Već znamo da opozicija neće imati jednog predsedničkog kandidata nego više njih. Iako se može razumeti veći broj kandidata za predsednika s obzirom na veći broj izbornih listi na parlamentarnim i gradskim izborima, ipak argumentacija o izvlačenju što većeg broja birača i u skladu sa tim borbe za drugi krug nekako mi deluje da je potpuno pogrešna. 

Razumem što svako ko ide samostalno na parlamentarne izbore ima svog predsedničkog kandidata. Iz perspektive lidera političkih partija, to je racionalna odluka. Jednostavno, predsednički izbori će biti dominantni, izbori prezidencijalizovani i svako ko misli da će uspeti da napravi dobar rezultat na parlamentarnim ili gradskim izborima bez predsedničkog kandidata – očekuje nemoguće (uz mali izuzetak Ne davimo Beograd u Beogradu). 

Međutim, gotovo da svi koriste argumentaciju da veći broj predsedničkih kandidata dovodi do toga da se uvećava izlaznost na izborima i da se time Vučić gura u drugi krug, odnosno da će to što birači imaju šarenolik izbor kandidata za koje mogu da glasaju programski, ideološki, prema prvim preferencijama doprineti velikom izlasku birača i ostavljanja Vučića na ispod 50% glasova i ulasku u drugi krug u kome je sve moguće i gde će svi glasati za tog kandidata koji prođe i da Vučić sigurno gubi u tom drugom krugu. 

Ukoliko biste izguglali vesti i objave predsedničkih kandidatura iz 2017. godine videli biste potpuno istu argumentaciju. A epilog znate, ubedljiva pobeda Vučića u prvom krugu, drugi u trci na 16%, treći na 9%, četvrti na 5% i još 6 kandidata između 1 i 5% i jedan sa manje od 1%. 

Vrlo lako se može zaključiti da je najveći uticaj na izlaznost imao fiktivni lik koji se kandidovao na izborima – Ljubiša Preletačević Beli. Izlaznost je bila manja od parlamentarnih izbora 2016. godine. Ovo nam otprilike govori da 9 opozicionih kandidata apsolutno nije uspelo da podigne izlaznost dovoljno da bi se drugi krug desio, odnosno da se svi zajedno (od građanske, preko konzervativne i umereno nacionalne do izrazito nacionalne opcije) približe brojci od 2 miliona glasova. Čak se može izvuči i zaključak da ne da nisu podigli, nego su malo i smanjili izlaznost.

U situaciji kada je vlast monolitna, odnosno očigledno je da će imati samo jednog kandidata na izborima i kada je očekivana cifra birača oko 2 miliona (neka bude i 1,5 milion, opozicija je svakako i dalje daleko od 1,5 milion), postavlja se pitanje kako onda uticati na to da se izvedu birači da glasaju? Da se razumemo, vlast ima svoju sigurnu bazu birača i opozicija ima svoju sigurnu bazu birača. Baza vlasti je veća od baze opozicije. Cilj izbora za opoziciju treba da bude da izvuče povremene birače (ne dugotrajne i potpune apstinente, od njih nema vajde) da glasaju za kandidate opozicije ili prevesti jedan deo birača koji glasaju za Vučića po unapred sigurnoj metodologiji glasanja za pobednika (kolebljivi birači koji bi mogli promeniti stranu). 

Kako to uraditi? Kako postići efekat drugog kruga u prvom krugu?

Mnogi koriste argument da Vučić sigurno gubi u drugom krugu, a ne objašnjavanju zašto tako misle i zbog čega. Ako je teza da Vučić gubi sigurno u drugom krugu, šta je to što dovodi do toga? Pa direktna borba između dva kandidata i osećaj neizvesnosti, odnosno mogućnosti opozicione pobede. Ako cela opozicija i svaki od najavljenih predsedničkih kandidata smatra upravo ovo - a o tome uporno govore, pa zašto dragi moji opozicionari niste u prethodnim godinama pripremili da prvi krug predsedničkih izbora u stvari bude drugi krug?

Poprilično sam siguran da povremene birače, koji nisu za vlast, ali nisu nešto preterano ni za opoziciju (nisu njihova sigurna baza birača) na izbore ne može da izvede nijedan od 10 programski ponuđenih kandidata od 1 do 3%, a ni kandidat kojeg istraživanja (ili partije koje ga predlažu i kandiduju) ne mere na više od 15-20%. Kao što nisu uspeli ni Janković, ni Jeremić, ni Jovanović, ni Radulović 2017. godine. Zašto bi bilo ko uspeo 2022. godine? 

Povremenom opoziciono nastrojenom biraču, ali i kolebljivom biraču SNS-a treba neko ko u trku ulazi iole „barabar“ sa Vučićem. Tom biraču je potrebna neizvesnost izbora. Da u grafikonima i istraživanjima vidi razliku od maksimalno 10-15% u odnosu na Vučića, a ne 35 ili 40%. Sa takvim brojevima, on ima jasnu poruku da promena nije moguća i da ne vredi da izlazi na izbore. Za njega su to izbori sa unapred poznatim pobednikom. Psihološki efekat neizvesnosti izbora kod birača je mnogo jači od njegove potrebe da programski glasa za jednog od deset opozicionih kandidata koji su na nekoliko procenata podrške ili maksimalno na 20. 

Prisetimo se i koji su izbori generisali najveću izlaznost u ovom veku, oni koji su bili najneizvesniji – predsednički 2008. godine u oba kruga (ozbiljna mogućnost da u drugom krugu pobedi Nikolić je u tom trenutku generisala čak skoro 4,6 miliona birača), a takođe i parlamentarni izbori 2007. i 2008. godine. Upravo kada je postojala barabar borba i manje – više oličenja vlasti i opozicije u dve struje ili dva kandidata. 

A podsetimo se i kako je Milošević poražen i svrgnut sa vlasti. Sa realno dva kandidata vlasti (Milošević i Nikolić koji je ostao na 6%) i sa realno jednim kandidatom opozicije ispred DOS-a. Pobeda u prvom krugu! Jer je stvoren efekat neizvesnosti i udružena mogućnost pobede. A mogla je svaka od 18 članica DOS-a da ima svog pojedinačnog kandidata kako bi „povećali izlaznost i uveli Miloševića u drugi krug“. Sva sreća pa nisu.