Između dva izjednačena predsednička kandidata odluku mogu doneti manjinski glasači. Smatra se da ovo važi više za Srbiju nego za Hrvatsku. Tako se pre nego što je Aleksandar Vučić vodio predsedničku trku 2017. smatralo da su manjinski narodi – Bošnjaci, Mađari, Albanci – ali i oni koji su delili to osećanje manjine poput “belih listića”, bili presudna prednost Borisa Tadića. U Tadićevim izbornim pobedama sve do 2012. na njegovu stranu je pretezao teg manjinskih glasova. I u tom stilu te je glasove pomno počeo i da skuplja, pre svega po Vojvodini, Vučićev glavni protivkandidat Saša Janković.

Međutim, ti sprski predsednički izbori 2017. održani su na način mnogo sličniji predsedničkim izborima 90-tih godina. Politička premoć tadašnjeg premijera Vučića, bila je tolika da se nije mogao dovesti u pitanje njegov neizlazak u prvom krugu na “sučeljavanje” Jankoviću i drugim izazivačima. Umesto sučeljavanja, Vučić je u završnici kampanje nastupio sa svojim roditeljima u televizijskoj emisiji. Međutim, sada je izjavio da je s pažnjom gledao završno sučeljavanje svih kandidata u Hrvatskoj pred prvi predsednički krug “iz profesionalnih razloga”.

Nasuprot izborima u Srbiji 2017. u Hrvatskoj je sada situacija izjednačena i neizvesna, a od toga kome će otići manjinski – srpski glasovi može zavisiti i ko će biti u drugom krugu, samim tim i pobednik. A srpski glasovi su dosad radije odlazili Hrvatskoj demokratskoj zajednici, nego drugima, koliko god to čudno zvučalo s obzirom na vojno-policijsku akciju Oluja. I to ne samo zato što se srpskim glasovima u Saboru održala i vlada premijera HDZ Andreja Plenkovića. Niti tek po prećutnom migu iz Beograda, budući da je vladajuća stranka u Srbiji sestrisnka partija HDZ-u. Vučićeva SNS je, pridružena članica Evropske narodne partije, u kojoj je HDZ punopravni član, a koliko tu jedni o drugima vode računa, svedoči i to što Vučić nije otputovao u novembru na skup ENP u Zagrebu, da ne remeti kampanju, na štetu Kolinde Grabar Kitarović.

Dakle, Srbi u Hrvatskoj ako već glasaju, pre će glasati za HDZ koji je već na vlasti, pa im može da reši neki problem, na primer da asfaltira put. I drugo, ubeđeni su u iskrenost HDZ-a, odnosno u to da HDZ iskrenije neguje ustaške tradicije nego socijaldemokrata Zoran Milanović partizanske i antifašističke. To da je bolje biti načisto, nego se zavaravati, jeste prirodna psihološka i politička reakcija nakon ratnog i krvavog raspada Jugoslavije.

U tom smislu, očekivati da Srbi u značajnom broju podrže kandidatkinju Radničke fronte Katarinu Peović, bilo je slično očekivanju da projugoslovenski, proevropski i drugosrbijanski stanovnici Beograda na prestoničkim izborima 2018. glasaju za kandidate LDP-a Anitu Mitić i Naima Lea Beširija (lista je dobila manje od potpisa potrebnih za kandidaturu, bilo je potrebno po 30 potpisa za svakog od 110 odbornika, LDP je osvojio manje od 2000 glasova).

Istina, politički prostor koji zauzima Peović je značajno širi od LDP-a, ona je na mestu kakvo ovde pokušava da zauzme takozvana nova levica, prepoznatljiva po sociologu Jovi Bakiću. I njene izjave su zaoštrene kao i Bakićeve mada ne na istu temu. Peović recimo kaže da je položaj Srba u sadašnjoj Hrvatskoj poput položaja Jevreja u nacističkoj Nemačkoj, slično kao što Bakić najavljuje da će građani Srbije juriti Vučićeve vlastodržce po ulicama. Između Peović i grupacije u Srbiji koja je isturila Bakića kao prepoznatljivo lice postoji i neposredna veza.

Peović je dolazila na demonstracije “1 od 5 miliona” u Beogradu u februaru, ali sa grupom Levi blok, u kome su sadašnji politički saveznici Jove Bakića – Socijaldemokratska unija i Levi samit Srbije. Na protestima je njihova glavna aktivnost bila da presreću Dragana Đilasa i lidere opoziconog Saveza za Srbiju i da im se obraćaju pogrdnim skandiranjem, sa porukom da su Đilas i Vučić potpuno isti. Katarina Peović je takođe držala megafon i skandirala “Hrvatska, Srbija, revolucija”, i objašnjavala kako je važno suprostaviti se fašistima i ljotićevcima – iz Dveri, članice Saveza za Srbiju.

Ima i drugih sličnosti, Jovo Bakić je bio i deo grupe intelektualaca koja se nazvala nakratko Samoodbranom i raspala, koji su za cilj proglasili da “pronađu” srpsku Aleksandru Oktaviju Kortez. Sa ovom američkom kongresmenkom i protivnicom Donalda Trampa porede i Katarinu Peović u Hrvatskoj. Peović se od te nove levice u Srbiji, u koju spada i Inicijativa ne davimo Beograd, razlikuje i po tome što je Radnička fronta uspela da uđe u zagrebačku skupštinu, što dakle, osvaja neka odbornička mesta.

