Glavni albanski protivnici ovog koncepta – Samoopredeljenje Aljbina Kurtija razmrvljeni su ove nedelje u dva poslanička kluba. Kurti je izgubio i najjače uporište vlasti, napustio ga je gradonačelnik Prištine Špend Ahmeti. A u Beogradu? Vučićeva opozicija ne samo što je poražena na beogradskim izborima, nego je i dalje pod njegovom baražnom vatrom, kako ne bi uspela da se pozicionira kao snaga koja može da poremeti bilo koji njegov dogovor sa spoljnim partnerima. Test takve postizborne situacije bila je poseta zvaničnika SAD Vesa Mičela, koja je pokazala tri stvari.

Prva je jasna - neće biti toliko važno šta je potpisano za Kosovo, nego kako će to javnosti biti predstavljeno. I vidi se da će se ići na doživljaj kompromisa nakon jakog protivljenja koje je Vučić iskazao. Druga strana iskuliraće to protivljenje, najviše zbog stvari broj dva, a to je snaga Vučićevih protivnika. Mičel je, sigurno ne slučajno, razgovarao baš sa Sašom Jankovićem, Draganom Đilasom, Vukom Jeremićem i Draganom Šutanovcem. Kakav god utisak da je Mičel poneo u Vašington, Vučić se potrudio mu uzvrati porukom kako kontroliše najmanje pola opozicije – jer dvojica opoziconara su mu navodno odmah dojavila šta su pričali sa zvaničnikom SAD. Vučićeva poruka ima i meta-sadržaj – da su dvojica i njegovi mogući koalicioni partneri. Uzgred, Vučić je prvi put javno izgovorio posle mnogo vremena, i to pred svojim biračima na pesudo događaju u Zrenjaninu, da ima direktan kontakt sa opozicionarima. I to je, bez obzira što su Janković i Đilas sa indigancijom odbacili mogućnost da su to oni, dok je Jeremić kao i obično na putu van zemlje, vrh dosadašnjeg unutrašnjeg dijaloga o Kosovu.

Treća stvar koja je najmanje jasna, jeste "egzit stratedži" opozicije za Vučića i Kosovo. Jer, već godinama se u inostranstvu ali i u beogradskoj čaršiji smatra da će Vučić sada već “kada potpiše” za Kosovo, ne i “ako potpiše”, u najširoj javnosti biti doživljen kao izdajnik. I da će Lazarova kletva barem u političkom smislu morati da se ispuni – da on odstupi sa vlasti.

Tu postoji najmanje jedno pogrešno političko učitavanje. A to je da bi bilo koji ishod u vezi Kosova automatski doveo do političke promene u Srbiji i pada Vučića. Uzmimo leto 1995. - bilo je potpuno jasno da je Srbija izgubila rat u Hrvatskoj, svuda se čulo da je Milošević izdao Srbe za koje se više nikad neće obistiniti da budu konstitutivan narod u Hrvatskoj. Pa ipak, delovalo je barem u narednih godinu i po dana, da je Milošević čvrsto na vlasti da čvršće ne može biti, iako mu se proganini narod valjao ulicama. Šta god da Vučić sada uradi sa Kosovom – on taj efekat neće imati. A na nešto manje od kompenzacije kao što je 1995. bila Republika Srpska, a sada će biti Zajednica srpskih opština, on neće pristati.

Opoziciji je stoga potrebna jednostavna i jasna strategija. To da se Kosovo ne može rešiti u diktaturi, najpogrešniji je mogući pravac te strategije. Jer, toliko puta je vlast DS i Borisa Tadića ponavljala da su koloseci za EU i za Kosovo odvojeni, pa nije ispalo tako. Sećamo li se samo bezbrojnih dolazaka tadašnjeg komesara Štefana Filea u Beograd sa zahtevom “puna saradnja sa Haškim tribunalom” i izjava Božidara Đelića o dva koloseka, kad se haški zahtev ispuni. Ako zaista misle da je Kosovo demokratsko pitanje, onda bi u opoziciji trebalo da ponude Hašimu Tačiju da bude sledeći put, prvi na izbornoj listi u Beogradu, pa da tako pokažu da taj stav ipak prolazi test realnosti.

