Ta infrastruktura predstavlja sve veću pretnju po Vučićevu Srpsku naprednu stranku iz najmanje četiri razloga, donekle međusobno povezanih. Prvi je primetan rast primene sile prema demonstrantima. U protestima “Žute patke” zbog gradnje kompleksa Beograd na vodi, 2016.  beleženi su kao primeri pritiska to što su legitimisani i snimani organizatori okupljanja iz Ne davimo Beograd.

Godinu dana kasnije, tokom demonstracija “Protiv diktature” 2017. nakon predsedničkih izbora, pokretane su i prekršajne prijave protiv pojedinih organizatora za neovlašćeno održavanje javnih skupova. Počele su da stižu i novčane kazne. Početkom 2019. usred vikend demonstracija “Jedan od pet miliona” zbog upada u Radio-televiziju Srbije došlo je i do hapšenja demonstranata, prekršajnih osuda na zatvor, pa potom njihovog pomilovanja.

Ali, u julu 2020. u četiri dana nemira, zbog najave ponovnog uvođenja policijskog časa, odnosno karantina, došlo je do masovnih sukoba mahom mlađih demonstranata i policije, i više desetina hapšenja i prekršajnih postupaka. Uzgred, samo dva dana pre izbijanja nemira proglašeni su i zvanični rezultati parlamentarnih izbora, što znači da je protest protiv zatvaranja i policijskog časa, mogao da preraste u postizbornu krizu da je izmakao kontroli. Za tu krizu je bilo potrebno da demonstrante organizujuju i usmeravaju politički lideri opozicije što u julu uopšte nije bio slučaj.
Ali, i dalje je moguće da neko pridobije političko vođsto nad nezadovoljnim građanima i da im se ponudi i predstavi kao mesija, kao spasilac od korone, od karantina, od obavezne vakcinacije, rečju svega što se doživljava kao prinuda. Ako nema opozicionog lidera u Skupštini, ne znači da se neće stvoriti na ulici, kao uostalom Vuk Drašković 1990. Budući da se navršava 30. godišnjica obnavljanja slobodnih izbora nakon komunizma, na kojima je Drašković kao “kralj ulica i trgova” predvodio opoziciju, nameće se kroz medijsko sećanje, i novo saživljavanje sa tim vremenom i događajima.  

^{Protesti u julu 2020. zbog najave ponovnog uvođenja policijskog časa/ Foto: Printscreen Youtube (KTV)}
Drugi razlog je sličan prvom, još je važnije da se nezadovoljnima i opoziciji ne pruži neki nesrećan i tragičan povod kao što se dogodilo u Albaniji, gde je policija ubila mladića zbog izlaska napolje tokom policijskog časa, nakon čega su izbile demonstracije, a ministar unutrašnjih poslova morao da podnese ostavku.  
Treće, u Srbiji bi se svaki čin ostavke, koliko god logičan i očekivan za smirivanje situacije, recimo i promena članova Kriznog štaba za koronu, doživeo kao iznuđeno razvlašćivanje Vučića. Uopšteno, od Vučića se očekuje da sam sebe razvlasti kroz taj stalno najavljivan dijalog sa opozicijom, kroz "vraćanje" medijskog prostora, moguće i kroz povlačenje sa mesta predsednika stranke, koje on ponekad nagoveštava. Barem, to očekuje liberalno proevropski deo javnosti, budući da opozicija sem tog očekivanog dijaloga i nema šta drugo da predstavi kao svoj cilj za 2021. Međutim, takav neki tok samorazvlašćivanja moguć je samo kada za to postoje i snažne spoljne garancije, kakvih za sada ne samo što nema, nego se stvari kreću u obrnutom smeru.

To je i četvrti razlog - sve zaoštreniji istupi Evropske unije kada je reč o zavođenju ekonomskih sankcija i stavljanju na crnu listu nepoželjnih. Tako, pojedincima i preduzećima može biti biti zamrznuta imovina i uvedena zabrana putovanja, kao i uskraćeno finansiranje iz EU, ukoliko se, prema najnovijoj odluci ministarskog Saveta EU, ustanovi slobodnom procenom da su odgovorni za kršenje ljudskih prava, bilo gde u svetu. Moguće sankcije EU, umesto da podstaknu razvlašćivanje, naprotiv mogu da dovedu, barem na Balkanu, do suprotnog efekta, do ubeđenja da jedino jaka koncentracija vlasti i kontrola, predstavlja kakvu takvu zaštitu od kazne. Primer “razvlašćivanja” crnogorskog predsednika Mila Đukanovića zato će biti vrlo važan kao pokazatelj koliko političari sa Balkana mogu verovati Evropljanima. Nije slučajno zato i prvi spoljnopolitički nastup Zdravka Krivokapića u svojstvu crnogorskog premijera upravo zvanična poseta Briselu.

Kao što je poznato, na temu kršenja ljudskih prava tokom prolećnog karantina i vanrednog stanja u Srbiji postoji više pisama opozicionih poslanika u Evropskom parlamentu. Sa druge strane, podrška vladajuće Evropske narodne partije pridruženoj članici Srpskoj naprednoj stranci i dalje deluje nepoljuljano. To se očitovalo i u odgovorima na ta pisma, koje je davao komesar Oliver Varheji. On je odbacivao i primedbe da su zvaničnici EU doprineli izbornoj kampanji SNS-a, navodeći da je samo reč o načinu da Unija predstavi u dobrom svetlu svoje projekte u Srbiji.

Konačno, korona stvarnost da su zdravstveni radnici iznureni, a broj zaraženih i bolesnih ogroman, na kraju će odneti prevagu postajući najveći politički rizik sam po sebi. To znači i da nove mere zatvaranja neće moći da budu izbegnute, ali će možda zahvaljujući iskustvu biti labavije i bolje organizovane. Otuda i povratak krilatice iz vremena prolećnog vanrednog stanja na zvaničnim Vučićevim nalozima na društvenim mrežama: “predaja nije opcija”.