Čudni su putevi povratka popularnosti: Nakon skoro četrdeset godina od originalnog objavljivanja, pesma Running Up That Hil velike zvezde osamdesetih godina prošlog veka Kejt Buš, se juna 2022. ponovo našla među prvih deset na većini top lista u Velikoj Britaniji i Americi. Tom uspehu doprinela je četvrta sezona TV serije Stranger Things -  Running Up That Hill je omiljena pesma protagonistkinje iz serije - devojčice Maks (Sejdi Sink). Pesma (singl), je originalno objavljena na albumu Hounds Of Love 1985. godine. Baš iste godine kad je Ferid Avdić objavio hit singl ’’Izađi mala’’. Tokom akcije predavanja hiljadu pisama vrhovnoj javnoj tužiteljki Zagorki Dolovac, srpski studenti su pevali ovu pesmu ispred Višeg javnog tužilaštva u Beogradu. I pre studentskih protesta, Ferid Avdić je obnovio popularnost u Srbiji, tako da su srpski navijači ’’Izađi mala’’ pevali i prošle godine na prvenstvu Evrope u fudbalu u Nemačkoj. 

U bivšoj Jugoslaviji poznog Titolenda osamdesetih godina narodnjački mejnstrim iz Bosne i Hercegovine činila su dva Halida (Bešlić i Muslimović) i jedan Haris (Džinović), dok su od žena u prvoj YU ligi bile Hanka Paldum i Nada Obrić. Ali, kičmu scene su činili srednjeprugaši novokomponovane folk scene: Kemal Malovčić, Ferid Avdić, Asim Brkan, Rifat Tepić i Šerif Konjević. Oni su bili fokusiraniji i od oba Halida i od Harisa, jer su imali pored apstraktne ljubavi i velike hitove na konkretnije teme venčanja – na primer depresivnu Šerifa Konjevića: ’’Kod prodavca starog venčanicu izabrasmo, izabrasmo pa se posvađasmo’’, ili optimističnu kod Asima Brkana – ’’Upleti u kosu ružu bijele boje, želim da upoznaš roditelje moje’’. Pored ’’Izađi mala’’ famozni Ferid Avdić imao je i moćan hit na temu ispraćaja u vojsku (tada JNA) koji takođe može povratiti popularnost kad regruti ponovo u Srbiji krenu u kasarne. Pesma se zove ’’Hoćeš li mi na zakletvu doći’’ (da se skupa slikamo u stroju, svi drugovi iz kasarne naše, neka vide ljepoticu moju). Komentari na tu pesmu na Jutjubu su sociološka riznica: ’’Kada sam bio u bivšoj vojsci 1986. na otoku Visu, pjesme Ferida Avdića bile su mi melem za srce, a uz ovu pjesmu sam plakao jer mi nije imao tko doći na zakletvu..., Kakvu smo lepu Domovinu imali, ljudi.... i Armiju, policiju, snažnu radničku klasu, seljake, sve sve bas sveee.... Ove su se pjesme pjevale kad je bog išao po zemlji!!!!’’ I kako posle ne biti nostalgičan. Pesme Ferida, Kemala, Rifata, Asima, Šerifa – svi tih BiH srednjeprugaša – pržile su i talase srpkih radio stanica sa emisijama tipa – želje, čestitke i pozdravi. Upravo zbog te fokusiranosti tema i uverljivosti izvođenja. Ferid Avdić je sa vojničkom pesmom bio, na primer na Radiju Titovo Užice, barabar sa Šabanom Šaulićem (’’a tetke se izdvojile same, suze brišu krajem od marame’’) i Dobrivojem Topalovićem (’’mašinista pusti paru jače, da ne čujem kako draga na rastanku plače’’).

A znate li šta je „mitrijada“? Devedesetih, kad sam ja studirao, to su bile studentske žurke na kojima su se isključivo puštale pesme Mitra Mirića. Zastava ’’Ferarija’’ jeste bila simbol studentskih protesta 1996/97, pa se zato iz fazona da videti i na aktuelnim studentskim i građanskim protestima koji su povratili smisao prethodnih. Ali se zaboravlja da je među tim zastavama 1996/97. bila i zastava s Mitrom Mirićem – ja sam je jednom kao učesnik demonstracija primetio tik uz zastavu s Bobom Marlijem. I upravo su je nosili neki momci iz studentskog doma koji su oganizovali “mitrijade“. Na protestima su tada bili i studenti iz Republike Srpske koji su najviše bili kivni na Miloševića zbog uvođenja sankcija na Drini. Pa ne zove se slučajno studentski dom u ’’Top listi nadrealista’’ upravo Studentski dom ’’Mitar Mirić’’.

