Samit u Sofiji trebalo je da osnaži ideju da će balkanske zemlje uskoro da se nađu u evropskoj porodici”. 

Iran, ali i trgovina i odnosi sa Vašingtonom potisnuli su, međutim, teme koje se tiču Zapadnog Balkana. 

Uprkos uveravanjima o nedvosmislenoj podršci evropskoj perspektivi Zapadnog Balkana”, kako stoji u zajedničkoj deklaraciji od 17. maja, na ideju daljeg širenja se gleda bez entuzijazma. 

Ni stranim ni domaćim posmatračima nije promaklo da se u deklaraciji umesto o proširenju” ili pristupanju” govori o povezivanju”.

Donald Tusk, predsednik Saveta EU, tela koje određuje politički pravac unije, pozdravio je geostrateški izbor zemalja Zapadnog Balkana” koje teže Evropskoj uniji, dok je Žan Klod Junker, predsednik Evropske komisije, upozorio kao i u ranijim prilikama da će se bez evropske perspektive” ponoviti sve nesreće koje su se desile tokom 90-ih”. 

U Briselu se plaše da bi suviše ustezanja da se balkanske zemlje podstaknu na evropskom putu” išlo u prilog Rusiji i Turskoj, pa i Kini i zalivskim zemljama koje su sve prisutnije na Zapadnom Balkanu. 

U deklaraciji nema pomena o tome, ali se bojazan od ruskog uticaja provlači u formulaciji o zajedničkoj borbi” protiv dezinformacije i drugih hibridnih aktivnosti”.

O kretanju Zapadnog Balkana ka Rusiji i Turskoj kao o geopolitičkom riziku” govorio je francuski predsednk Emanuel Makron u obraćanju Evropskom parlamentu u Strazburu 17. aprila. 

foto: Kremlin.ru [CC BY 4.0], via Wikimedia Commons

U Sofiji je bio manje određen. Zapadni Balkan je izložen brojnim pritiscima”, te je naš interes, kao i naša odgovornost da  balkanske zemlje vežemo za Evropsku uniju, a da to ne dovodi u pitanje naše jedinstvo”.

Snove o evropskoj perspektivi Zapadnog Balkana sveo je na teren real politike.

Razviti partnerstvo sa Balkanom kako bismo obezbedili zajedničku bezbednost”, sažeo je na tviter nalogu očekivanje od samita. 

Balkan je za Makrona, kao i za većinu lidera Evropske unije, važan pre svega zbog pitanja evropske bezbednosti, kao mesto iz koga se izvozi terorizam, oružje i migranti.

Ponovio je ono što je rekao u Strazburu, da nije za proširenje dok Evropska unija ne sredi stvari u svom dvorištu.

Nije od koristi ni za zemlje koje žele da se pridruže ni za članice EU, da imamo mehanizme bez pravila, koji idu ka širenju u nedogled”, rekao je u Sofiji.

U poruci na društvenoj mreži bio je je još jasniji: Ako želimo da osnažimo Evropsku uniju, moramo da je reformišemo pre nego što je dalje proširimo”.

Evropska perspektiva”, strateški dijalog”, ali bez licemerja”, poručio je francuski predsednik.  

Ovo je upućeno evropskim tehnokratama poput Tuska i predsednika Evropskog parlameta Antonija Tajanija, koji je u Sofiji dao jednu od onih izjava koje dobro zvuče a ne obavezuju, da želi da Srbija postane članica Evropske unije do 2025. godine. 

Sve evropske podele

Okolnosti u kojima se odvijao samit su znatno drugačije od onih na prethodnom samitu u Solunu pre petnaest godina.

Određuje ih neizvesnost o budućnosti unije nakon kriza koje su je uzdrmale - migrantski talas, Bregzit, teroristički napadi, podela na staru” i novu” Evropu, jačanje radikalno desničarskih pokreta naterali su lidere unije da drugačije oblikuju svoju politiku. 

Foto: By Controller of Her Majesty’s Stationery Office [OGL 3], via Wikimedia Commons 

Pitanja bezbednosti, zaštite spoljnih granica, zaustavljanje migranata, pooštravanje zakona za dobijanje azila i boravka u Evropskoj uniji postala su prioriteti. 

Ideja o proširenju zato ima sve manje utemeljenja u novoj stvarnosti unije, suočene sa brojnim podelama.

Odsustvo šefa španske vlade, Marijana Rahoja, koji nije došao zato što su samitu prisustvovali predstavnici Kosova čiju nezavisnost njegova zemlja ne priznaje, samo je jedna od linija neslaganja 

Dve partije koje su izbile na čelo na poslednjim izborima u Italiji, radikalno desničarska Liga i Pokret pet zvezdica, koji ujedinjuje krajnju desnicu i krajnju levicu, na korak su od formiranja vlade koja bi mogla da izvede Italiju iz Evropske unije. U Austriji je na vlasti koalicija desnice i radikalne desnice, Poljska, Češka i Mađarska imaju fobiju od migranata, što je produbilo neslaganje sa većinom u EU koja je za politiku kvota.

Brisel je kritikovao zakone u oblasti pravosuđa koje sprovode Poljska i Mađarska kao atak na slobodu sudstva. EU je protiv Varšave pokrenula proceduru poznatu kao nuklearna opcija” koja vodi ka ukidanju prava glasa Poljskoj u Savetu EU, dok su protiv Mađarske pokrenute mere zbog politike prema migrantima. Poljaci su se pobunili protiv predloga Evropske komisije da se ukinu fondovi članicama koje krše vladavinu prava, a koji se upravo na njih odnosi.

