I Aleksandar Vučić i opozicija u liku SZS Dragana Đilasa dočekuju leto nakon zimskih protesta oslabljeni svako na svoj način. Vučićeva vlast je oslabljena nevidljivo, potmulim i nejavnim dešavanjima unutar njegove Srpske napredne stranke. To je i jedina posledica koja bi se mogla pripisati kao čist uspeh protesta.

Sve ostalo, bilo da se pripisuje građanima koji su jednom nedeljno demonstrirali, bilo Savezu za Srbiju, jeste vrlo upitno.

Uostalom, ugledne javne ličnosti odbaciće sa gađenjem da je političko krilo protesta baš ta organizacija - Savez za Srbiju. I pozivaće se na svoj primer da su demonstrirali uprkos tome što im je sastav Saveza neprihvatljiv. Taj sastav nije doneo sabiranje glasova, nema rasta podrške po merenjima – ova tvrdnja uzima se kao čvrst dokaz upravo za to da protest ima građansko, ali bestelesno političko obličje. Što bi prošle godine rekao Vučićev protivkandidat na predsedničkim izborima Saša Janković, Đilas može da plati kombije da nas voze po Srbiji i ništa više.

Kao nastavak te Jankovićeve rečenice, sada se uzima da su protesti stišani onda kada su ih preuzeli političari – Đilasov Savez i njegovi neformalni pratioci u liku Borisa Tadića, Zorana Živkovića i sličnih.

U suštini međutim, proteste je preuzeo sam Vučić, i otuda taj tutanj kao pred zemljotres u redovima njegovih naprednjaka. Vučić, za razliku od opozicije, ima mnogo jače kanale prikrivene ili otvorene kontrole te građanske javnosti i njenih uglednika, ali nije stvar u tome. Već zato što je on postavlja u ulogu poželjnog neprijatelja.

Od prvog trenutka, i onda kada su protesti bili najjači i najbrojniji, Vučić je radije za protivnike izabrao tu građansku javnost i njene aktiviste. Ali, protivnike sa kojima će i da razgovara i da im čini ustupke, za razliku od Đilasa i njegove organizacije, koju je sveo na nivo obične zavereničke grupe.

Ispravno je procenio da najveća pretnja po njega nisu okupljanja u Beogradu. Većina zainteresovanih i dalje smatra da je glavni grad najvažnija pozornica za političke događaje. I jeste, ne samo za događaje već i za sve najvažnije finansijske dogovore i projekte, slično kao što je Istanbul koji nije prestonica važan turskom vladaru Erdoganu.

Ali, nije tako uvek, barem ne u Srbiji. I pad Slobodana Miloševića počeo je kada su protesti krenuli da se dešavaju van Beograda, pri tome ne samo oni 96/97, već i 2000. kada su bila hapšenja po Požarevcu, incidenti u Prokuplju, Valjevu i drugde.

Zato je Vučić zimus smesta krenuo sa ispunjavanjem zahteva demonstranata u pojedinim drastičnim slučajevima van Beograda – Grocka, Brus, Požega… Prividno time je iz nehata dao krila nestranačkim aktivistima koji su demonstrante organizovali. Ustvari ih je sasekao, postavljajući sebe i demonstrante/građane u neposredan odnos. U toj neposrednosti, postojanje neke grupacije političara poput Saveza, postalo je izlišno. A i zahtev za Vučićevom ostavkom postao je besmislen. Sa opadanjem broja demonstranata na ulici, mada u Beogradu i dalje taj broj ne pada ispod dve hiljade, što je još uvek neka cifra, ali još više sa nestankom okupljanja u gradovima Srbije, Vučić je dobio čist prostor da dovrši preuzimanje protesta. Dva nimalo suptilna načina – rasprava o Kosovu u parlamentu i rasprava o uvođenju doživotne kazne zatvora, trebalo je da dotuku poslednje uporište Saveza – bojkot Skupštine.