Cela priča i zbog Topalka i zbog Seke Aleksić koji podržavaju studentske proteste, odnosno činjenice da se političke pobede ne mogu izvojevati ako na strani opozicione Srbije protiv Vučića nisu i neki narodnjaci, i njihovi slušaoci, koje Vučić smatra svojim resursom, s pravom – jer narodnjaci su uvek većinski uz vlast. I Petog oktobra tu su bili i ljudi koji slušaju narodnjake. Pored već dokazanih rokera. Mada, ni Vučićeva vlast ne bi godinama bila tako stabilna da mu nisi prišli, ili ih je on preveo kao ribar ljudskih duša, i mnogi pop-rok izvođači. 

Hladni mir je višedimenzionalan i na postjugoslovenskom prostoru. Zapisao sam krajem januara 2021. da sam s jednog kafanskog zvučnika na zavejanom zlatiborskom potezu Draglica-Tripkova slušao Mišu Kovača (’’Ostala si uvek ista’’), razmišljajući da li je moguće da u 21. veku, posle svega cementiranog u narativima, u Varaždinu tuča može da izbije na nastupu Mitra Mirića. A izbila je tih dana.

No dobro: Evropska narodna partija -EPP, najveća politička grupacija u Evropskom parlamentu, čiji je pridruženi član Srpska napredna stranka, mlakog je stava kada je u pitanju kriza unutar Srbije. Kako je prenela Radio slobodna Evropa „studenti i građani Srbije imaju pravo na mirne demonstracije,” poručio je u ime EPP hrvatski poslanik Davor Ivo Štir i pozvao sve strane na dijalog. Ali, „Srbiji nije potrebna radikalizacija već dijalog, mir i predani rad u evropskim reformama“, rekao je Štir za pomenuti Radio, oglašavajući se u ime evropskih narodnjaka. Ovo saopštenje potpisala bi i informativna služba SNS. Eto, za srpske naprednjake Davor Ivo Štir – ideolog HDZ – nije „ustaša“, dok socijademokrata Tonino Picula jeste. Jer cepidlači. Kriterijumi su, dakle, jasni. To valjda znači da bi SNS pre prihvatila Iva Štira za evropskog izvestioca za Srbiju od Tonina Picule, kao što su prihvatili za partnera Janeza Janšu, iako su takvi Slovenci pucali na regrute JNA i poštuju Tuđmana, nego što im je odgovarala Tanja Fajon koja je i umela da zakera oko demokratije u Srbiji. 

Srpski predsednik je pre neki dan primio i pismo podrške od gradonačelnika Ljubljane Zorana Jankovića, u kojem je ovaj pozvao Vučića da „nastavi svoj put kao predsednik i da ne dozvoli da pritisci ili napadi poljuljaju pravac koji je zacrtao - pravac snažne, nezavisne i razvijene Srbije“! Šta bi bilo idealnije – da Vučić za novog premijera nađe nekog Tihomira Oreškovića, biznismena iz dijapsore koji nema opozicioni politički potencijal Milana Panića, kao što je Oreškovića nekada našao Tomislav Karamarko, ili kad bi nekako moglo da Zoran Janković bude novi srpski premijer. 

Davor Ivo Štir je i bivši šef hrvatske diplomatije, a kao jedan od ideologa HDZ objavio je programski dokumemt  „Nova hrvatska paradigma“. 