Neslaganje se pojavilo i kada je reč o budžetu za 2021-2027. godinu. Izlazak Velike Britanije ostavlja, prema Junkeru, rupu od 15 milijardi evra u budzetu EU, zbog čega je Evropska komisija početkom meseca tražila od članica da otvore kesu i daju više nego do sada, što su odbile Danska, Holandija i Austrija.

Iako projektuje veći budžet za naredni period, Evropska unija želi da smanji izdatke za poljoprivredu i regionalni razvoj, dva stuba evropske izgradnje, na koje odlazi najveći deo evropskog budzeta (37 i 35 odsto).

To znači manje novca za seljake i za razvoj najsiromašnijih delova unije.

Sredstva bi bila preusmerena većoj kontroli spoljnih granica EU i snaženju mera bezbednosti. Drugim rečima, ideja o evropskoj tvrđavi nikada nije bila aktuelnija.

Vizije se razlikuju i kada je reč o unutrašnjoj organizaciji. Francuska je za to da se osnaži savez 19 zemalja evro zone i da se odustane od pakta za stabilnost koji podrazumeva da deficit ne sme da pređe 3 odsto, a unutrašnji dug 60 odsto BDP. Nemačka se protivi ovom predlogu, uz podršku osam nordijskih zemalja, sa Holandijom na čelu. Holandija, Luksemburg i Irska, zemlje sa najviše poreskih olakšica, protive se poreskoj harmonizaciji unije.

Američka prevrtljivost

Priliku da ipak pokažu jedinstvo u Sofiji pružio im je Donald Tramp. 

Jednoglasno su se usprotivili njegovoj odluci da se povuče iz sporazuma sa Iranom iz 2015. godine, poručujući da neće da odustanu od trgovine sa Teheranom i da neće dopustiti da njihova preduzeća zbog toga budu izložena američkim sankcijama.

Ovaj sporazum o iranskom nuklearnom programu, koji je potpisao njegov prethodnik, Barak Obama, zajedno sa predstavnicima Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Kine i Rusije, bio je prekretnica u odnosima SAD i Irana. Rezultat je bilo ukidanje dugogodišnjih trgovinskih sankcija Teheranu.

Trampovu odluku da pogazi sporazum Evropljani smatraju suprotnom transatlantskim interesima”, baš kao i odluku da uvede carinske takse za uvoz čelika i aluminijuma. Tramp ovom merom gađa Kinu, ali bi ona mogla da se odrazi i na evropske saveznike Vašingtona, za koje američki predsednik kaže da su postali vrlo razmaženi”. Evropljani su privremeno oslobođeni plaćanja takse ali ova mera ističe 1. juna i nije izvesno da li će je Tramp produžiti.

Nije vredelo ni prijateljsko” ubeđivanje u zvaničnim posetama Vašingtonu nemačke kancelarke Angele Merkel i francuskog predsednika, ni protivljenje britanske premijerke Tereze Mej koja se priklonila evropskim saveznicima.

foto: By Sven Mandel [CC BY-SA 4.0], from Wikimedia Commons

Uz njih su stale čak i zemlje koje su najviše izložene pritiscima Vašingtona i one koje su najviše naklonjene američkoj administraciji, poput Poljske, Češke i baltičkih zemalja, koje na SAD gledaju kao na saveznika koji će da ih zaštiti od Rusije.

To je značajan zaokret u transatlantskim odnosima, pogotovo kada se uzme u obzir da su protiv menjanja sporazuma sa Iranom i Rusija i Kina. 

Ali to ne znači da su Evropljani na strani Moskve i Pekinga, već da veruju da im Trampovi kaprisi”, kako su se izrazili, ugrožavaju zajedničke interese. Od američke prevrtljivosti najviše koristi ima Rusija, koja je iskoristila zbrku koju su stvorile Sjedinjene države na Bliskom istoku da osnaži svoje pozicije. Ruski predsednik Vladimir Putin je još krajem prošle godine poručio vlastima u Teheranu da se neće povući iz sporazuma kao Amerikanci i da mogu da računaju na njegovu podršku. Dok su do pre samo dve godine SAD imale vodeću inicijativu u ovom delu sveta, sada je to Rusija, koja je postala glavni saveznik Irana i Sirije.

Kao jedan glas

Uprkos jedinstvenom stavu protiv Trampove odluke Evropljani nisu spremni da uđu u trgovinski rat sa SAD, već taktiziraju u nadi da će i njegovo da prođe.

Pitanje je koliko je uopšte moguće sprovoditi nezavisnu trgovinsku politiku kada velike evropske korporacije često imaju značajan procenat američkih akcionara i zavise od njihovih banaka.

Izazov EU prevazilazi, međutim, pitanje iranskog sporazuma i tiče se sposobnosti da se na međunarodnoj sceni predstavi kao jedinstveni akter, nezavistan od američkog uticaja. To ne ide lako ne samo kada je reč o unutrašnjim pitanjima unije, već i kada je reč o spoljnoj politici. Ako su se složili oko Irana, nesuglasice su se javile prilikom inauguracije američke ambasade u Jerusalimu, kada su Mađarska, Rumunija i Češka poslale svoje predstavnike ignorišući druge članove unije koji su bojkotovali ovaj događaj.

Vreme da Evropa govori kao jedan glas”, kako je poželela nemačka kancelarka, još nije došlo. Ovo treba imati u vidu i kada se ocenjuju dometi samita u Sofiji i budućnost Balkana u EU. Ukoliko Italijani ne stave tačku na samu ideju unije.