Od pada Berlinskog zida menjale su se, kako u personalnom tako i partijskom smislu, administracije SAD, ali se čak ni kozmetički nije menjao njihov odnos prema Srbiji i Srbima. Sve su dosledno vodile politiku koja je,  kod nas većinski percipirana kao antisrpska. Neću sada ulaziti u analizu razloga zašto je tako bilo, ali je činjenica da je Amerika u tom periodu većinski išla linijom podrške albanskih, bošnjačkih i hrvatskih interesa.

To je dovelo do jačanja antiameričkih osećanja kod nas i, na drugoj strani, erupcije rusofilije. A i jedno, i drugo ne predstavlja konstantu srpskog društveno-političkog života. Srbi su tradicionalno imali pozitivan, i to naglašeno pozitivan stav prema SAD. Amerika je kod nas po pravilu doživljavana ne samo kao zemlja ekonomskih šansi već i svetionik slobode i demokratije. 

Kada se radi o Rusima, Srbi stvarno imaju „dug staž“ rusofilije.  Ona nije bila ni abnormalna kakva je prečesto danas, niti ekskluzivna, ali je u mnogim slučajevima bila iracionalna. Koliko smo u prošlosti bili rusofili toliko smo, primera radi, u nekim razdobljima bili i frankofili. To važi ne samo za period između dva svetska rata već u nekoj meri i pre uspostavljanja srpsko-francuskog savezništva u Prvom velikom ratu, ali i za razdoblje posle 1945. Čak i kada su započeli sukobi skopčani sa raspadom Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka, mnogi su se kod nas emotivno uzdali u Francusku.

Ukratko, Srbi nisu autistični rusofili kao što nisu ni dubinski antiamerički nastrojeni. Današnje stanje duhova plod je kako naših grešaka tako i ozbiljnih (geo)političkih i drugih previda zapadnih činioca koji su rezultirali našim prevelikim približavanjem Rusiji i Kini. Čini se, u okolnostima kada se intenziviraju globalna nadmetanja, to sve više uviđa i nova američka administracija. 

Trampova ekipa nije opterećena antisrpskim nasleđem iz prošlosti i na stvari može da gleda mnogo racionalnije od svojih demokratskih oponenata. Usled toga danas kada predstavnici aktuelne američke administracije sve ozbiljnije shvataju značaj Balkana i potrebu obnove većeg prisustva SAD na našim prostorima, otvara se nova perspektiva za nas.

Mnogo produktivniji bi bio drugačiji pristup: ponuditi nešto Srbima. U kontekstu toga treba gledati i na veću američku spremnost da se uključi u dijalog Beograda i Prištine, odnosno iskazivanje podrške Bele kuće kompromisnom rešenju koje bi bilo takvo da svaka strana nešto dobije i izgubi a ne da sav teret podnese Srbija. 

Disketni nagoveštaji da se pozicija Amerike donekle menja nama u prilog, za nas su veoma važni i treba da nas podstaknu da posvećeno radimo na definisanju i implementaciji nekog rešenja za Kosovo uz pokroviteljstvo Amerike. Samo tako možemo nešto da učinimo za svoje nacionalne interese na Kosovu ali i BiH. Ako to ne shvatimo ispašćemo obična moneta za potkusuirvanje velikih. Rusi će nas podržavati sve to neke tačke kada će se oko nekih za sebe važnijih pitanja dogovoriti sa Amerikancima. Posledice toga će nas pustiti niz vodu a omogućiti ulazak Kosova u UN. 

Ne čekajmo takav razvoj događaja. Rusija nam je važan partner i sa njom treba da ostanemo u dobrim odnosima, ali istorija nas uči da je Srbija u svakom pogledu najviše profitirala kada je imala istinski izbalansiran spoljnopolitički pristup pa i težište svojih partnerskih veza na zapadu. Nažalost sada stvari ne stoje tako. Koliko god da pričamo o spoljnopolitičkom balansiranu ono je fikcija. 

Naše klatno se drastično pomerilo ka Istoku, što ne samo po sebi da je loše, već u geopolitičkoj zoni gde se nalazimo dugoročno je i neodrživo. Rusi i Kinezi bi prevelike resurse morali da angažuju da bi tu održali svoje dominantno prisustvo. Za tako nešto oni nemaju realan interes, pa slobodno možemo da kažemo da samo koriste naš nesrećni položaj i odbacivanje od strane Zapada da na naš račun u nekom momentu poentiraju i sa malim ulaganjem profitiraju. 

U kakvom stanju ćemo mi ostati posle toga? Dođe trenutak cenkanja i Rusi se posle njega od nas distanciraju. Zapitajmo se blagovremeno u vezi sa tim i pragmatično tražimo za sebe bolja rešenja. Jedna stvar je kada nemamo alternativu, kao što je objektivno gledano u nekoj meri bilo za vreme prethodnih američkih administracija (mada treba priznati da se za loše odnose sa SAD veliki deo krivice nalazi i na strani ideološki i geopolitički autističnog Miloševićevog režima). Međutim, sada su se stvari dovoljno promenile da Srbija ima osnova da mnogo intenzivnije radi na unapređenju srpskog-američkih veza. Ne gubimo vreme!