Oktobra 2018. Štir nije propustio volej, kao što je bilo smušeno Vučićevo podsećanje na Miloševića u govoru u Kosovskoj Mitrovici, koji je bio pompezno najavljen, a koji u smislu „platforme“ danas slabo šta znači. Dakle, iza opštih propagandnih mesta o rehabilitaciji Miloševića (hegemonizma), Štir je tada upozorio na moguće posledice Vučićevog „povijesnog dogovora’“ s Albancima i na njegovu „neupitnu poziciju promotera balkanske verzije neliberalne demokracije“. Štir je u zagrebačkom ’’Globusu’’ pokazao da razume „paradoks Merkel“ povodom Vučića, kao što je i Vučiću verovatno imponovalo onomad što Štir upozorava na ojačalu Srbiju, pa je dotični Štir tih dana bio pomenut čak i na Svetu Petku u stranačkim prostorijama u „Starom Merkatoru“ na Novom Beogradu. Gde je simbolički nazočio u marketinške svrhe. I njegov drugi tekst iz 2019. odjeknuo je „na dvoru“ a jedan poznavalac situacije i raspoloženja mi je tada ne i toliko cinično rekao da mu se čak čini da bi Vučić u sebi voleo da mu Štir bude savetnik. Više nego što su mu to bili Stros Kan ili Toni Bler. Štir 2018/19. ističe da se Srbija profiliše kao ključni regionalni akter zbog „ekspanzionističkog mentaliteta te određenog institucionalnog i državnog kapaciteta“. Beograd je još tada, shvativši moć Putina i realizam Zapada, krenuo u stvaranje vlastite interesne sfere: To nije nova Jugoslavije, nego ponovno pretvaranje Beograda u regionalni centar s presudnim autoritetom za regulisanje odnosa unutar sfere koju je Tim Džuda u ’’Ekonomistu’’ nazvao ’’jugosferom’’. Evo, podsećanja radi, pregnantanog Štirovog citata: „S propašću koncepta ujedinjene Evrope Hrvatska postaje ranjivija: Srbija izrasta u ključnog aktera na Balkanu. Hrvatska sebe ne vidi na Balkanu, ne želi i ne može biti lider te regije niti njezin vodič prema EU. No ona mora voditi aktivnu politiku balansa snaga kako bi se izbjeglo stvaranje hegemona na Balkanu“. U BiH posebno. Uz prisan odnos Hrvatske prema Srednjoj Evropi Štir ponovo naglašava jačanje Jadranske trilaterale s Albanijom i Crnom Gorom koju je Hrvatska inicirala u Splitu 2017, kao jednu od preventivnih mera za bolje geopolitičko snalaženje.

Vučić u reakcijama na proteste vrši zamenu zeta pa govori da su  naprednjaci žrtve falangi, a istovremeno samo varira Miloševićevu tezu o „silama haosa i bezumlja“. Odnosno sad su to „mračni ljudi opasnih namera“, kako to razrađuju njegovi mediji. Nekad je komunistička mašta u Jugoslaviji smislila kovanicu „anarholiberali“ kao tešku optužbu. Danas se protiv Srbije uortačila koalicija anarhista i ustaša, kao neke postmoderne anarhoustaše. 

Evo ponovo Trampa, Putin nikud nije ni išao, ali evo opet i Davora Iva Štira, zabrinutijeg za stabilnost Srbije nego što je Andrej Plenković zabrinut zbog Jadranskog naftovoda (Janaf), u kontesktu američkih sankcija NIS-u u većinskom ruskom vlasništvu. Plenković želi pre svega ekonomsku stabilnost Srbije, dok u ime naprednjacima sestrinske HDZ – Štir želi još više - dijalog, mir i predani rad u evropskim reformama. Srbiji nije potrebna radikalizacija, potpisuje Štir i pri radikalizaciji ne misli očigledno na srpske radikale (naprednjake). Ima Vučić očigledno dovoljno razumevanja među „ustašama“, jer, realno, koja bi Srbija više odgovarala i hrvatskoj „dubokoj državi“ od ove Vučićeve „nadzemne“. Da je ukorava i da se o njoj brine. Jer retuđmanizovanu Hrvatsku EU nikad neće odbaciti dok rešešeljizovanu nikad neće prihvatiti – tako da Hrvatska nastoji da očuva svoj politički ekskluzivitet u Regionu. U temeljima Hravtske je tabuziran ratni narativ iz devedesetih godina. Vučiću je, naravno, uvek bitnija briga za njega iz Hrvatske pa otuda i okleva da povuče priznanje „ustaške države“. 

Na temi Vučićeve stabilnosti zajedničku zabrinutost mogu da podele čak i Poljska i Rusija, što im obično nije manir u aktuelnim kontekstima. Poljski premijer Donald Tusk novinarima u Varšavi pojašnava: U Srbiji nije pao Vučić, već premijer sličnog prezimena. 

