Od zatvaranja granica, pritisak migracija prenosi se na zemlje duž zapadno-balkanske rute

Prvi potresi događaja koji će postati poznati kao „najveća humanitarna katastrofa u svetu nakon Drugog svetskog rata“ u Srbiji su se osetili u Banji Koviljači. Više hiljada žitelja ovog malog mesta u zapadnoj Srbiji protestovalo je i pretilo da će deci zabraniti da idu u školu, zahtevajući od Vlade Srbije da izmesti izbeglice sa Bliskog istoka koji su svojim prisustvom „ugrožavali lokalno stanovništvo i rasterivali turiste“. Bilo je to u novembru 2011. godine, dok je svet slavio cvetanje Arapskog proleća, Velika Britanija bila jedna od najvažnijih članica Evropske unije, a evropske granice postajale sve poroznije linije na mapi.  U narednih nekoliko godina, kroz Banju Koviljaču, Srbiju i Evropu proći će milioni izbeglica razotkrivajući sve pukotine u temeljima zapadne demokratije.

Broj izbeglica koji su prolazili kroz Srbiju povećavao se geometrijskom progresijom. U 2008, zahtev za azil podnelo je njih 77. Već 2010. Godine, taj broj popeo se na 522, da bi naredne dostigao 3.134. Ovo je opet ništa naspram 16.500 zahteva koji su podneseni u 2014. godini. U 2015, toliko ljudi bi ušlo u Srbiju za svega nekoliko dana. Svi ti ljudi imali su nešto zajedničko. Za njih je Srbija bila samo usputna stanica ka nekoj od zemalja Zapadne Evrope. Međutim, od marta 2016, stvari su se drastično izmenile. Sve zemlje duž zapadno-balkanske rute zatvorile su svoje granice, čineći put ka Nemačkoj, Švedskoj ili Švajcarskoj znatno manje prohodnijim. I kako se dužina boravka izbeglica u Srbiji sve češće meri mesecima, a ne danima, razmišljanja svih počinju da se menjaju. Suočeni sa novonastalom situacijom, građani Srbije, njeni izabrani predstavnici i hiljade izbeglica zatečenih na teritoriji Srbije, od Evropske unije očekuje rešenje.

A, odgovorajući na izbegličku krizu, Evropa nije uvek govorila zajedničkim jezikom. Prvi predlog sistemskog rešenja za problem migracija dolazi u proleće 2015. Ideja Evropske komisije, uz zdušnu podršku nemačke kancelarke Angele Merkel, bila je da se uspostavi sistem kvota koje bi ravnomerno, u skladu sa mogućnostima, 160.000 izbeglica rasporedilo na sve zemlje Evropske unije. I iako je već tada bilo jasno da je ovaj broj samo kap u moru, zamisao je bila da se pokaže evropska solidarnost i rasterete pogranične zemlje. Ipak, jedina konkretna posledica ovog plana bila je ta da je mađarski premijer Viktor Orban još više ubrzao realizaciju svog plana da granicu sa Srbijom obezbedi 175 kilometara dugom žičanom ogradom.

Kada je krajem oktobra 2015, Evropski savet usvojio sistem kvota za raspoređivanje 120.000 ljudi (uz preglasavanje zemalja Višegradske četvorke), Orbanova ograda je bila već završena. Nedugo zatim, u Briselu je na mini-samitu odlučeno da u danima koji dolaze, zemlje duž zapadno-balkanske rute trajno prihvate 100.000 izbeglica, a dogovoren je i prateći finansijski aranžman. Prema tom dogovoru, trebalo je da Grčka primi polovinu, ali nije precizirano na koji način ostale zemlje treba da raspodele 50.000 ljudi. Ipak, kako briselski dogovor nije previše uticao na izbeglice koje su i dalje nazaustavljivo napredovale ka Zapadnoj Evropi, na scenu je stupio austrijski ministar spoljnih poslova Sebastijan Kurc. On je, u februaru 2016, praćen kritikama iz Nemačke, napravio malu diplomatsku turneju po prestonicama zemalja zapadno-balkanske rute, i efikasno ih ubedio da otvorene granice nisu rešenje. I dok je EU sa Turskom pregovarala oko aranžmana koji bi milione izbeglica zaustavio i pre nego što dođu do Grčke, u martu prošle godine, jedna za drugom, zemlje zapadno-balkanske rute zatvarale su svoje granice.

Sve ove odluke Srbija je posmatrala pasivno, prilagođavajući im se u hodu. Najviši državni zvaničnici, na čelu sa premijerom Aleksandrom Vučićem, nisu ni pokušavali da sakriju da, kada je reč o izbegličkoj krizi, Srbija čeka na instrukcije iz Evrope. A, ako jasna uputstva i nisu stizala, stizale su pohvale. Zahvaljujući tragičnim događajima iz nedavne prošlosti, Srbija se pokazala kao  jedna od retkih evropskih zemalja u kojima prolazak izbeglica nije bio praćen masovnim demonstracijama i nasilnim incidentima. I kao što su slike izbegličkih kolona iz devedesetih godina senzibilisale građane koji su mogli da razumeju probleme ljudi koji beže od rata, isto tako je i u organizacionom smislu pripremilo Srbiju za masovni egzodus izbeglica sa Bliskog istoka. U trenutku izbijanja rata u Siriji, 2011, u Srbiji su postojala dva centra za prihvat izbeglica. Danas postoji njih 18. I u ovom promenjenom kontekstu, sasvim je izvesno da će ih biti još. 

Kada su u martu prošle godine zatvorene granice, u Srbiji se zateklo oko dve hiljade izbeglica. Godinu dana kasnije, prema podacima Visokog komesarijata UN za izbeglice u Srbiji ima 7.868 ljudi. Zahvaljujući krijumčarima, prolazak izbeglica je samo usporen, ne i zaustavljen. I, postavlja se pitanje koliko dugo to može da traje? Nezvanične procene govore da ilegalnim kanalima u Srbiju nedeljno uđe oko sto ljudi, tako da je samo pitanje vremena kada će kvote, dogovorene pre godinu i po dana u Briselu biti popunjene. I, iako određeni broj izbeglica redovno i napušta Srbiju, jasno je da je trenutni aranžman samo privremeno rešenje. A i ono može da postane besmisleno, ukoliko propadne krhki sporazum između EU i Turske.

Brojne su indicije koje ukazuju da se sa povećanjem broja izbeglica i produženjem njihovog boravka topi empatija koju su građani Srbije pokazivali u poslednjih nekoliko godina. Sve ćešće, čuju se zahtevi lokalnog stanovništva da se izbeglički kampovi izmeste u neko drugo mesto. Takođe, i logističke sposobnosti Srbije da privremeno smesti izbeglice, mogu se pokazati kao nedovoljne kada se povede razgovor o njihovoj integraciji u društvo. U svakom slučaju, Srbija od Evrope očekuje konkretna rešenja. Kakvo god ona da budu, jedna stvar je izvesna – Srbija neće imati izbora do da ih poslušno sprovodi.