Nije reč o odluci Marin Le Pen, ali spoljne granice Evropske unije će biti zatvorene narednih mesec dana. To znači da u nju neće moći da uđu državljani koji nisu iz Evropske unije i koji u njoj nemaju boravišnu dozvolu.

Mera je paradoksalna jer je Evropa svetski epicentar zaraze, ostale zemlje zaziru od putnika koji dolaze iz Italije, Francuske i Španije u kojima je rizik od zaraze najveći. Nakon Italije i Španije, Francuska i Nemačka su nova žarišta u ratu protiv nevidljivog neprijatelja, kako je francuski predsednik Emanuel Makron nazvao borbu protiv opasnog virusa.

Evropska tvrđava, dakle. Mnogi evropski desničari su o njoj sanjali i prizivali je, doduše iz drugih razloga, kao odbranu od « hordi migranata », « muslimanske pošasti» ili nekog drugog « neprijatelja ». 

Simbolika je snažna, utisak je da prisustvujemo trenutku u kome se istorija vraća unazad. San o Evropi bez granica se urušava sa svakim novim udarom na evropske institucije, a epidemija virusa je jedan od takvih udara.

Odluka o zatvaranju spoljnih granica usledila je nakon što je više zemalja unutar Evropske unije samoinicijativno preduzelo korake i zatvorilo nacionalne granice. Češka i Slovačka su prve zatvorile granice za strance, a usledile su Poljska, Danska, Litvanija, Austrija, Slovenija i Mađarska, koje se na taj način izolovale i svoje komšije. Predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lajen, primila je to sa negodovanjem. Sporazumi na kojima počiva Evropska unija zabranjuju unilateralne odluke, a reakcije pojedinih vlada govore mnogo o stepenu organizovanosti unutar Evropske unije i poverenju u njene institucije. Kada je teško u Evropskoj uniji, svaka zemlja donosi odluke za sebe, što ne odgovara predstavi o zajednici koja se brine o svojim građanima. Italija je bila usamljena kada je uputila prve pozive za pomoć, zbog čega njeni građani nose gorak ukus razočaranja u evropske institucije, sličan onom koji su osetili Grci tokom ekonomske krize koja je dovela zemlju na rub propasti.

Kao i u prethodnim krizama, poput ekonomske krize 2008. i migrantske krize 2015. godine, evropske institucije nisu u stanju da pravovremeno reaguju, već ih događaji prestižu. Ursula fon der Lajen je prošlog petka rekla da mere zatvaranja i ukidanja mogućnosti putovanja « nisu preporučljive » i da moraju da budu «proporcionalne », kako bi zajedničko tržište funkcionisalo i kako bi medicinska oprema mogla da dođe do zdravstvenih radnika. « Neke kontrole na granici mogu da budu opravdane », rekla je tada, dodajući da je za to potrebna koordinacija.

^{Video konferencija Evropskog saveta/ Foto: Twitter}

Ni Jelisejskoj palati se nije svidela odluka o povlačenju poteza bez reda. Makron ima dodatni razlog da zazire od zatvaranja granica – to je jedna od ideoloških borbi radikalne desničarske partije Nacionalno ujedinjenje, koju predvodi Marin Le pen, njegova glavna politička protivnica. Kada je pre mesec dana virus počeo da se širi u Evropi, tražila je da se zatvore granice. Francuska je jedina zemlja koja je pokušala da se odupre ovoj meri.

U međuvremenu se povećao broj zemalja koje su zatvorile granicu ili pojačale graničnu kontrolu unutar Evropske unije, ali i unutar Šengen zone, u kojoj je 22 od 27 članica EU. U nedelju su i Nemci počeli da proveravaju automobile na granici sa Francuskom, gde puštaju samo radnike koji prelaze na drugu stranu i transportna vozila. «Ove mere nikada do sada nisu bile preduzete u našoj zemlji », rekla je nemačka kancelarka Angela Merkel, da bi se ubrzo ispravila : «U Federalnoj republici Nemačkoj nismo imali sličnu situaciju u proteklih 70 godina ». Uvođenju kontrole na nemačko-francuskoj granici predhodila je greška u saopštenju iz Berlina, gde je bilo reči o zatvaranju granice sa Francuskom, pre nego što je stigla ispravka da je u pitanju pojačana kontrola.

Sloboda kretanja unutar zone Šengena smanjuje se poput šagrinske kože. Ovakav razvoj situacije doveo je do odluke Evropske komisije da proglasi zatvaranje spoljnih granica i zabranu ulaska državljanima zemalja van Evropske unije. Mera se odnosi i na ulazak u Norvešku, Švajcarsku, Island i Lihenštajn koje su deo Šengen zone. « Predlažemo da se uvedu privremena ograničenja nenamenskog putovanja u Evropsku uniju », rekla je Ursula fon der Lajen birajući reči. Od mere zabrane, koju mogu da primene samo nacionalne vlade, izuzeti su zdravstveni radnici, naučnici i drugi stručnjaci koji rade na suzbijanju virusa.

Ali da li je ova mera efikasna ? Italija je prva zabranila avionske veze sa Kinom, ali joj to nije pomoglo da smanji širenje epidemije. Zašto onda zatvarati granice? Medicinski stručnjaci iz Svetske zdravstvene organizacije kao i stručnjaci iz evropskih zemalja procenjuju da to nije efikasna mera jer je virus već prisutan. Zdravstvena logika nalaže da se izoluju mesta koja su najviše pogođena virusom, određeni gradovi i regioni u Francuskoj, Španiji i drugim zemljama koje su na udaru, dakle unutar zemalja. Geopolitičke granice nemaju veze sa širenjem virusa, te će učinak njihovog zatvaranja ili kontrole biti mali u borbi protiv epidemije, a sredstva koja su u to uložena uludo bačena. Povećana kontrola granica može da bude čak i kontraproduktivna zbog većeg broja kontakata.