Ambasador Rusije Aleksandar Bocan-Harčenko poručio je da je u toku „pokušaj obojene revolucije u Beogradu“. To i Vučić i njegove sluge uporno govore - da Zapad protiv Srbije sprovodi „obojenu revoluciju“. Takozvane obojene revolucije početkom 21. veka dovele su do promena režima u Kirgistanu, Gruziji i Ukrajini. Demonstranti u Gruziji i na aktuelnim demonstracijma zahtevaju zapadni put a ne rusku prošlost, dok protiv Vučića ima i srpskih putinista. Fenomen „obojenih revolucija“ se odnosi, dakle, samo na postsovjetski prostor i pokušaj prozapadne emancipacije država od Putinove Rusije. Ali, uprkos popularnosti Putina u Srbiji, i uprkos tome što je Vulin – blizak Vučićev saradnik – položio Staljinu cveće na grob , Srbija je zvanično na evropskom putu, pa bi otuda i „obojena revolucija“ u Srbiji bila apsurdna. Uostalom, ako široko, retroaktivno i kolokvijalno koristimo pojam „obojenih revbolucija“ i van postsovjetskog prostora, onda bi Miloševićeva „antibirokratska revolucija“ iz poznih osamdesetih godina prošlog veka bila prva „obojena revolucija“ iz koje još nismo ni izašli. Vučić je podigao njen barjak. I možda ima nekog morbidnog duha istorije da se sve vraća tamo odakle je počelo – od bacanja jogurta u Novom Sadu na institucije sitema. Nakon čega se Milošević konačno dočepao pune vlasti. 

Ima u EU lidera sličnih Vučiću – Viktor Orban u Mađarskoj i Robert Fico u Slovačkoj. Postoji i bitna razlika. Oni su, za razliku od Vučića i u EU i NATO, i neće da izađu, kao što Vučić neće da uđe, a sa vlasti su, takođe za razliku od Vučića silazili, pa se vraćali. Kao i Tramp. Vučiću je bliža neka vrsta ’’sultanata’’ i Erdogan po kontinuitetu vlasti, ali ne i po gubljenju Istanbula, Izmira  i Ankare na izborima. Koliko srpski režim ceni Lukašenka najbolje se vidi po novinskim naslovima gde se on oslovljava kao „lider sa najdužim stažom u Evropi’’. Hiper-autoritarni ruski i beloruski modeli su intimno najbliži Vučićevom režimu dok je saradnja sa Zapadom uslov opstanka fleksibilnog neoradikalskog modela za novo vreme.

Povratila se parola studentskih protesta iz 1996/97. – „Beograd je svet“, ali svet nije više isti. Otuda i srpski studenti zaista deluju kao senzacija – i u medijskoj internacionalizaciji protesta i kao slobodarska atrakcija u odnosu na čamotinju srpske hibridne demokratije. Oni deluju avangardno mnogo šire od Srbije, ali je rizično pripisivati im razne levičarske fatamorgane jer srpski studenti su u suštini ustavne patriote i zalažu se za elementarnu normalnost jedne države koja formalno ima demokratski Ustav i neke institucije koje su sad uglavnom prazne ljušture.  Plenumi, odnosno neposredna demokratija, pokazali su se efikasnim za studentski protest, ali politika države se ne može voditi plenumski u neposrednoj demokratiji, već u posrednoj – izbornoj.  Kritička javnost i politička opozicija nisu uvek isto. Devedesetih, kad su studenti tražili da ih vlast uvaži, Šešelj je rekao da će ih uvažiti shodno broju mandata koje osvoje ako izađu na izbore. Ključ artikulacije nalazi se u relaciji studentskih plenuma i političkih partija opozcije. Vlast se napadno brine da opozicija ne „preuzme“ (otme) proteste studentima, dok studenti i dalje drže distancu od opozcije. Tamo 1996/97. studenti su delovali sinhronizovano sa opozicijom a priznavanje izborne volje bio je lakši zadatak jer nije značio faktičku promenu sistema do čega bi se sad došlo kad bi se studentski zahtevi zaista ispunili. Danas je distanciranje studenta od opozicije kratkoročno dobro, dugoročno je rizično.

Vlast i ProGlas etiketira kao „operaciju ProGlas“ shodno dimanici proizvodnje unutrašnjeg neprijatelja jer se instiktivno trudi da saseče sve što može da zaliči na alternativu režimu. Studentski zahtevi bez podrške političkih partija – a ProGlas je suštinski već to na neki način iako ne želi navodno da bude – teško mogu biti ispunjeni sistemski. Vlast će se uvek truditi da ponudi maglu taktičkih ustupaka – to je i pad Vučevićeve vlade. Na neki način studentski zahtevi su i takvi da se ne mogu suštinski ispuniti a da režim ostane u ovoj formi, a on se ne može strukturalno reformisati. Ima u svemu tome i kvadrature kruga. Režim nema unutrašnji reformsko-frakcijski potencijal  i ima lidera koji je zavetnik (protiv Petog oktobra), nespreman na padobran varijante i svođenje u ustavne okvire.

