska nije upućen hrvatskim vlastima nego nacionalistički orijentisanoj većini u Srbiji koja će ono što je rekao šef drave shvatiti kao signal da pravi kompromise zato što mora, a ne zato što želi. On je svestan da Šešeljev postupak nije povezan samo sa odnosima sa Hrvatskom, nego da može da utiče na političku stabilnost u Srbiji, budući da snažno postiče radikalna nacionalistička osećanja. Opredelio se da bude uzdržan, kako ne bi naljutio nacionalistički orijentisanu većinu koja čini njegove pristalice.