Kosovo se mora tretirati kao geopolitičko pitanje, ali velika prednost opozicije neće biti u tome da primeni strategiju SNS iz 2008. do 2012. A to je da kažu da će se o Kosovu izjasniti kad dođu na vlast, i da će recimo pregledati Briselske sporazume, i videti šta mogu da ponište. Oni (Đilas, Janković) nisu Tomislav Nikolić iz tog doba, da bi se ljudi primili na takvo obećanje, čak i da ne znaju da Nikolić nikada posle na vlasti nije izašao sa konačnom i celovitom platformom o Kosovu. Opozicija ne treba ni da kritikuje automatski Vučića kao izdajnika, a naročito to ne treba da radi unapred. Jer, tako samo umanjuje efekat koji želi da izazove. Najjednostavnija rešenja su nekad i najbolja. Ako zaista hoće ozbiljno da pariraju Vučiću, u opoziciji treba jednostavno da kažu ono što im on i sugeriše, ali samo za koji procenat umerenije. To “za koji procenat” u politici je, kao i u genetici dovoljno za razliku između vrsta, a u javnom mnjenju za spinovanje koje skrene brzi voz taman dovoljno da vas ne pregazi, ili da se ukrcate u njega. Dakle, da kažu da će sačekati da vide šta je tačan dogovor, i da će zajedno sa građanima Srbije, analizirati pomno sadržaj i posledice. I da će, opet, zajedno sa građanima Srbije proceniti koja je mera izdaje i zloupotrebe u tome, a koja mera neizbežne geopolitike. Ako ne ponude smisleni kontinuitet Vučićeve spoljne politike – pojedini izvori tvrde da se on neverovatno dobro uvezao sa kolegama iz Prištine, Zagreba, Sarajeva, Podgorice i Banjaluke u čvrstu osovina, izuzetno probitačna u samoodržanju - opozicija neće moći da pridobije ni birače u Srbiji, kao ni podršku stranaca.

I konačno, kada je o pridobijanju reč, opet ako zaista hoće da pariraju ozbiljno Vučiću i da pridobiju birače, moraju da napuste koncept diktature. Odnosno, fokus na diktaturi, budući da je realnost takva da bi većina u Srbiji zaista vlast doživela kao diktaturu samo u slučaju da se ljudi dovode na stadion i da se dalje sa njima postupa u skladu sa situacijom. Ovo poređenje nije slučajno – Beogradom su uoči izbora 24. septembra 2000. godine kolale upravo takve glasine – da Milošević, Šešelj i Mira Marković planiraju da novinare nevladinih medija i predstavnike DOS, pohapse i dovedu na stadion Zvezde ili Partizana, i da sa njima postupaju u skladu sa situacijom. Više nikad posle Petog oktobra ova se priča ni u kom obliku nije pojavila, i pomenuta je ovde uzgred. Međutim, sada opozicionari moraju da budu svesni da se pojam diktature ne može vezivati samo za nasilan i nedemokratski odnos vlasti prema protivnicima i građanima. Taj pojam je mnogo dublji i on podrazumeva i ozbiljnu masovnu fizičku torturu i vidljivu široku zabranu knjiga, filmova i drugih “sadržaja svesti” - a što uz Internet, društvene mreže, televizije, nikako nije slučaj u Srbiji. Umesto na diktaturi, fokus mora da bude na zloupotrebama i kriminalu, na korupciji na kršenju zakona i svih mogućih pravila, na nesposobnosti i nestručnosti. To je nešto što se može mnogo lakše prepoznati u realnosti. Jednostavno je, u opoziciji moraju da rade sa onim što imaju, a ne sa onim što misle da bi trebalo da imaju. Ili to i dalje shvata samo Vučić?