U poslednjih petnaestak godina u Srbiji su trostruko uvećane i prosečna i minimalna zarada, dok su troškovi života mereni prosečnom ili minimalnom potrošačkom korpom išli sporijim tempom, oni su udvostručeni. To znači da se obe kategorije plata polako približavaju do iznosa koji je statistika utvrdila za prosečan ili minimalan paket namirnica i mesečnih računa.

Tako je u maju 2010. prosečna plata od 33.463 dinara pokrivala tek 67,5% prosečne potrošačke korpe a za nešto manje od 30% “prelivala” je preko minimalne. Minimalna plata pak iznosila je manje od polovine prosečne, 15.120 dinara i bila je dovoljna za oko 30% prosečnih mesečnih potrepština i za nešto manje od 58% minimalne potrošačke korpe za koju je računica rekla da iznosi 26.080 dinara.  

U istom mesecu ove godine, prosečna plata je bila skoro tri puta viša, iznosila je 100.170 dinara što su predsednik Srbije a za njim i ostali visoki funkcioneri objavili i pre zvanične statistike. Nažalost, već u junu narednog meseca prosek je pao na 95.804 dinara, što je objavila samo statistika. Ali, majska plata se ove godine približila prosečnoj korpi “teškoj” 103.409 dinara (do 96,87%) dok je minimalac od 49.864 dinara i dalje neuspešno pokušavao da stigne do bar polovine prosečne potrošnje. Ipak, manje mu je falilo da izmiri minimalnu korpu jer je savladavao 93,18% utvrđenog iznosa od 53.518 dinara. Pri tom, minimalna plata svih ovih godina kretala se malo ispod polovine prosečne i po pravilu je pokrivala procentualno manji deo minimalne korpe nego što je prosečna plata izmirivala prema prosečnoj korpi.

Proizvodnja siromaštva

Međutim, ni tabela ni naše iskustvo ne potvrđuju da je tokom gotovo decenije ipo standard dvostruko ili trostruko uvećan jer veliki deo u ovim brojevima čine efekti inflacije. Pravi rast zarada vidljiv je preko kupovne moći građana, a ona je, zavisno od cena namirnica i njihovog udela u mesečnoj potrošnji rasla tek poslednje godine nešto više nego što je skroman decenijski prosek. Za taj prošlogodišnji i ovogodišnji “boljitak”, osim nedostatka radnika što je podiglo njihovu vrednost na tržištu rada, zaslužna je i vlast, koja kao da pod pritiskom sve učestalijih protesta pokušava da većim davanjima umiri stanovništvo. Otud “nikad veći” minimalac na koji je uticala država jer se u telu koje o tome odlučuje, Socijalno-ekonomskom savetu, druga dva partnera, sindikati i poslodavci nisu složili. A rast minimalca povlači ne samo veći prosek, nego i nužno povećava bar one plate koje su došle na granicu sa minimalnom zaradom. Pri tom, ni te povišice nisu dovoljne da reše problem građana koji su u riziku od siromaštva, s obzirom da i kad pokriju minimalnu potrošačku korpu kreiranu za tročlano domaćinstvo, ukoliko je samo jedna osoba zaposlena, ta porodica živi ispod linije siromaštva.

Do pre nekog vremena sindikati i istraživači su tvrdili da minimalnu zaradu prima oko 400.000 zaposlenih, ali se taj broj nekako istopio u jednom od poslednjih obraćanja na tu temu prvo predsednika Srbije a potom i ministra finansija. Oni su tvrdili da je reč o oko 100.000 radnika.

Ono čime se zvaničnici  nisu bavili je medijalna zarada koja je u maju ove godine iznosila 77.579 što znači da polovina zaposlenih ima primanja koja idu do tog iznosa. Ako je (ne računajući oko pola miliona neformalno zaposlenih, uglavnom u poljoprivredi) u registrovanom radnom odnosu 2,37 miliona ljudi, to znači da blizu 1,2 miliona radnika jedva sastavlja kraj sa krajem ukoliko su jedini zaposleni u porodici. Većina njih, oko 20% stanovništva ili oko 1,5 miliona ljudi, procenjuje nevladin sektor, ne prelazi liniju rizika od siromaštva koja se kreće oko 24.000 dinara primanja po osobi. Uz to, šest do sedam odsto građana živi u apsolutnom siromaštvu ali zvanična statistika ne objavljuje te podatke niti im a naznaka da je država krenula u rešavanje tog problema. Čak je i minimalna potrošačka korpa kreirana na osnovu potrošnje 30 odsto najsiromašnijih domaćinstava, pa će u narednoj godini dogovoreni minimalac koji te troškove pokriva, nastaviti “proizvodnju” siromaštva u zemlji.

Pravi napredak ipak se najbolje vidi preko korpe namirnica koje za prosečnu ili minimalnu zaradu mogu da se kupe. Ona jeste teža sada nego pre 14-15 godina, ali se procenat uvećanja realno kretao u proseku po stopi od dva do tri odsto godišnje.

Treća po zaradama, peta po minimalcu

Od zemalja u regionu, najveću prosečnu platu u maju ove godine (što je poslednji objavljeni podatak) imali su Slovenci, 1.502 evra a kod njih je i najviši iznos minimalne zarade koja se ne spušta ispod 949 evra. Slede Hrvati sa prosekom od 1.324 evra i sa 677 evra minimalca. Srbija je na trećem mestu po prosečnoj neto zaradi od 856 evra, ali je od osam rangiranih zemalja prema visini minimalne zarade na petom mestu – ispred je, osim slovenačkih i hrvatskih radnika još i Republika Srpska gde je najniža plata 461 i Crna Gora sa 450 evra. Koliko je kupovna moć suseda veća ili manja teško je utvrditi, jer se u nekim od zemalja ne objavljuje vrednost potrošačke korpe a u drugim spisak namirnica i drugih potrepština koje u nju ulaze nije uporediv.