Srpski mediji bliski vlastima i vodeći funkcioneri uložili su veliki napor da ovdašnjoj javnosti pokažu da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić tokom nedavne posete Moskvi toplo dočekan i da je dobio punu podršku tamošnjih vlasti, ali sam tok posete ne upućuje na takav zaključak.

Nije bilo zajedničke konferencije za novinare, a javnosti se neposredno nakon sastanka nisu obraćali ni on ni domaćin Vladimir Putin. Vučić je govorio za medije, ali prevashodno domaće i za domaću javnost, želeći da pokaže kako je "dobro viđen" kod važnih istočnih saveznika. Ruski mediji rutinski su izvestili o poseti a jedan od retkih koji je doneo poseban komentar je dnevnik “Komersant”, čiji tekst ne ukazuje na topao prijem.

“Komersant” je napisao da je Vučić tražio podršku za razgraničenje i rešavanje statusa Kosova u Ujedinjenim nacijama (UN) i da je nije dobio. List ne slovi kao "proputinovski" pa te navode treba uzeti sa rezervom, ali drugi već pobrojani detalji vezani za sam susret sa ruskim predsednikom ipak pokazuju da Moskva nije zadovoljna politikom koju u regionu vodi Srbija. Kremlj trenutno nema načina da promeni stvari, odnosno da isposluje dolazak političke opcije koja bi mu bila više naklonjena a postoji i opasnost da eventualna smena vlasti u Srbiji donese i promene koje bi još više udaljile Beograd od Moskve.

Kremlj otuda nastoji da vodi pragmatičnu politiku, procenjuje svoje domete na Balkanu i ne želi da, ulaskom u oštriji sukob sa Vučićem, koga u ovom trenutku ne može da uzdrma, rizikuje dalji gubitak uticaja. Moskvi, zapravo, odgovara "status quo" jer joj pruža mogućnost da, na temeljima ranije definisane politike, utiče na kretanja u regionu. Eventualne promene na ovdašnjoj političkoj sceni, same po sebi, nose rizike da se naruši "status quo", a izgledi da umesto sadašnjeg vladajućeg bloka dodje neki drugi koji bi bio naklonjeniji Krtemlju su veoma mali.  

Ruske vlasti se, shodno tome, u odnosu na Srbiju ponašaju po principu „šta je - tu je“ - prate razvoj situacije, pokazuju nezadovoljstvo politikom vladajućeg srpskog bloka, ali paze da ne pokvare odnose sa tim blokom. Vučić, pak, zna da je za stabilnost njegove pozicije, kako na domaćoj političkoj sceni, tako i unutar regiona, odnos sa Rusijom veoma važan, pa nastoji da zadrži dobre odnose, ne odričući se savezništva sa Vašingtonom i Briselom.

Kosovo

Centralno pitanje u odnosima izmedju Rusije i Srbije, kao i između Srbije sa jedne i Brisela i Vašingtona sa druge strane, i dalje je Kosovo. Moskva je prilično uznemirena deklarisanom Vučićevom spremnošću na razgovore o razgraničenju, dobrim delom zbog toga što ta ideja, sama po sebi, može da znači novi korak ka učvršćivanju Kosova kao nezavisne države. Jer, razgraničenje je termin koji se prevashodno odnosi na spoljne granice, iz čega proizlazi da, u krajnjem ishodu, na delu imamo razgovore dve države, a to nije u skladu sa politikom koju je Rusija vodila i vodi prema regionu.

„Bauk razgraničenja“ je, inače, u proteklih nekoliko meseci temeljito prodrmao region, a izazvao je pažnju i na širem međunarodnom planu. Niko i nigde (uključujući i srpske i kosovske vlasti) nije makar približno jasno rekao šta razgraničenje, zapravo, podrazumeva. Sa Zapada, u načelu, stižu poruke da je ideja prihvatljiva, ali pod uslovom da se dve strane, odnosno Srbija i Kosovo, same dogovore. Time se automatski naglašava stav da postoje dve strane i da Kosovo nije unutrašnje pitanje Srbije, što je naravno u skladu sa politikom koju je Zapad vodio i vodi prema regionu.

