Rusija je u Srbiji uspela da poveže sopstvene interese sa raspoloženjem značajnog dela srpske javnosti, ali i sa interesima različitih političkih i ekonomskih krugova, a mediji su samo deo “alata” uz pomoć koga se taj uticaj realizuje.

Glavna tačka oslonca za ruski uticaj je pitanje Kosova, pri čemu Moskva računa sa pravom veta u Savetu bezbednosti UN, usporavajući tako proces jačanja kosovske nezavisnosti. Interes Moskve je da, podstičući prisustvo i značaj tog problema u srpskoj javnosti, naglašava značaj podrške koju pruža Srbiji. Pri tome se  za „prolaz“ ka širim slojevima stanovništva koriste isti mediji na koje se oslanja vladajući blok, naročito tabloidi.

Čak i letimičan pogled naslovnih strana tabloida u proteklih nekoliko meseci ili godinu dana ostavlja dovoljno prostora za jasan zaključak o tome na koju su stranu orijentisani. Jer, kontinuirano se pojavljuju bombastični naslovi o zaverama protiv Srbije i srpskog rukovodstva koje se kuju negde na Zapadu, kao i naslovi koji upućuju na nepokolebljivu spremnost Rusije i predsednika Vladimira Putina da Srbiji pruži punu zaštitu (uključujući i vojnu). Srpski tabloidi su pod snažnim uticajem vladajućih krugova, što znači da ti krugovi, u najmanju ruku, tolerišu takav pristup.

Može se reći da je, bar kada je reč o medijima i njihovom pristupu stvarnosti, došlo do neke vrste poklapanja interesa vladajuće srpske političke elite i Rusije. Elita, naime, hoće u javnom diskursu da zadrži snažan antizapadni naboj kako ne bi izgubila podršku značajnog dela nacionalistički orijentisanih pristalica, što sasvim odgovara ciljevima ruske politike i rastu ruskog uticaja. Tačno je da srpskim vlastima nije cilj da se pojačava uticaj Moskve, ali im je izuzetno važno da spreče osipanje podrške unutar svog biračkog tela.

Balansiranje

Rusija je očigledno pošla od procene da formalno nerešena politička pitanja poput Kosova, koja su važna za Srbiju, njeno rukovodstvo i srpsku  javnost (a za koja nudi “dobre usluge”) imaju veliki značaj za širenje njenog uticaja. Brisel i Vašington pitanje Kosova smatraju suštinski rešenim budući da su vodeće zemlje Zapada priznale kosovsku nezavisnost. Dok se Moskva bavila prilično sofisticiranim pozicioniranjem svojih interesa na srpskoj medijskoj sceni, odnosno u srpskoj javnosti, Brisel i Vašington su imali za cilj da ubede vladajuće krugove da ubrzaju normalizaciju odnosa sa Kosovom, u čemu su u priličnoj meri uspeli.

Srpske vlasti zvanično vode proevropsku politiku, ali su svesne da većini njihovih glasača ideja o „predaji“ Kosova nije bliska. Otuda i ne pokušavaju da osmisle kampanju koja bi snažnije podsticala javnost na prihvatanje političke realnosti na Kosovu. Zadovoljni činjenicom da vlasti proces normalizacije odnosa sa Kosovom vode prilično dobro, Brisel I Vašington su na druge „detalje“, kao što su uloga medija i uticaj na javno mnjenje, obraćali manje pažnje. Tako bi se, na kraju, moglo dogoditi da Srbija da očekivane ustupke u odnosu na Kosovo, ali da su unutar srpskog društva stvoreni uslovi za jačanje ruskog uticaja.

Ruska strana je ispravno procenila da su njene pozicije kod većine nacionalistički orijentisanih birača dobre značajnim delom upravo zbog Kosova. Nespremnost vladajućeg bloka da se (iz straha od gubitka glasova) javno, otvoreno i u punoj meri bori za realizaciju već prihvaćene zvanične politke prema Kosovu, naprosto je otvorila put za jačanje ideja na kojima se zasniva ruski uticaj u Srbiji. Ruska strana uspeva sa lakoćom to da iskoristi, oslanjajući se i na istorijske veze i bratstvo dva naroda.

Sve TV stanice sa nacionalnim frekvencijama, osim javnog servisa, su u vlasništvu domaćeg kapitala ili kompanija koje sedišta imaju u zemljama Zapada. Ali, samo jedna od njih, TV N1, ima informativni program kritički nastrojen prema vlastima, s tim što ona nema sopstvenu frekvenciju nego se emituje isključivo preko kabla. Ostali TV emiteri lišeni su kritičkih tonova u odnosu na vlast, a neki vode kampanje protiv medija I stranaka koje zastupaju liberalne i proevropske ideje ili kritički izveštavaju o vladajućem bloku.

Pritisak

Stiče se utisak da Moskva veoma pažljivo vodi računa o tome da nacionalistički orijentisan deo biračkog tela, od koga zavisi opstanak vladajućeg bloka, ostane čvrsto vezan za ideju o Srbiji koja ima distance u odnosu na Zapad. U tom kontekstu može se tumačiti i nedavna izjava ruskog ambasadora Aleksandra Čepurina koji je veoma oštro napao visokog američkog zvaničnika Brajana Hojta Jia zbog izjave da Srbija ne može da sedi na dve stolice, ali i srpsku opoziciju.

Njegovo reagovanje je bilo čak oštrije od reagovanja predstavnika srpskih vlasti na poruke koje je preneo Hojt Ji tokom posete Beogradu. Sasvim je moguće da Moskva smatra da Beograd nije bio u dovoljnoj meri eksplicitan, odnosno da srpski funkconeri nisu dovojno jasno naglasili uplitanje Zapada u unutrašnje poslove Srbije. Otuda je Čepurin u javnost izašao sa formulacijama koje su dovoljno pojednostavljene da lako “udju u uho” prosečnog srpskog birača.   

Izjavu o kojoj je reč ruski ambasador dao je ruskom portalu “Sputnjik”, a citirali su je i drugi srpski mediji. Rusija je “Sputnjik” osnovala u cilju promovisanja svoje politike, a portal ima i radio program  Sputnjik. Radio program nema svoju frekvenciju ali se nudi besplatno velikom broju lokalnih radio stanica koje ga emituju. Ali, to su i dalje samo pomoćna poluga za delovanje na srpsku javnost jer ključni uticaj, zapravo, ide kroz tabloide i kroz različite centre ekonomske i političke moći, kako unutar opozicije, tako i unutar vlasti.