U tome nije uspeo, ali neočekivana pomoć došla mu je iz samog Saveza – novom igrom rokova i zahteva. Janko Veselinović kao glasnogovornik SZS, najavio je Vučiću da će 8. juna dobiti novi rok za pregovore o izbornim uslovima. Svakako neće broj demonstranata koji će se okupiti 8. juna, tačno na pola godine demonstracija, nositi težinu tog predloga, već to što Savez i dalje pominje bojkot izbora. Cele zime saveznici ponavljaju da se očekuje popravljanje izbornih uslova šest meseci pre njihovog raspisivanja početkom 2020. A to se sve vremenski uklapa, zasad.

To je ponuda izlaza za obe strane na pragu kampanje – i za Vučića i za Đilasa i ostale u Savezu i oko njega, koji uveliko pokušavaju da rade “na terenu”, dižu odbore i prave dogovore da ih udruže, kao što je onaj o prividno “ujedinjenoj Demokratskoj stranci”. Prividno zato što je to “jedinstvena DS” prosto slogan za kampanju, Tadić, Dušan Petrović odnosno Nebojša Zelenović i ZZS se nisu utopili u bivšu stranku, i dalje su zadržali svoje “posebnosti”. Ali, mogli bi da pokriju jedan broj biračkih odbora članovima i da sastave liste kandidata za poslanike i odbornike, u slučaju da se Savez raspadne. Sa raspadom svi unutar te grupacije najozbiljnije računaju, jedino to javno govori Milan Stamatović, predsednik opštine Čajetina,  kod koga su se na Zlatiboru letos i dogovarali o osnivanju SZS.

^{foto: BETA}

Vučić bi lako mogao da im svima izađe u susret i zakaže neki okrugli sto o izbornim uslovima, samo da nije mogućih lomova upravo unutar njegove sopstvene stranke. Jeste da Đilasovi kažu da naprednjaci mogu da biraju vreme, mesto i koga će poslati na razgovore, ali posle sve napetosti proteklih meseci kako će to biti primljeno u samom SNS-u? U stranci koja je poslednju izbornu skupštinu držala još dok su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić bili zajedno, posle velike pobede 2016. kada su “uzeli” parlament, Vojvodinu i gotovo sve opštine u Srbiji. I posle koje čak ni najupućeniji posmatrači ne mogu napamet da kažu ko su nova dva potpredsednika za koje je rečeno da će biti nakndano izabrani. Ova izborna skupština SNS koja se najavljuje za septembar, lako bi mogla biti odložena za maj 2020.

Jer, ako su Protesti protiv diktature 2017. bili ustvari test kolika je Vučićeva spoljnopolitička podrška, a setimo se - izbor za predsednika čestitali su mu svi, od Vašingtona preko Berlina do Moskve, ovogodišnji su bili nešto drugo. Bili su test unutrašnje podrške u Srbiji, i pokazali su da ona i dalje jeste visoka, ali je i podložna oticanju, može lakše da opadne nego ranijih godina.

To oticanje najviše zavisi od samog SNS-a, tvrdi se da unutar te partijske mašine postoje mnoga slaba mesta. Tačnije, da pojedini prave odstupnicu, odnosno mogućnost prelaska kod saveznika, navodno najviše u Narodnu stranku Vuka Jeremića.

Sad, ako bi došlo do neke vrste “okruglog stola” i susreta vlasti i opozicije, da li bi to moglo da zaustavi opšte slabljenje na političkoj sceni? Verovatno ne, budući da je Savez već odavno nagovestio da bi te pregovore u ime SZS vodila grupa nestranačkih stručnjaka. To znači da bi Savez i dalje nastojao nemoguće, da “pobedi” građansku javnost i dokaže joj svoju demokratsku, samim tim i proevropsku suštinu, koju im uostalom, ne osporava ni godišnji izveštaj Evropske komisije o Srbiji. I to bi značilo da Vučiću i dalje raste nezadovoljstvo u sopstvenim redovima zbog toga što je tako “čvrste ruke” prema svojima, a tako “meke” prema onima koji su protiv njega.