Među izbornim suparnicima, Peović ima i one koji su sa “ljotićevcima” iz Dveri održavali i prijateljske veze. To je predsednički kandidat Ivan Pernar, koji je u sučeljavanju zagovarao protivljenje obaveznoj vakcinaciji bez pune informisanosti roditelja, istupanje Hrvatske iz NATO pakta, povratak hrvatskih vojnika iz Avganistana…

Boško Obradović, vođa Dveri, je Pernara ugostio u Narodnoj skupštini pre tri godine, najavljujući ga kao političara nove generacije, kao i Marka Milačića iz Crne Gore. Pernar je međutim, po broju stranaka koje je promenio nadmašio i Obradovićevog koalicionog partnera sa beogradskih izbora Sašu Radulovića. Poput Radulovića i Pernar svoj politički prodor vrši preko društvenih mreža i Interneta. Raduloviću nije ništa da preko noći promeni ono što ideološki navodno zastupa, a Pernaru stranku. Od HDZ-a, preko Živog zida, do podrške nepolitičkom kandidatu na ranijim predsedničkim izborima, preko Abecde demokratije, do najnovije Stranke Ivana Pernara. U tom smislu možda možemo da očekujemo i “stranku Saše Radulovića”, umesto dosadašnjeg brenda Dosta je bilo.

Sa druge strane, dok je Boško Obradović iskoračio iz zone nepolitičkog, time što je u opozicionoj čvrstoj grupaciji Savez za Srbiju, dotle je Pernar i dalje jednom nogom “nepolitički kandidat”.

Pravi nepolitički kandidat, koji se tako i određuje – kao nezavisni, u Hrvatskoj je međutim Milan Škoro, koji je neka vrsta mešavina glumca Sergeja Trifunovića i omladinca Luke Maksimovića u Srbiji. Mešavina, kada bi Maksimovićev mali studijski bend El Prezidente bio na nivou glumačke popularnosti Sergeja Trifunovića. Škoro je idealni nepolitički kandidat desnice (i Maksimović i Trifunović u Srbiji gađaju birače patriotskog polja) svira etno instrument tamburicu, kum mu je izuzetno popularni Marko Perković Tompson, a supruga mu je Srpkinja.

- Mogu ovde svirati užička kola, ali svi znamo kako je nastala ova država i to nema veze sa HDZ-om – rekao je između ostalog Škoro, u sučeljavanju, što je pravi primer kako se istovremeno igra na obe vrste jakih osećanja. I na ljubav i na mržnju uslovno rečeno, koju građani Hrvatske mogu osećati prema srpskim sugrađanima i nekadašnjoj zajedničkoj državi.

Uostalom, jedno od obaveznih pitanja kandidatima u sučeljavanju bilo je da se odrede prema Titu i prema Tuđmanu.

Škoro je prema istraživanjima, trećeplasirani, vrlo zadovoljan šta je sve njegov “tim” postigao, i on je jači suparnik Kolindi Grabar Kitarović od Zorana Milanovića koga ankete stavljaju na drugo mesto. Ukoliko Škoro uđe u drugi krug, može postati isto što i ukrajinski Vladmir Zelenski, od nepolitičkog kandidata može postati politički pobednik. I Škoro ima neposrednog suparnika na tom planu u Dariju Juriću koji nastupa podržan imenom Milana Bandića, zagrebačkog gradonačelnika, ali satirično – “ja sam glas naroda i zalažem se da korupcija bude dostupna svima… Jurić je menjao ime zbog kampanje, što smo već videli i u Srbiji, kada je rođak Luke Maksimovića menjao ime, po nikad razjašnjenoj ubrzanoj proceduri u MUP, da bi Maksimović uopšte mogao da preda izbornu listu 2018. za Beograd.

U toj hrvatskoj predsedničkoj lepezi ima i klasike – nekadašnji gradonačlnik Osijeka Ante Đapić igra ulogu sličnoj onoj koju ima Vojislav Šešelj u Srbiji. Uzgred, Šešeljevo ponašanje je sada vidno suzdržano, ranije se uključivao posredno u kampanju u Hrvatskoj, najavljujući besmislene postupke poput odlaska u Zagreb (nikada se nije desilo) ili vređanja Kolinde Grabar Kitarović. Kandidat Đapić, sa druge strane, isticao se ranije, ne i sada, tvrdnjama da je Vojislav Šešelj Hrvat. Pitanje je da li Đapić otkida glasove HDZ-oj kandidatkinji navodima da se moraju pitati i oni koji su se i “vojno borili za slobodu” ili njen nastup čini “proevrposkijim”, čineći da HDZ deluje umerenije.

Grabar Kitarović kampanju vodi mekano gepolitički – Hrvatska će usloviti Srbiju da ne može da uđe u Evropsku uniju dok sa Zagrebom ne reši pitanje nestalih u ratu, na spoljnom planu uspesi su “inicijativa tri mora” i drugo, vezano za stratrateško savezništvo sa Zapadom. Usklađivanje u kome je dosadašnja predsednica simbolizovala veze sa atlantskim saveznicima, a premijer Andrej Plenković sa nemačkim, kao i prednost prvog mandata, pomoći će neusmnjivo Kolindi Grabar Kitarović, ali zasigurno samo ako se suoči sa Zoranom Milanovićem u drugom krugu.