Posle dužeg vremena pokrenut je novi dnevni list (Objektiv), a i novi informativni kablovski kanal (Insajder). Ulaganja u medijski uticaj kroz medijske priče, međutim ne podrazumeva sigurnu dobit. Na kraju je ipak sve na ljudima i njihovoj svesti i proceni stvarnosti, što znači da je bitka neizvesna.

Izbor novog patrijarha Srpske pravoslavne crkve biće od velikog značaja i za predsedničku trku. Na sahrani patrijarha Irineja u novembru iskazano je i pokazano najveće savezništvo Crkve i srpske države, verovatno još od Srednjeg veka.

To što je SPC prema odnosu snaga podređen saveznik, ne znači da u slučaju odupiranja neće naneti kobnu štetu. Živi dokaz za to je skorašnje iskustvo Crne Gore, kada je Mitropolija SPC vodila godinu dana oštru kampanju protiv višedecenijskog vladara Mila Đukanovića kroz protestne litije i omogućila opoziciji izbornu pobedu.

Što je zanimljivo, razvlašćivanje Mila Đukanovića, predsednika koji je u kohabitaciji sa vladom svojih političkih protivnika i čija je stranka posle 30 godina postala opoziciona, i dalje ide crkvenom linijom. Uprkos tome što je mladi potpredsednik crnogorske vlade Dritan Abazović smenio niz rukovodilaca u sektoru bezbednosti, ni oko jedne smene nije izbio problem, kao ponovo oko crkvenog zakona zbog koga se SPC i pobunila.

Đukanović, koji je prisustvovao i sednici parlamenta na kojoj se birala vlada, ali i skupu u organizaciji NATO vojne alijanse, na kome je prijateljski popričao sa Abazovićem, pokazujući da je kohabitacija moguća, sad mora da tu kohabitaciju dokaže i na verskom zakonu.

Izmene tog zakona, koje je tražila SPC, nakon izglasavanja, upućene su Đukanoviću krajem decembra na potpisivanje. Podgorička štampa piše da će Đukanović biti smenjen ukoliko taj zakon ne potpiše. Iskušenje da izgubi u odmeravanju snaga sa novom vladom po pitanju Crkve je Đukanoviću možda privlačnije nego da čeka, da recimo Abazović otvori neki dosije koji bi ga kao predsednika optužio za korupciju.

Tumači crnogorskog Ustava ukazuju da je uloga predsednika ograničena, da je glavni pokretač Đukanovićeve neograničene moći bila njegova partija DPS i mreža partijskih klijenata.

Đukanoviću je možda i bolje da bude opozvan zbog Crkve i na toj doslednosti siđe sa trona, ali sa šansom da se na njega vrati, takođe početkom 2022. kada bi korona pandemija trebalo da bude pobeđena, a „neDPS“ vlada se raspadne od međusobnih trvenja.
U Srbiji nisu ništa lakši odnosi između predsednika Aleksandra Vučića i pojedinih važnih vladika Srpske pravoslavne crkve. Moglo bi se reći i da jedino u odnosu prema SPC Vučić ima ono što se u politici zove „navođenje neprijatelja da radi za tebe“.  Ono što Vučiću uspeva sa opozicijom – da preokrene opozicione kampanje u svoju korist, kod Crkve je obrnuto, SPC to uspeva u odnosu na njega. Reč je, naravno, o Kosovu. Što Vučić političkim sporazumima koje pravi u centrima svetske moći Briselu i Vašingtonu, daje veće ustupke u vezi Kosova, to se SPC više rasterećuje tog pitanja na nivou realnosti, ali ga uzdiže u ideološko preimućstvo.

Otvoreno govoreći, što su manji problem stvarna kosovska dokumenata, administrativni prelazai, takse, pa i vakcinisanje protiv korone, tim više reč Kosovo postaje uzor vrline. Što je manje praktična prepreka, to u svesti ljudi i nastupu SPC Kosovo postaje druga ime za pravdu, čast, hrabrost, istinu...   

