Prva poseta Džoa Bajdena Evropi od kada je postao predsednik Sjedinjenih Američkih Država prolazi bez drame. Transatlantski odnosi su mirniji od kada Donald Tramp više nije u Beloj kući, ali to ne znači da će se Evropska unija vratiti u američku orbitu iz koje se udaljila za vreme mandata prethodnog predsednika.

Na samitu najrazvijenih zemalja G7 u Velikoj Britaniji koji je trajao do nedelje Emanuel Makron i Boris Džonson su se utrkivali za naklonost američkog predsednika, koji je došao u Evropu da objavi povratak SAD na međunarodnu scenu, nakon ere Trampovog unilateralizma i „Amerike na prvom mestu“. Velika evropska turneja nastavlja se na samitu NATO-a, koji Bajden želi da reformiše i modernizuje, sastancima sa predstavnicima Evropske unije i susretom sa Vladimirom Putinom u Ženevi 16. juna, koga je američki predsednik nedavno nazvao ubicom, iznerviran sajber napadima za koje se sumniče Rusi. Susret koji je Bajden najavio kao priliku da ruskom kolegi kaže šta ima da mu kaže, više odražava raskol koji vlada na međunarodnoj sceni nego diplomatsku rutinu.

Bajden želi da popravi odnose sa Evropskom unijom u kojoj ga poznaju i dočekuju raširenih ruku i da u isto vreme pošalje poruku svojim protivnicima. Do pre samo šest meseci u odnosima saveznika sa suprotnih obala Atlantika vladalo je duboko nepoverenje. Tramp je u NATO-u video prevaziđeni savez, a francuski predsednik Emanuel Makron je govorio o „kliničkoj smrti“ transatlantskog saveza kojim se upravlja iz Vašingtona. Sa dolaskom Bajdena NATO je povratio elan. Čak i Francuska tvrdi da evropski suverenitet nije u suprotnosti sa NATO-om.

Ali situacija nije ista kao pre Trampa. Evropljanima je jasno da „Amerika na prvom mestu“ nije iščezla. Bajden hoće da oživi koncept saveza sa SAD na čelu, ali je u Evropi sazrela svest da ne treba slepo slediti Vašington. Unilaterizam opstaje u Beloj kući, a primer je i povlačenje američkih trupa iz Avganistana po Bajdenovom nalogu, bez usaglašavanja sa saveznicima koji imaju trupe u ovoj zemlji. Evropljani sa rezervom gledaju i na američku opsesiju Kinom. Iako imaju sličan pogled na politiku Pekinga, ne žele da ih Vašington uvuče u novi hladni rat, što je jedina tema oko koje su demokrate i republikanci ujedinjeni.

Američki mesijanizam iritira Evropljane. Ankete pokazuju da „nema efekta Bajden“ u evropskom javnom mnjenju. Prošlo je vreme iluzija u američku demokratiju, a postoji i mogućnost da bi Tramp mogao da se vrati u Belu kuću u narednom mandatu. 

Emanuel Makron u javnim nastupima govori o „evropskom suverenitetu“ naspram Kine, Rusije ali i Sjedinjenih država, iako se sa tim ne slažu svi u Evropskoj uniji. Uoči i tokom samita G7 Makron je isticao da Evropa mora da brani sopstvene interese i razvije „stratešku autonomiju“ u oblasti vojne industrije i tehnologije. Evropska unija, koja je povećala proizvodnju i distribuciju vakcina ka manje razvijenim zemljama, kritikovala je „vakcinaški suverenizam“ SAD i Velike Britanije koje su se pokazale manje velikodušne.

Još jedan primer da Evropska unija neće slediti u svemu SAD su i sankcije Vašingtona zemljama Zapadnog Balkana. Predstavnik Evropske komisije, Peter Stano, saopštio je da se ne razmišlja o sličnim merama nakon američke uredbe kojom se produžavaju i proširuju sankcije SAD prema Zapadnom Balkanu, koju je Bajden potpisao pre nego što je krenuo za Evropu. Ove kaznene mere, koje su na snazi od 2001. godine, podrazumevaju zabranu ulaska u Sjedinjene Države i zamrzavanje imovine i finansija na njihovoj teritoriji onima za koje Vašington proceni da rade protiv američkih interesa. Kao mogući razlozi navedeni su korupcija, kršenje ljudskih prava, ugrožavanje „mira, stabilnosti i teritorijalnog integriteta“ zemalja Zapadnog Balkana i „podrivanje demokratskih procesa i institucija“. Na udaru mogu da se nađu i oni koji krše međunarodne sporazume, poput Dejtonskog i Prespanskog sporazuma između Grčke i Severne Makedonije iz 2018. godine. Produžavanje sankcija prema Zapadnom Balkanu - ovaj put je američka administracija definisala i Albaniju kao deo ovog geopolitičkog prostora - i njihovo proširivanje govori o kontinuitetu američke politike koja sankcije koristi kao vid političkog pritiska.

Evropski saveznici ne slede odluke američke administracije, ali je pitanje koliko daleko mogu da idu u sprovođenju suvereniteta. Odnos evropskih lidera prema SAD je dvosmislen: iritiraju ih kad im se previše približe, a zabrinuti su kada se udalje. Tako je i sa Makronovom idejom o evropskom strateškom suverenitetu : svi su za, ukoliko to ne otera Amerikance.