Šta li je Vučiću odvratnije – sama ideja prelazne vlade ili kohabitacija do koje bi došlo nakon izbora koje bi pripremila prelazna valada?  A ko bi onda bio Vučićev Milomir Minić, predsednik prelazne vlade nakon Petog oktobra? I koji su to kriterijumi ko bi ušao u prelaznu vladu? Ima li tu SPS-a kao onomad, da li ulazi samo parlamentarna opozicija, ulazi li ProGlas, ulaze li studenti, ulazi li Kreni – promeni…?

U Srbiji političku dinamiku daju studenti i Vučić, kod njih je sad realna politička moć, s time što Vučić teško izlazi iz reaktivne pozicije. To bi bio i pravi izborni okršaj, ali je problem što je to asimetričan odnos u smislu odmeravanja van ulice, sem ako se studenti ne institucionalizuju, a što je opet nemoguće bez podrške opozicije, ili rekonfiguracije opozicije. Ako ova ne valja, napravite novu. S time što taborski dvopartizam koji je na delu tu ne ostavlja prostora za mnogo cepidlačenja. 

Pre pada nadstrešnice uticajni naprednjak i ideolog Vladimir Đukanović imao je zapažene kolumne u Politici o Vučićevom ’’Brutu’’. Čaršija je nagađala i čitala te tekstove detektujući ih kao nekad aluzije Mire Marković u ’’Dugi’’ Milomira Marića. Tekstovi su bili zaista politički zemljotes, a i Đukanović je tvrdio oktobra prošle godine da se ’’Brut’’ prepoznao i sada je u ozbiljnoj panici. „Svestan svih nedela koje je počinio, Brut traži način da se sveti što je provaljen, ali i da se bez posledica izvuče.“ Otuda su valjda neutemeljene sumnje, i među naprednjacima koje sam čuo ovih dana - da li je moguće da se „Brut“ pojavio ni manje ni više nego prilikom Vučićevog obilaska Rasinskog okruga i posetama Ćićevcu, Varvarinu, Trsteniku, Brusu i Aleksandrovcu. Tek je valjda apsurdno da ’’Brut’’ bude komandant naprednjačkog rasinskog odreda, koga ne treba mešati sa tradicijama rasinskog partizanskog odreda čijom se sudbinom bavio Dobrica Ćosić u romanu „Daleko je sunce“. Možda gospodin Đukanović i razjasni ko je stvarno Brut pa da ne bude više čaršijskih naklapanja. Ili Brut nije više Brut. Ili je sad i Brut dobar. 

Pored Jelene Karleuše i Vladimir Đukanović je u jednoj nadrealnoj situaciji odgovorio Madoni koja je podržala srpske studente. Đukanović se začudio da je Madona „pristalica rigidnog komunizma“ jer su studenti 1968. tražili da se tadašnja SFRJ pretvori i Kinu Mao Cedunga ili Ho Ši Minovu verziju Vijetnama. I mimo tog redukcionističkog tretiranja 1968. jedna stvar je interesantna za poređenje: Kad se 1968, na Novom Beogradu pojavio pred studentima  Veljko Vlahović, koga je Tito poslao da ih umiri, oni su ga nosili na rukama. U toku govora bio je prekidan povicima “Veljko, vodi nas”.

„Komunisti moraju biti takvi komunisti kao što je bio Veljko Vlahović", govorio je Josip Broz Tito, za ovog  španskog borca, narodnog heroja, ratnog vojnog invalida, visokog funkcionera komunističke Jugoslavije i publicistu.

Ima li Vučić  jednog funkcionera stranke od pola milona članova, skromnog i pravdoljubivog, kako su studenti videli Veljka 1968. koga će studenti dočekati kao Veljka Vlahovića i koji neće biti izviždan. Koji ih neće umiriti, kao što ni Veljko nije one, ali će biti poštovan? I kakav je zaista foto robot jednog prosečnog i uzornog naprednjačkog funkcionera. Da ga Vučić prikaže i kaže - naprednjaci trebaju biti kao ovaj naprednjak, kao što je Tito rekao za Veljka Vlahovića kakav treba da bude komunista.