Čak i ako za patrijarha bude izabran vladika koji je najviše po volji Vučiću i vrhu oko njega - a štampa tvrdi da je to Porfirije Perić, poznat i po tome što je kao član REM-a 2006. ponovo dao nacionalnu frekvenciju Televiziji Pink, odbijajući, između ostalog, da istu dobije niška televizija koju je osnovala sestra Bogoljuba Karića – to ne znači da će patrijarh ostati uz predsednika do kraja svog ili njegovog mandata. (Za patrijarha je figurativno rečeno, budući da se bira doživotno).

Kampanja protiv Vučića zasnovana tome što je on potpisao Vašingtonski sporazum 4. septembra u Beloj kući, u prisustvu sada odlazećeg predsednika Amerike Donalda Trampa, i „prelaznog“ premijera prištinske vlade Avdulaha Hotija, samo naizgled izgleda dobitnički. I samo naizgled deluje da bi bilo lako voditi je. Jer, svi oni tumači i analitičari koji objašnjavaju kako je u Vašingotnu Vučić nastupio amaterski i klovnovski, kako zvaničnik nijedne suverene zemlje ne bi postupio i slično, imaju pogrešno početno stanovište.

Oni polaze od idealne situacije jedne, recimo, srednje jake zapadne države 20. veka koja je kao takva i tretirana i kakva ne postoji, sem u knjigama. I kakva nije naša država. Srbija je povratila suverenost tek pre 15-tak godina, odlaskom Crne Gore, od kojih je Vučić skoro 10 godina na vlasti. On je u Belu kuću ušao ne samo u tom sadašnjem svojstvu, nego i kao nekadašnji ministar informisanja ratne vlade SR Jugoslavije iz 1999.

Otišao je kod predsednika supersile, sa kojom su Srbi bili u ratu i koja je, kao najmoćnija na svetu, svoj decenijama građeni vojni savez NATO prvi put upotrebila protiv njih. Vučić je otišao i kao predsednik onih građana protiv koje su uvedene najsveobuhvatnije i najoštrije američke sankcije i kaznene mere, od naftnog embarga i zabrane trgovine sem humanitarne pomoći, crnih lista onih kojima je zabranjen ulazak u Ameriku i EU, do zaplene imovine i suspenzije članstva u Ujedinjenim nacijama.

Vučić u Beloj kući je takođe, bilo i najdalje što se Tramp usudio da uradi u pružanju ruke Ruskoj Federaciji, u novom geopolitičkom nadmetanju sa tehnološki sve snažnijom Kinom i Nemačkom. Uostalom, Vučić je koliko dva meseca ranije, stajao u počasnoj loži na Crvenom trgu kao VIP gost predsednika Vladimira Putina na ruskoj vojnoj paradi. Ako se gleda tok stvanosti, a ne zamišljeni ideali, onda je čak i ubacivanje u sporazum tačke o seljenju ambasade Srbije iz Tel Aviva u Jerusalim iza leđa srpske delegacije, ipak, sporedna šteta.

Sva ta bliska prošlost je i dalje linija stvarnosti zbog koje je Vučić imun na temu „izdaja u Vašingtonu“, sve dok, kako i sam kaže, ne stavi potpis na srpsko priznanje nezavisnosti Kosova, što ponavlja da neće učiniti. Ili, dok neko ne objavi čvrst i verodostojan dokument o nekakvom Vučićevom potpisivanju koje se može podvesti pod to. Male su međutim, šanse za tako nešto, jer to nije drugoj strani, koja bi bila supotpisnik, u interesu.  Za razliku od zagovornika Alijanse u Srbiji koji zatupljujuće ponavljaju da Srbija nikada neće biti bezbedna ako je okružena NATO zemljama, u sedištu ove Alijanse izvesno umeju razumnije da razmišljaju. I da zaključe tačno – a obrnuto. NATO savez nikada neće biti bezbedan u regionu Balkana ako nije u partnerskim i savezničkim odnosima sa Srbijom.

Kako će se odvijati politička situacija u Crnoj Gori i da li će antiđukanovćevska vlada sa jakim prosrpskim i pravoslavnim elementom, uspeti da pokaže da savezništvo Srba i NATO može biti iskreno, od toga će i te kako zavisiti neposredna budućnost regiona.