U savremenoj Srbiji su samo manje jake ili marionetske političke figure posle vlasti prelazile u opozicioni status. U manje jake može se ubrojiti i Vojislav Koštunica, koji jeste imao izuzetno visok rejting noseći titulu poslednjeg predsednika sa predznakom jugoslovenski, ali koji je od kraja 2000. do početka 2008. delio vlast. I u predsedničkom i u premijerskom mandatu njegovi su partneri bili Demokratska stranka i drugi.

Koštunica nikada nije imao neprikosnovenu političku moć u svojoj partiji i državi poput Miloševića i Tadića, ali ni njegov sadašnji status nije opozicioni. Koštunica je izabrao da potpuno nestane iz javnosti i da izričito odbija da se o bilo čemu javno izjasni, jer smatra da onda više neće imati nikakav svoj mir. Mada se interno savetuje sa mladim liderom svoje bivše DSS Milošem Jovanovićem, Koštunica po svemu što dopire iz toj stranci bliskih krugova odbija i tu da se izričito odredi, recimo po pitanju da li se može verovati liderima “novog DOS”, odnosno Saveza za Srbiju. Osim što je navodno smatrao, da DSS posle njegovog povlačenja nije imala funkcionera formata Miloševićevog naslednika Ivice Dačića, koji bi velikim zaokretom stranku vratio na veliku političku scenu. I da u tom zaokretu, uspe da zadrži “stare” kadrove i odbore. Koštunica je izabrao da ne bude doživotni predsednik, on je ono što i političar treba da bude u demokratskoj državi – doživotni građanin.

Sa druge strane, Milošević je i nakon pada s vlasti nosio oreol svrgnutog ali ipak predsednika, oslovljavali ga zatvorski čuvari u Hagu sa predsedniče ili ne. U centrali SPS-a Miloševića su praktično smenili sa mesta šefa partije, odbacivši njegov spisak poslanika sa izbora krajem 2003. ali oni novog lidera nisu izabrali sve do pola godine nakon njegove smrti. Dačić je u decembru 2006. pobedio na kongresu SPS upravo sa partijskom rezolucijom o Miloševićevoj istorijskoj ulozi.

Najduže dosad međutim “sindromom večitog predsednika” može se opisati ponašanje Tadića – od gubitka predsedničkih izbora 2012. Njegova Socijaldemokratska stranka i ne funkcioniše kao partija, to je i dalje predsednički kabinet. I kao da je za te potrebe da bi kabinet funkcionisao odvojeno od partije, i otcepljen deo Demokratske stranke, u vrlo nezgodnom trenutku, pred izbore 2014. Cela ideja “Nove demokratske stranke” koja je kasnije dobila sadašnje ime Socijaldemokratska stranka, bila je po opoziciju loša da gora ne može biti – kako se nešto novo može praviti sa “starim” predsednikom. To je ustvari bio pokušaj fuzije novog oblika Tadićevog predsedničkog kabineta sa Vučićevom parlamentarnom vlašću, osuđen unapred na totalni neuspeh. Nemoguće je bilo tako loše proceniti, Vučić i Srpska napredna stranka sprovodili su tada opsežnu akciju hapšenja, istražnih i krivičnih postupaka, usled čega nikakva merenja nisu bila potrebna. Golim okom se videlo da im rejting odlazi u nebo.

Sadašnja naknadna pamet tvrdi da je Tadić imao samo jedan dobar potez na raspolaganju – da se povuče iz političkog života. Možda mu to na neki način i nije bilo dopušteno da uradi, mada u takve nužnosti zaista treba sumnjati. Jer, svi su naknadni njegovi koraci kontraproduktivni. Njegova stranka služi samo zato da brani njegove ranije predsedničke poteze. On se i dan danas oglašava samo kada oseća predsedničku potrebu da predsednički kritikuje Vučića. I to još nije po opoziciju najgora stvar, već neka vrsta Tadićevog mentorstva nad onim što je ostalo od DS. Ako se Vučiću mogu pripisati psihološki motivi u vođenju partije, vezano za njegove “političke očeve” Tomislava Nikolića i Vojislava Šešelja, ni Tadiću oni ne manjkaju. I to u odnosu na svog pokojnog oca akadamika i jednog od osnivača DS Ljubomira Tadića, ali i na Koštunicu koji nije dovoljno star da mu bude otac, ali mu je očinski pomogao da se uspne na vlast.

Zauzvrat Tadić je nekad kao najvećeg protivnika koga treba poraziti video Koštunicu i DSS, a sada u opoziciji uočava samo ličnosti nedorasle njegovom ranijem moćnom liderstvu. Koje on podučava kako da izdignu svoj profil, ali eto oni ili ne poštuju dovoljno svog mentora, ili su jednostavno netalentovani. I u tome luta. Recimo, kad se Dragan Đilas vratio nazad na političku scenu, Tadić mu je kroz usta svoje savetnice za medije Marine Komad poručio kako je moguće da se sve dobro što se pripisuje vlasti DS, vezuje za Đilasa a ne za njegovog tadašnjeg šefa. Potom se iznenada, i naizgled ničim izazvan, pusti Đilasa i dohvati bivšeg nameštenika na funkciji zaštitnika građana Saše Jankovića, poručujući mu da mu je politička konstrukcija PSG neodrživa. Jedino, izgleda nikad nema ništa protiv Dragana Šutanovca, koji mu, kako se priča u krugovima u DS, i dalje ukazuje ogromno poštovanje “pa ti si nam (bio) predsednik, čoveče”. I mnogo opipljiviji momenti od takvih govorkanja svedoče o potpunoj promašenosti Tadića u predsedničkom statutusu u opoziciji. Od toga da se u beogradskoj kampanji jedva pojavi i to u finišu, kada je jasno da DS pada ispod cenzusa, pa do toga da se i tu pojavi pogrešno, sa zgradom sedišta predsednika Srbije u pozadini.

Konačno, da Tadić nije toliko naštetio DS kao najjačoj stranci opozicije, Vučić ne bi mogao da radi to što sad radi. Jer, zahvaljujući tako slaboj opoziciji nastaloj od DS koja ne može da mrdne od tereta svog fiktivnog predsednika, Vučiću je jedina prava opozicija postao faktor vremena. I on se trudi da pobedi taj faktor vremena provedenog na vlasti, ubacivanjem u mod “ratnog predsednika”. Taj mod znači da je podrška njegovoj SNS i vlasti najmanje 60 odsto (to bi trebalo da pokazuju rezultati lokalnih izbora), a to se može održavati tako visoko samo stalnim krizama. Te krize se proizvode i gase u medijima, one u stvarnosti nemaju ni približno tako jake povode, ali Srbiju uvode u jedno novo i neistraženo političko polje. Jer, ljudi izloženi stalnim medijskim udarima postaju prenadraženi, a mod “ratnog predsednika” se hrani samo sve jačim nadražajima.