U oktobru 2019. kada su na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu albanski i severnomakedonski premijeri Edi Rama i Zoran Zaev sa srpskom premijerkom Anom Brnabić dogovorili Mali Šengen, to je delovao kao slaba uteha za zaglavljene na putu ka Briselu. Odnosno, kao balkanska rezervna unija sa kojom, pre svega tada poljuljani Rama i Zaev zbog svojih unutrašnjih problema i neostvarenih obećanja da će početi pregovore o ulasku u EU, mogu da izađu pred svoje birače i učvrste svoje pozicije.

Korona zaraza koja se u svetu razbuktala 2020. je međutim, demaskirala većinu dotadašnjih geopolitičkih bitki. Većinu – sem jedne, ko i kako pobeđuje na izborima. Tako su u proleće 2020. na video skupu u Zagrebu formalno otvoreni pregovori Brisela sa Skopljem i Tiranom, ali i dalje pod potpunom neizvesnošću. Usvojena je i francuska metodologija proširenja EU, koju je zasad prihvatila javno samo Srbija, i po kojoj je politička odluka presudna, a moguće je i što je do sad bilo nemoguće – članstvo koje to i jeste i nije, odnosno delimično.

Dakle, nevoljno se u decembru 2019. na skupu u Tirani Malom Šengenu pridružio i crnogorski predsednik Milo Đukanović, jer, kako je rekao, “obnavlja poverenje” među zemljama. Lideri Malog Šengena obišli su tada luku Drač koju je bio pogodio težak zemljotes. Đukanović je izrazio spremnost i da Crna Gora bude domaćin nekog narednog sastanka. Naredni je trebalo da bude u januaru ili februaru u Srbiji, ali do toga nije došlo.

Tim više je predstavljalo iznenađenje kada se u izjavama o namerama, kako stručna javnost zove ono što su sprski predsednik Aleksandar Vučić i kosovski premijer Avdulah Hoti 4. sepembra u Beloj kući, ukazao i Mali Šengen.
Pod stavkom broj 5 piše da će “obe strane pristupiti i u potpunosti iskoristiti prednosti Mini šengen zone koju su Srbija, Albanija i Severna Makedonija najavile u oktobru 2019”.

Stavka je u Beogradu ocenjena kao mala pobeda za Srbiju, ali pre bi moglo da se kaže da je reč o ne baš maloj prekretnici. Jer, albanski lideri u Prištini su prvi put morali da se slože sa tim da se u nečemu približe Srbiji nakon dugo vremena. Decenijama je njihov glavni politički pravac što veće udaljavanje od Beograda, uz rutinsko zaklinjanje, da će je li, jednog dana u Evropskoj uniji, svi narodi Balkana biti zajedno

Iako je Vučić čvrsto stao iza Malog Šengena nazivajući ga “našom idejom”, to ekonomsko savezništvo, ako zaživi, nastaje na snažnoj američkoj podršci, i američkom viđenju uzajamne kontrole i ravnoteže (ne)moći u regionu između pravoslavaca i Albanaca.

I u Prištini i u Beogradu opozicija je vašingtonsku stavku Mali Šengen dočekala na kritički nož. U Prištini su pristalice Samoopredeljenja Aljbina Kurtija ocenile da je u sadejstvu sa stavkom o izgradnji auto puta od Niša do Prištine i dalje do neimenovane albanske luke, Srbija dobila izlaz na Jadransko more kod Drača. U Beogradu se piše da je uspostavljen “via militaris”, odnosno vojni put naporedo sa kineskim “putem svile” do grčke luke Solun, kojim je moguće snage NATO iskrcati sa Jadrana i uputiti ka Crnom moru i Rusiji. Što je zanimljivo, štampa u Zagrebu u isto vreme piše da je Amerika izgubila interesovanje za Jadran i da je sada samo zanima Pacifik.

Sam Vučić kaže da je Mali Šengen grupa balkanskih zemalja koja se udružuje kao što i recimo Višegradska grupa, jer tako udružena može jače da brani svoje interese i da bude više ispoštovana u Evropskoj uniji. Predsednik Srbije se po povratku u Beograd iz Vašingtona i fotografisao sa ambasadorima zemalja Višegradske grupe.

Za četiri zemlje te grupe – Mađarsku, Poljsku, Slovačku i Češku, važi međutim da su “pobunjenički” blok u Evropskoj uniji i skloni da traže pomoć sa strane – od Amerike ili od Rusije, zavisno od situacije. Trenutno su  premijer Mađarske Viktor Orban, Slovačke Igor Matovič, Češke Andrej Babiš i Poljske Mateuš Moravjecki zagovornici stava da zbog trovanja ruskog opozicionara Alekseja Navaljnog treba obustaviti dogradnju gasovoda Severni tok 2 na dnu Baltika, koji povezuje Rusiju i Nemačku. Posebno je Poljska pogođena time što Severni tok 2 zaobilazi nju, Ukrajinu i Belorusiju.

Višegradska četiri premijera najavljuju ekonomski paket za Belorusiju, koji treba da “odveže” Minsk od Moskve. Zahtev da se održe novi i slobodni izbori u Belorusiji i tako reši tekuća postizborna kriza, se podrazumeva.

Mali Šengen otvara pitanje da li Srbija više dobija kao američki polusaveznik nego što gubi kao američki poluprotivnik, koji je ponekad i partner. Odgovor nije tako jednostavan kakvim ga uprošćavaju tumači onog što je potpisano u Beloj kući. Svako savezništvo, ali i svako neprijateljstvo ima svoju cenu. Vučić je srpskoj javnosti predočio da je u Vašingtonu gledao utakmicu hokeja, da ne bi morao da sluša mučnu televizijsku kampanju protiv aktuelnog predsednika Trampa. Javnost se sa druge strane bavila detaljima, od toga kako je Vučić sedeo pred Trampom i drugih protokolarnih detalja, kao što se bavi rijaliti televizijskim programima. Nerealno je i očekivati drugačiji pristup.

Međutim, da li Vučić u Beloj kući ijednog trenutka pomislio na 1999. i na vreme kada je bio ministar u vladi zemlje protiv koje je izvršena NATO vojna intervencija i koja je bila pod teškim američkim sankcijama. Na vreme kada je i sam bio na američkoj crnoj listi nepoželjnih osoba za ulazak u SAD kao i svi članovi srpske vlade. I na trenutak kada je došao po svoju majku nakon što je bombom pogođena zgrada RTS-a i stradalo 16 zaposlenih.

U odnosu na cenu koju je Srbija platila dok je bila pod američkim pritiskom, Trampov pristup čak i sa Malim Šengenom ne deluje toliko pogubno, mada ne treba gajiti nikakve zablude zašto je to tako. Jer, to je pristup koji se obraća najjačem, a najači u Maloj Šengen grupi po teritoriji i broju stanovnika jeste Srbija. To je pristup koji slabije lako odgurne, kao što je Tramp na jednom međunarodnom skupu odgurnuo odlazećeg crnogorskog premijera Duška Markovića.

Najzad to je i pristup koji podrazumeva lako okretanje leđa dosadašnjem konceptu. Gde je sada, uostalom bivši nemački kancelar Gerhard Šreder koji je 2017. govorio na Vučićevom mitingu u završnici predsedničke kampanje, i koji je lično uključen u gradnju Severnog toka.

Najzad, sva ta politička cena i njeno plaćanje važe pod uslovom da Tramp pobedi na američkim izborima u novembru i dobije drugi mandat. Tek tada se sa izvesnošću može govoriti i o Malom Šengenu, kao i o drugim stavkama za koje je rok leto 2021.