Uspostavljanje regionalne stabilnosti na osnovama koje podrazumevaju jačanje pozicije Kosova kao nezavisne države je, u manjoj ili većoj meri, ipak pobeda politike Vašingtona i Brisela. Rusiji se to, naravno, ne dopada, ne samo zbog toga što bi se njeno zalaganje za Kosovo kao integralni deo Srbije pokazalo kao gubitnička opcija, nego i zbog toga što bi dogovorno razgraničenje vodilo ka trajnijoj stabilnosti odnosa Beograda i Prištine, čime bi se umanjile mogućnosti Moskve da utiče na prilike u regionu.

Konačan dogovor sa Kosovom doneo bi stabilnost koja bi približila Srbiju EU i NATO, što Moskva ne želi. Logika je jednostavna – Moskva ne može da obezbedi stabilnost odnosa Beograda i Prištine pod svojim uslovima a zna da će, ako stabilnost bude postignuta pod uslovima koji odgovaraju Briselu i Vašingtonu, neminovno gubiti uticaj u regionu. Rusima zato više odgovara da se drže mantre o međunarodnom pravu i nepovredivosti granica, pogotovo ako se zna da u Srbiji, a naročito na Kosovu, postoje otpori ideji o razgraničenju. 

Perspektive

„Bauk razgraničenja“ je, uprkos snažnim otporima, i dalje u zamahu, a pojavili su se i znaci popuštanja otpora EU u odnosu na tu ideju. Pred Spoljnopolitičkim odborom Evropskog parlamenta našao se Nacrt izveštaja o Srbiji, sa amandmanom koji govori o mogućoj korekciji granica kao delu rešenja u dijalogu Beograda i Prištine. Ali, Beograd i Priština su još daleko od dogovora pa je moguće da će uslediti nova odugovlačenja i odlaganja koja bi mogla trajati do izbora u EU, predviđenih za iduću godinu. Članice EU će se, kako vreme odmiče, sve više okretati pripremama za izbore pa bi se lako moglo dogoditi da rešavanje kosovske krize bude naprosto ostavljeno „u nadležnost“ nekoj novoj vladajućoj garnituri u Briselu, sa prilično maglovitim izgledima da i ona osigura željeni napredak.

To, međutim, ne znači da u međuvremenu neće biti nekih novih pokušaja da se odnosi Beograda i Prištine reše na dugoročnoj osnovi, pogotovo ako se na Zapadu zaključi da Rusija uspešno koristi „status quo“ za širenje svog uticaja u regionu. Ako takvog zaključka ne bude, Priština i Beograd mogu nesmetano da nastave da se bave „sitnim prepucavanjima“ i akcijama poput glisiranja po jezeru Gazivode, poseta srpskih funkcionera srpskim enklavama ili podizanja borbene gotovosti Vojske Srbije. U protivnom, mogu se očekivati pojačani pritisci za što skorije postizanje dogovora.

Beograd, naravno, mora pažljivo da vodi računa o zbivanjima u drugim državama regiona jer ta zbivanja utiču na poteze koje vodeći "svetski igrači" vuku u odnosu na Srbiju. Tačno je da referendum u Makedoniji nije uspeo, ali to ne znači da su partije koje su ranije bile na vlasti (i koje su imale podršku Rusije) ojačale i da se vraćaju „u sedlo“. Tačno je, takođe, da je u Republici Srpskoj (RS) na izborima pobedio Milorad Dodik, ali je tačno i da je opozicija ojačala i da se odnos snaga u tom entitetu ipak menja. I na kraju, tačno je da je Crna Gora već u NATO i da je to, kako stvari sada stoje, put bez povratka.

Stvari se, dakle, menjaju „mic po mic“, i to u korist Zapada. Priština to svakako oseća i razume, pa je logično očekivati da nastavi sa pokušajima da učvrsti nezavisnost koju je proglasila. Prvo što bi u narednim mesecima moglo da se očekuje su pojačana nastojanja da Kosovo dobije oružane snage i time praktično zaokruži sve „atribute državnosti“, izuzev stolice u Ujedinjenim nacijama. Dovoljno je da formiranje tih snaga, makar prećutno, odobre Brisel i Vašington, pa da one budu uspostavljene. Srbija, Rusija i mnoge druge zemlje to će, naravno, osuditi, ali nemaju načina da blokiraju proces.