Prvi je vreme. Vučićeva vlast još uvek je u stanju da deluje “mlado”. Okružen je mlađim saradnicima poput premijerke Ane Brnabić, a i na vlasti je osam godina, od čega je tek od povlačenja Tomislava Nikolića 2017., potpuno neprikosnoven.

Za ubedljiv doživljaj “iliberalne autokratije” nisu dovoljni izveštaji raznih demokratskih ustanova iz Evrope, niti jake izjave pojedinih briselskih i vašingtonskih političara i analitičara. Potreban je i taj živi utisak dugotrajnosti kao nepobitan dokaz “diktatorstva”, od najmanje 10 godina na vlasti.

Taj trenutak Vučićeva vlast doseže upravo na redovnim predsedničkim izborima 2022 – deset godina od pobede nad Borisom Tadićem 2012. i dolaska na vlast. Ali, postoji i politički prostor da se ta psihološka vremenska granica zaobiđe.

Na primer, da se predsednički izbori raspišu vanredno već 2021. sa objašnjenjem da se izlazi u susret zahtevima dela opozicije i nevladinih organizacija za razdvajanjem istovremenog glasanja na više nivoa. Beogradski izbori sleduju takođe 2022.

Organizacija Ne davimo Beograd na sastancima kod Borisa Tadića upravo ističe kao svoj zahtev da se predsednički, parlamentarni i lokalni izbori razdvoje, objašnjavajući da je na taj način moguće izbeći zloupotreba državnih resursa u lokalnim kampanjama. Razdvajanje bi moglo da se predstavi kao udovoljavanje opoziciji radi popravljanja izbornih uslova.

Sem razdvajanja, gde bi se beogradski izbori odigrali nakon vandrednih predsedničkih, postoji teoretski i mogućnost da se promeni Ustav i predsednik bira u parlamentu, gde Vučićeva SNS ima dvotrećinsku većinu. Međutim, u prirodi “iliberalne autokratije” je da predsednik, odnosno vladar, mora neposredno biti potvrđen narodnom voljom kroz glasanje na izborima koliko god da su nepošteni i neravnopravni za druge učesnike. Zato ta druga mogućnost deluje nerealno, osim kao poslednji izlaz, u slučaju neke nepredviđene krize.

Foto: Printscreen (Aldžazira)

Drugi činilac je postojanje opozicione infrastrukture dovoljno sposobne da prikupi podršku domaću i spoljnu, ali i da utiče na javnost i preuzme usmeravanje javnog mnjenja. Tehnički gledano u ovom trenutku Vučićev protivnik Dragan Đilas sa medijima koji su mu bliski i podređeni, ima takvu infrastrukturu. Drugo pitanje je da li će je upotrebiti i sa kojom svrhom. Takođe, i dalje se ne može znati šta je tačna posledica bojkota parlamentarnih i lokalnih izbora 21. juna koji je sproveo Đilas i njegovi saveznici. Tako nešto će se znati kada se vidi ko je od bojkota imao najviše koristi.

U ovom trenutku izgleda da je to Vučić – uspeo je u junu da izvede 49 odsto upisanih birača i da osvoji 60 odsto glasova, jer su glasači opozicije ostali kod kuće. Zahvaljujući tome Vučić jeb potom ušao kao izuzetno jak lider u pregovore o kosovskom pitanju pod neposrednim pokroviteljstvom Donalda Trampa i Bele kuće.

Đilas je pak rekao, da nastavlja borbu za izborne uslove odnosno medijski prostor, što glasačima opozicije može da zvuči kao čist cinizam. Svejedno, Vučićev glavni protivkandidat na predsedničkim izborima može da mu spočitava diktatorsku jednopartijsku Skupštinu i pridobija rejting obećavajući da to više neće biti tako. Ako bude glavnog naravno, a ne najmanje 15-tak “samobitnih” kako se to već sada najavljuje u javnosti i političkim krugovima. Vučić bi mogao da uzvrati i spajanjem vanrednih predsedničkih i vanrednih parlamentarnih izbora 2021., opet ostavljajući beogradske za redovnu 2022. kad oni prohuje.

Treći činilac je da nema revolucije bez podrške iznutra, odnosno ako neko iz sadašnjeg vrha Vučićeve vlasti ne promeni stranu. Odnosno, ukoliko se neka od pritajenih borbi za premoć unutar Srpske napredne stranke ne pretvori u odsutnu bitku do kraja. Dosad je Vučić uspevao da drži situaciju u svom okruženju pod kontrolom, čak i onda kada je spolja izgledalo da se došlo u tačku pucanja.

Četvrti činilac je geopolitički – prodor spoljnog snažnog interesa da se podrži promena vlasti. Za Peti oktobar se kaže da je to jedina savremena obojena revolucija koja se dogodila na samom kraju rata, a ne uoči njega, budući da su sukobi sa albanskom OVPBM trajali sve do leta 2001.

Jedan od najsvežijih primera uspešno izvedene meke ili plišane revolucije je upravo Jermenija, koja je zbog razbuktavanja novog rata oko Nagorno-Karabaha sa Azerbejdžanom, sada glavna svetska vest. U proleće 2018. nakon deset godina na vlasti, smenjen je Serž Sargsjan, prema ruskim izvorima, prekaljeni komandat jermenskih snaga u prošlom ratu u Nagorno Karabahu.

Sargsjan je od 2008. bio predsednik Jermenije, a smenjen je šest dana nakon što se “prebacio” na funkciju premijera. Protiv njega su održani višednevni protesti pod parolom „Učini korak, odbaci Serža”.

Organizovan je i marš kroz Jermeniju, a sličnu akciju preduzeli su i prestavnici Lokalnog fronta iz Kraljeva tokom protesta u zimu 2018/2019 u Srbiji, pešačeći do Beograda i nazivajući to “Ibarskim maršem”.

Pokret koji je Sargsjana oborio s vlasti osnovao je i predvodio sadašnji premijer Nikol Pašinjan i zvao se Moj korak. U mesecima nakon smene Sargsjana Pašinjan je obećavao “poštene i transparente parlamentarne izbore”, kao i “vladu sloge”. Obećao je i da će produbiti odnose sa SAD i EU, ali i sa Kinom, Iranom i Gruzijom, kao i da će održati bliske odnose s Moskvom.

Ruski izvori su tada ocenjivali da je vrlo teško promeniti društvenu situaciju u Jermeniji prema evropskom modelu “jer je to korumpirana zemlja sa klanskim sistemom političkog života”. I procenjivali su da kada Ukrajini nije uspelo da uđe u zapadni svet, a da zadrži podršku Moskve, to neće uspeti ni Belorusiji, a ni Jermeniji.