Na površini su ambicije da se uzme 56 odbornika zajedno sa Dačićem, da se udrobi gradski parlament manjim listama za koje je cenzus meteorski uspon… Ali, to je na površini. Po dubini političke strategije, Vučić mora da uzme 45 odsto isključivo zato što Đilas može da dogura do dvadeset i nešto, a ne zato što na drugi način ne bi mogao da odbrani vlast u Beogradu. Otuda takva ulitmativna kampanja koja se vodi intenzivno i u Zagrebu, i preko medija kao što su Politiko i Rojters… Sve formati prejaki za lokal, makar da je i lokal i prestonica.

Mnogi tumači Vučićeve politike i psihe, veruju da on prosto ne može drugačije. Da mu je takva kampanja neka vrsta prinudne psihološke radnje - opsesija. Opozicioni prvaci naročito, skloni su da tome dodaju i duboku strepnju, odnosno fobiju od gubitka izbora u Beogradu. A oni pak, koji su Vučiću bliski medijski saradnici, vole da predviđaju scenarije krize i nemira koje navodno priprema opozicija, te da svom lideru pripisuju da je kao politički šahista nekoliko poteza ispred njih.

Mada ponešto od svega može biti tačno, tako se ne dobija šira slika. Odnosno, slika koja je dovoljno široka da bi se shvatilo šta se na njoj tačno dešava.  Vučić vodi ulitimativnu kampanju da ostvari ogromnu razliku nad rivalom pre svega iz geopolitičkog momenta. Zašto on pokušava da vlada Srbijom kao Rusijom Putin? Zbog iskustva Borisa Tadića. Pogrešno se misli da je Tadić izgubio izbore 2012. jer je izgubio podršku Angele Merkel, pošto nije hteo da se odrekne Severa Kosova. Tadić bi potpisao Briselski sporazum isto kao vlada Dačića i Vučića, iako sada govori suprotno. Tadić samo jednostavno nije uspeo da daje ustupke i da zadrži rejting unutar Srbije. Mislio je da će izmeštanje Kosova iz UN da kompenzuje barikadama na Brnjku i Jarinju, kako bi sprečio pad rejtinga. I barikade mu rejting nisu sačuvale. Zapad je povukao politički najlogičniji potez, podržao je onog kome je rejting bio u porastu i ko će, samim tim što tek dolazi na vlast, morati da bude kooperativniji. Zato Vučić vodi intenzivnu kampanju svim sredstvima – dokle god je njegov rejting daleko najjači, potez podrške nekom drugom je na čekanju.

I sa Vučićem se zato ide na kompenzaciju. Zato se potpiše Briselski sporazum, a ne uvedu se sankcije Rusiji. Zato će se sad možda potpisati sporazum da Kosovo dobije stolicu u UN, ali će se, nemojmo imati dilemu, tražiti sever Kosova (to je ZSO). Uostalom, to je Putinova politika drugim sredstvima – Zapad uzme Ukrajinu, on uzme Krim. Svi koji se silno zgražavaju nad “putinovštinom” i takvim načinom vladavine, nikad se ne zapitaju da li to isključivo izvire iz kolektivnog defekta ruske ili srpske duše, ili možda nekim slučajem iz sličnog odnosa Zapada, odnosno, zapadnih interesa.

I što je najbitinije, iz načina na koji i srpski i ruski političari primenjuju to što nauče iz iskustva sa zapadnim partnerima. A jedno od glavnih iskustava je svojstvo međunarodne političke berze – nije bitno koliko si korumpiran nego koliko su ti jake akcije, odnosno koliko glasova imaš.

Putin je kampanju za svoje predsedničke izbore 18. marta počeo sa Vučićem – susretom na Svetog Nikolu, i šalje mu u finišu beogradske kampanje Sergeja Lavrova, na obeležavanje 180 godina diplomatskih odnosa dve zemlje. Finiš beogradske kampanje biće težak – opozicija će korupciju Vučićeve vlasti pokušati na svaki način da podigne kao glavni okvir. Međutim, to će uspeti samo u slučaju da otkrije “jelku” od 83.000 evra, odnosno neki tako jasan primer zloupotrebe i bahatosti. Iako postoji ubeđenje u širokim političkim krugovima da takve priče opozicionim medijima doturaju u strogoj tajnosti zakrvljene struje oko privilegija i para iz najužeg Vučićevog okruženja, iz prve ruke “jelka" nije takav slučaj. Tražena je sasvim jedna druga javna nabavka i ovo je novinarsko otkriće na koje se prosto nabasalo, verovali ili ne. I poslužilo je i kao alarm da se sve takve moguće koruptivne poslovne operacije, pomno prikriju dok prođe 4. mart.

Vučićeva politika nedomašivog rejtinga zaostaje naravno za Putinovom, budući da je ruskom predsedniku granica oko 70 odsto. Ali, zato ruska opozicija prilično zaostaje za srpskom u nastupima, mada su njene demonstracije mnogo ozbiljnije. I to ne samo po broju učesnika nego i po povodima, kao što je godišnjica ubistva opozicionara Borisa Njemcova. Međutim, glavni ruski opozicionar Aleksej Navaljni, u svojim porukama tek je stigao do Zorana Živkovića – on poručuje pristalicama “držimo lopova za ruku”, pozivajući dobrovoljce da u svim, naročito udaljenim područjima Rusije, proveravaju izlaznost na biračkim mestima. Prema njegovoj proceni, Putin najviše manipuliše sa brojem izašlih koji se drastično razlikuje u oblastima sa posmatračima i bez njih. Živković, koji je na početku kampanje, tvrdio da će sedeti na nekom biračkom mestu u Surčinu ili Borči i lično kontrolisati šta je sa glasačkom kutijom, utišao se. Ili čeka finiš kampanje da ponovi svoju odlučnost, ili mu opada entuzijazam, budući da bi svojom kontrolom najviše pomagao glavnom opozicionom rivalu Đilasu, a tek potom Šutanovcu, u čijoj borbi za prelazak cenzusa učestvuje.