Ponuda možda glasi novac za Srbiju i datum učlanjenja u EU u zamenu za stolicu Kosova u UN. Ovo tvrde zainteresovani politički izvori i njihove procene su oprečne. Naprednjački ešaloni smatraju da Vučić neće prihvatiti i da neće biti referenduma, ali ne znaju ili ne smeju da kažu, šta će se onda dogoditi. U opoziciji procenjuju da će Vučić dati ponudu Zapada u obliku nekog referendumskog pitanja - narodu na odluku. I to će biti po njima, baš referendum u stilu Slobodana Miloševića, gde je unapred jasno da je projektovani odgovor “ne”. Ali, potom će se desiti scenario iz leto 2015. u Grčkoj i izjašnjavanja o grčkom dugu i evrozoni sa pitanjem “da li da se prihvati nacrt sporazuma koji je predstavila Evropska komisija, Evropska centralna banka i MMF… “i tako dalje. Kad građani glasaju protiv, naknadnom političko-marketinškom akcijom kakvu je sproveo Aleksis Cipras u saradnji sa Angelom Mekrel, referendum će u realnosti biti oboren. Možda će biti praćen i zvučnim odlascima iz vlasti, moguće i ostavkom premijerke Ane Brnabić. Silna politička energija biće potrošena na fiktivnu referendumsku krizu, čiji će ishod biti predstavljen, ako ne kao trijumf a ono svakako kao pobeda Evropske unije. Ali i pobeda Vučića.

Brutalno crpljenje političke energije izvesno predstoji, kao što je izvesno i to da će Vučić uraditi sve drugo sem onog što su uradili Milošević, Vojislav Koštunica i Boris Tadić. U prvom slučaju, da prihvati ulogu neprijatelja Zapada, a u drugom i trećem da se previše uživi u rolu zapadnog miljenika. Vučić je svoju propagandu – i prema unutra i prema spolja zasnovano binarno. To znači da se u svakom spinu drži otvorenim dva suprotstavljena ishoda.

^{Foto: By European Peoples Party [CC BY 2.0], via Wikimedia Commons}

Na taj način politiku dosad niko nije vodio u Srbiji, ali ne samo zato što se toga nije dosetio već ni što okolnosti nisu to dozvoljavale. Vučić i njegovi profesionalni savetnici prvi su tu napravili proboj, mada je na samom početku taj binarni kod bio jednostavna posledica dvovlašća u SNS između Vučićevih i ljudi Tomislava Nikolića. I kada recimo, Srbija omogući da Kosovo dobije status posmatrača poput Palestine u UN, Vučić će i dalje držati oba polja - i plus i minus – otvorenom opcijom. Na primer, govoriće da Beograd može i da povuče potpis sa sporazuma, da i dalje može da blokira Prištinu, da se još uvek može potpuno okrenuti Rusiji…

Za binarni spin je važno odsustvo jake opozicije koja bi mogla da snažno prisvoji jedan pol, Evropa ili Rusija, i da time oslabi ili čak deaktivira Vučićevu propagandu. Ni Milošević, ni Koštunica, a ni Tadić nisu imali tu privilegiju da im opozicioni protivnici ne dopiru do cenzusa, a naročito da to bude situacija nakon prvog punog mandata vladavine.

Na strani opozicije ima pokušaja da se “zakači” za jedan politički pol – to je Saša Janković i njegov PSG. Janković je više puta upoređivan sa Koštunicom, moguće i zato što je proboj u karijeri napravio u vreme vlasti DSS, ali to je pogrešno. Janković uopšte nije nekadašnji DSS, ali ne zato što PSG profiliše kao izuzetno proevropsku organizaciju koja smatra da Kosovo treba da bude nezavisno, kako bi građani dobro živeli. Njegova je pozicija ustvari raniSNS iz vremena pre pada Tadića. Dakle, proevropska opcija koja deluje poštenije i manje korumpirano od vlasti.

^{Foto: Medija centar Beograd}

Opcija u Tadićevo vreme neopterećena pljačkaškim privatizacijama, a sada u Vučićevo bez tereta zloupotrebe državnog aparata i samovolje. I Janković, kao i SNS nekad, obećava pravdu, odnosno pravedna suđenja za korumpirane. Međutim, lider PSG time ne uspeva da pridobije ljude i da ih izvede da demonstriraju. Više se naprednjaka okupilo oko sedišta predsednika Srbije kad je Nikolić štrajkovao glađu pa je Vučić morao da dolazi i da ih blago pošalje kući, nego na svim skupovima zajedno koje je Janković organizovao od predsedničkih izbora 2017. Ipak, Janković nastoji da u saradnji, sa onim što je ostalo od opozicionih stranaka, pre svih DS, učestvuje na svim antivladinim mitinzima od Niša do Požege. Ali, kako niti govori na skupovima, niti učešćem PSG “usrećuje” organizatore, razne građanske inicijative, koje nalaze za shodno da kažu da nemaju veze sa strankama, mada prihvataju da ih opozicione stranke podrže, pitanje je šta je smisao toga? Održavanje “opozicione vatre”, odnosno plamička, pošto se ne vidi nikakav rast podrške prema ispitivanjima javnog mnjenja. Političko samoizgrađivanje i jačanje profila u javnosti? Kako, kad niti ima govora, niti transparenta, niti nekog reagovanja u trenutku na licu mesta. A saopštenja podrške se mogu slati redakcijama bilo odakle.

Sa druge strane, Dragan Đilas je očigledno rešio da sa svojim Savezom za Srbiju malo sačeka. On se ponaša kao čovek koga je napao roj pčela i zato se pomera što manje. Roj čine svi lako zamislivi propagadni udarci vlasti – od toga ko se odmah sa kim posvađao u Savezu, preko toga da Savez ne može da okupi ni trista ljudi, pa do veštački izvazvanih tabloidnih skandala da su neki protestanti možda u nekom gradu odbili Đilasa da ih podrži. Deluje da je Đilas u fazi osmatranja da li se Vučićev binarni kod može razbiti i kako. To stavlja SNS prvi put u blagu defanzivu i zato se naprednjaci na momente ponašaju kao vojnici kojima se priviđa neprijatelj pa pucaju na slepo. A budući da će Vučić raditi drugačije od Miloševića, Koštunice i Tadića, taj ko pretenduje da mu bude jak opozicioni protivnik, takođe mora da smisli nešto van iskustva dosadašnje političke scene.