Iako nije zasnovano na naučnim pretpostavkama, uvođenje spoljnih granica Evropske unije ima političku dimenziju sa ciljem da se osnaži unutrašnje jedinstvo i koordiniraju odluke među zemljama, što do sada nije bio slučaj. U pitanju je, dakle, politička mera koja ima psihološku dimenziju borbe protiv « nevidljivog neprijatelja » koji neprimetno prelazi granice. Predsednik komisije zadužene za zdravstvo u Evropskom parlamentu, Paskal Kanfen, izjavio je da « od tog pitanja ne treba prativi bauk kako ga populisti ne bi iskoristili za promociju nacionalizma, ni tabu u situaciji u kojoj se svuda zatvaramo a ništa ne radimo na granicama ».

Da li će Evropska unija da bude kolateralna šteta korona virusa? Još je rano da se predvide razmere političke i ekonomske štete koju će epidemija da proizvede, ali bi one mogle da budu dalekosežne. 

Između unutrašnjih barikada i spoljne tvrđave Evropa se još više udaljava od sna o zajednici bez granica. Virus je probudio stare porive ušančivanja pred neprijateljem. Povratak granica nije samo u geografskom već i u političkom smislu, jer su na delu nacionalistički refleksi i zatvaranje unutar nacionalnih granica umesto evropske solidarnosti. Simbolika granica dugo opstaje i biće potrebno dosta vremena da ponovo oživi duh Šengena i slobodne razmene kada epidemija prođe.

Svuda se vidi slaba koordinacija i slika podeljenog sveta naspram zajedničke pretnje. Slično je i na planu međunarodne saradnje. Klub najmoćnijih zapadnih zemalja, G7, održao je u ponedeljak telefonsku konferenciju povodom korona virusa, na inicijativu francuskog predsednika Emanuela Makrona. Američki predsednik Donald Tramp, čija zemlja predvodi G7, odazvao se pozivu, ali nije učinio više od toga; Makron je pozvao ostale lidrere. Tramp je dugo umanjivao opasnost od novog virusa, govoreći o «podvali »  koju su smislili njegovi protivnici, pre nego što je proglasio vanredno stanje. U ovom duhu su bile izrečene i neumesne šale na račun opasne bolesti koje je izgovorio predsednik Aleksandar Vučić, njegov savet da se čašicom alkohola bori protiv virusa. 

Zaključak sastanka lidera G7 je da je u pitanju ljudska tragedija i međunarodna zdravstvena kriza koja predstavlja veliki rizik za svetsku ekonomiju. « Poruka je snažna », rekla je Ursula fon der Lajen nakon sastanka. Lideri najmoćnijih industrijskih zemalja su saopštili da će direktno razmenjivati informacije u borbi protiv epidemije i da će se naučna istraživanja odvijati usklađeno. « Postoji snažna politička volja da se razvije vakcina i terapije za virus korona », insistirao je Šarl Mišel, predsednik Evropskog saveta, govoreći o zajedničkom odgovoru na krizu i o riziku od svetske recesije i finansijske krize koja preti tržištima. Lideri G7 žele da pokrenu «sve instrumente ekonomske politike » kako bi se « odmah i koliko je potrebno podržali radnici, preduzeća i oblasti privrede koje su najviše pogođene », a poziv je upućen i zemljama G20 da se pridruže ovim nastojanjima.

Problem je što političke odluke treba da prate dela, a američki predsednik nije poklonik multilateralnih rešenja. To je pokazao i povlačenjem jednostranih poteza, uključujući i prema evropskim saveznicima, kao što je ukidanje letova sa Evropom i pokušaj da « kupi » nemačke naučnike koji rade na pronalaženju vakcine protiv virusa.

Problem je i što na sastanak G7 nije pozvana Kina, koja se prva suprotstavila virusu korona i koja ima kvalifikovane naučnike. Kina je nezaobilazna i kada je reč o spašavanju svetske ekonomije. Peking je učestvovao u rešenjima za izlazak iz finansijske krize koja je izbila 2008. godine, ali ovaj duh saradnje više ne postoji i to je velika prepreka za izlazak iz zdravstvene krize i pokušaje da se spase svetska ekonomija.

Nedostatak međunarodne saradnje očigledan je i u slučaju Irana, koji je uz Kinu i Italiju najviše pogođena zemlja.  Američke sankcije koje je unilateralno uveo Donald Tramp 2015. godine, kada se povukao iz međunarodnog sporazuma o nuklearnom programu sa Teheranom,  ograničavaju mogućnost za uvoz medicinskog materijala u ovu zemlju. Umesto da u okolnostima pandemije ukine sankcije, Vašington ih je početkom nedelje pooštrio. Iran, koji nema pristup svetskom finansijskom tržištu, okrenuo se Kini, koja je početkom nedelje tražila od Sjedinjenih država da ukinu sankcije Iranu kako bi ova zemlja mogla da se bori protiv epidemije. Evropljani su podržali ovu inicijativu ali su mali izgledi da će Vašington, koji je u sukobu sa šiitima, da popusti.

Kao i Italijani, i Iranci imaju osećaj da su ostavljeni, da nema nikoga da im pritekne u pomoć. Ni najveće pošasti nisu dovoljne da se umanje političke tenzije koje prete svetskom miru.