U opoziciji još nije pronađen kandidat koji uživa dovoljnu naklonost javnosti da bi sigurno bio drugoplasirani iza Aleksandra Vučića. Pronalaženje odgovarajućeg kandidata jeste čin psihološke igre kojom se rešavaju svaki izbori, a srpski u prethodnih deset godina Vučićeve vlasti, naročito.

U toj psihološkoj igri nije cilj tek izmeriti kandidata u istraživanju javnog mnjenja i isturiti ga, sa unapred smišljenim planom odgovora na propagandne udare protivnika, koji će uslediti.

Ključni moment igre je više od toga: iznaći način da kandidat može, sa naglaskom na može, i uz određenu vrstu kampanje i nastupa, da pridobija rastuću podršku. A ne recimo da izgubi i to što je imao na početku merenja.

Na primer, Vuk Jeremić je pre ulaska u predsedničku trku 2017. imao oko 10 i više odsto podrške po istraživanjima, da bi naposletku osvojio duplo manje, oko pet odsto stvarnih glasova.

Ako se osvrnemo na blisku prošlost, imamo dva različita iskustva promene vlasti, oba na predsedničkim izborima.

Prvo je iskustvo svrgavanja Slobodana Miloševića od strane DOS. Ono podrazumeva postojanje centralne opozicione kolone od ideološki različitih brojnih članica, kandidata vrlo sličnog profila kao i aktuelni predsednik kakav je bio Vojislav Koštunica u odnosu na Miloševića, ali i izdašnu pomoć spolja.

U vreme dolaska DOS-a na vlast, u regionu su postojala tri snažna centra, medijska i politička, za pomoć ovoj grupaciji. Jedan u Banjaluci, i tada je tamo na vlasti bio Milorad Dodik, drugi u Herceg Novom, gde su na sastanke sa Miloševićevim protivnicima dolazili američki izaslanici i diplomate, i treći u Budimpešti.

Za predstojeće aprilske izbore nezamislivo je da se uspostavi nešto slično kada je o Vučićevom smenjivanju reč. Dodik u Banjaluci vapi za Vučićevom podrškom i posredovanjem zbog politike čuvanja samostalnosti Republike Srpske, ali i zbog sopstvenog održavanja na vlasti. U Crnoj Gori su zaokupljeni sopstvenom vladarskom krizom.

U njoj, valja primetiti, potpredsednik Vlade i koordinator službi bezbednosti Dritan Abazović daje vrlo slične izjave kao Vučić u razdoblju 2012-2014. koji je i sam tada bio potpredsednik Vlade i kooridnator službi. A potezi i izjave crnogrskog premijera Zdravka Krivokapića liče na nastupe tadašnjeg srpskog predsednika Tomislava Nikolića.

Kada je o Budimpešti reč, mađarski premijer Viktor Orban ne samo što 3. aprila i sam ima izbore i udruženu opoziciju koja će pokušati da ga smeni, nego je i Vučićev najprisniji saveznik u EU.

Drugi primer je smenjivanje Borisa Tadića 2012. To je potpuno suprotan način u odnosu na DOS. Primenjen sada, značio bi da potencijalno najjača opoziciona stranka, na primer SSP Dragana Đilasa, ima svoj čist partijski nastup. Da potpredsednica SSP Marinika Tepić bude kandidatkinja za premijerku, da recimo Zdravko Ponoš, bilo kao običan član Jeremićeve NS, bilo i bez toga, bude kandidat za predsednika, a Đilas kandidat za gradonačelnika Beograda. Vučića i Nikolića su 2012. podržali evropski komesari Oli Ren i Štefan File, ovakav nastup SSP podržali bi sigurno pojedini evroposlanici iz redova liberala, socijalista i demokrata.

SSP bi mogla da se u tom nastupu, obaveže da će posle izbora sarađivati sa ekološkim ustanicima Aleksandra Jovanovića Ćute, odnosno zeleno-levom koalicijom. I da to predstavi kao taj dogovor u opoziciji, kome navodno toliko teže ispitanici u istraživanjima, a koji bi glasali protiv Vučića. Oni traže jednostavna rešenja za svoj doživljaj protivljenja i iskazivanja nezadovoljstva, i verovatno bi se u kampanji dali ubediti da je ovo realno rešenje.

Pokušaji sa nekim međurešenjima, sa mešavinama načina DOS-a, i načina na koji je SNS porazio Tadića, možda bi mogli da vode u uspeh, ali samo pod jednim uslovom - da se psihološki vešto upotrebe. Sam Tadić gotovo izvesno će se ponovo kandidovati za predsednika Srbije, što će stalno otvarati pitanje psihologije starih sukoba iz vremena kada je sadašnja opozicija bila vlast.

Dosad neprikosnoven u psihološkim igrama bio je ipak Vučić. I to barem od vremena kad spolja ničim nije pokazao nezadovoljstvo time što je promenjen izborni zakon na njegovu štetu, a uz prikrivenu saradnju lidera njegove tadašnje stranke Vojislava Šešelja i vlasti DOS. Na štetu Vučića jer je bio kandidat za gradonačelnika Beograda protiv kandidata tadašnje Tadićeve DS i izgubio.

Sada priteran u referendumsku zamku, da ima izjašnjavanje o promeni Ustava, u osvit predsedničkih izbora, Vučić je primenio svu svoju veštinu. Pritajio se kao riba u mreži, puštajući da se po tom referendumskom pitanju, pokolju pirane i privuku ajkule. Slikovito govoreći, izmigoljio se. Istrajavanjem na neodržvanju referenduma na Kosovu, Aljbin Kurti mu je pomogao na sličan način kao što su 90-tih albanski glasači pomagali Miloševiću bojkotom srpskih izbora. A australijske vlasti su istrajavanjem u odbijanju vize najboljem teniseru sveta Novaku Đokoviću stvorile takvo raspoloženje javnosti u Srbiji, da deluje da je Vučić već dobio predsedničke izbore. Jer, Vučićeva autokratija ne štrči toliko u ovako totalitarnom svetu, čak i kada je ta totalitarnost deo izborne kampanje, ali australijske.

^{Autorka je novinarka i Danasa}