Kemalizam označava period moderne turske istorije, proglašenjem Republike Turske 1923. godine, pod vođstvom Mustafe Kemala Ataturka- što u prevodu znači "otac Turaka". Osnovna ideja na kojoj počiva kemalizam je sekulrano uređenje društva i politike, modernizacija i evropeizacija države, a to je podrazumevalo apsolutni raskid sa islamskim kalifatom otomanskog sultana iz Carigarada.

U narednim godinama došlo je do odbacivanja otomanske srednjovekovne prošlosti, ali i distanciranja od starih navika, kulture, ali i promene u društevenim odnosima. Tokom izgradnje nacionalne države, status nacionalnih manjina, uopšte nije razmatran, što  predstavlja veliki problem u savremenoj Turskoj.

Vojska u Turskoj je bila čuvar Ataturkovog nasleđa, a neuspešni pučevi iz 2008. i potom 2016. godine, uspeli su da dokrajče. Pre toga, vojska je obezglavljena uz pomoć Evropske unije, a sve u cilju demokratizacije Turske, kada je stavljena pod civilnu kontrolu i kada je došlo do premene sastava, ali i smanjenja ovlašćenja Nacionalnog saveta za bezbednost.

Takva situacija posebno ide u prilog sadašnjem predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu, sa čijim dolaskom na mesto predsednika vlade 2003. godine otpočinje period raskida sa kemalističkom doktrinom u Turskoj. Mustafa Kemala Ataturk i Redžep Tajip Erdogan se često označavaju kao "dva lica Turske". Erdogan se od početka zalaže za zamenu sekularizma islamizmom, pa samim tim i proširenog uticaja religije na društvo i politiku. Njegovu vladavinu pored obračuna sa vojskom, odlikuje i gušenje slobode medija, a Turska je prva država na svetu po broju novinara koji izdržavaju zatvorsku kaznu.

Nakon tesne pobede na referendumu o ostavnim promenama (51,4 odsto građana Turske glasalo "ZA"), Erdogan je osiguran za sebe poziciju vladara Bliskog istoka. Naime, ovim referendumom on raspolaže ovlašnjima američkog predsednika, sa pravom na dva petogodišnja mandata. Ukinuta je funkcija premijera. Predsednik imenuje određeni broj sudija Ustavnog i Vrhovnog suda, čime je ugrožena podela vlasti. Data je mogućnost da predsednik države ujedno bude predsednik partije, čime se ukida "politička neutralnost" i status predsednika svih građana. Svakako najspornija tačka Erdogovanog programa, najavlivana još tokom predsedničke kampanje, je uvođenje smrtne kazne, koja prvo mora dobiti potvrdu u Parlamentu.  Turska je previše dugo u "čekaonici Evrope", a nakon ucene migrantima, najavom ponovnog uvođenja smrtne kazne u pravni sistem, cilj je navesti Evropsku uniju da zvanično dođe do prekida ionako neuspešnih pregovora o članstvu. Takođe, 

vraćanjem smrtne kazne, Turska ne bi više mogla biti članica Saveta Evrope, obzirom da je glavni uslov za prijem u članstvo ukidanje iste, a to znači da njeni građani ne bi više mogli da potraže pravdu pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.

Erdogan je pobedio i moći će da vlada uz pomoć novog presedničkog sistema, ali ono što predstoji je period duboke nestabilnosti, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu.