Ovakav parlament bez smislene opozcije i ovakva Vlada puna rivalskih sujeta, o kojima pišu mediji, neće u punom kapacitetu moći da sledi ono što Vučić bude dogovorio sa Prištinom. To jest, prema toj teoriji, neće moći da “ponesu” njegov istorijski dogovor sa predstavnicima albanskog naroda.

Smatra se da se stoga u vrhu SNS razmatra sledeći scenario – da se na proleće 2019. ide na vanredne izbore na kojima će, što zvuči dosta neverovatno, naprednjaci nastupiti na samostalnoj listi. Sadašnjim saveznicima – Ljajiću, ali i Aleksandru Vulinu biće ponuđena “velika socijalistička koalicija”, na čelu sa Ivicom Dačićem, koji jedino samostalno ima cenzus. Socijalistička, budući da sva trojica vode stranke sa predznakom socijalistički.

Zasad je teško ovo razmatranje uzeti ozbiljno, i još je teže zamisliti Ljajića kako bi javnosti predstavio taj fantazmagorični spoj sa Dačićem i Vulinom. Kako bi dakle, Rasim Ljajić uopšte mogao da objasni da se, kao predstavnik nekadašnjeg mekog krila SDA Sandžaka - on čija je sadašnja Socijaldemokratska partija Srbije i dalje u nekim lokalnim koalicijama sa SDA i Sulejmanom Ugljaninom, on kao visoki državni zvaničnik iz vremena DOS-a - može zadesiti u takvoj jednoj kombinaciji? Sa bivšim ljudima Slobodana Miloševića i njegove supruge Mire Marković?

Namera o kojoj se sluti, da Vučić hoće da promeni strukturu vladajuće koalicije i da će mu pokretač za to biti “istorijski dogovor srpskog i albanskog naroda o Kosovu”, a način vanredni izbori, naterali su Ljajića da testira tu nameru. Povod za to bili su izbori za savete nacionalnih manjina. Na tim izborima je bilo očigledno, da Vučićevi ne nastupaju u skladu sa postojećom “koalicionom strukturom”. To jest, da podržavaju ne samo Ljajića, već i logistički i medijski, Muamera Zukorlića. A to znači postavljanje nove savezničke platforme u Sandžaku, sem postojeće Ljajićeve.

Sukob Ljajićevih poslanika sa radikalima i Vojislavom Šešeljem u parlamentu, samo se se namestili na taj povod. Ovde treba imati u vidu i još nešto – a to je da su Šešelj i Ljajić stari znanci iz haškog razdoblja. Ljajić je, podsetimo, bio predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, i kao takav odlazio kod radikala, kada je svako iz vlasti DS-DSS Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, to izbegavao. Ljajić je tadašnjem rukovodstu Šešeljeve stranke u kojoj je bio i Vučić, pribavljao dokumentaciju za pravnu odbranu i sarađivao sa njima u ime države i Vlade Srbije.

Sama činjenica da to sada Šešelj tako vraća, govoreći o Ljajiću usred Skupštine kao o “narko dileru”, i to iz pozicije haškog osuđenika, takođe govori u prilog vanrednim izborima. Jer, Šešeljevo prisustvo u parlamentu baciće senku na sve što taj saziv bude glasao vezano opet za Vučićeve kosovske odluke.

Osnovna politička logika, pak, protivi se promeni strukture vladajuće koalicije i vanrednim izborima zbog prevelikog rizika od izborne krize. Okolnosti u vezi Kosova, kakve god da budu, samo tu krizu mogu da izazovu i pojačaju. Osnovna logika ukazuje na to da će Vučić ići na cele mandate, i na zadržavanje postojećeg odnosa snaga. U tom postojećem odnosu snaga, on za svakog može imati “rezervnu” opciju, kao što ima Zukorlića za Ljajića. I takođe, svakog može držati u neizvesnosti.

Način držanja u neizvesnosti su i najave da bi nestranačka premijerka Ana Brnabić mogla da se učlani u Srpsku naprednu stranku, i da preuzme neku visoku partijsku poziciju. Sasvim interesantno, Vulinov bivši potpredsednik Bratislav Jugović, prvi je u štampi najavio da bi Brnabić mogla da postane i predsednica Srpske napredne stranke, ako Vučić odluči da se povuče. Dosad je za favorita za scenario Vučićevog formalnog povlačenja sa čela partije, figurirao Nebojša Stefanović, ministar policije.

Držanje otvorenih kadrovskih rešenja i nerešenih napetosti, postali su glavno obeležje Vučićevog vođenja stranke. I to se vidi od lokalnih sukoba, poput onog u Požarevcu, gde dve suprostavljene frakcije SNS letos nisu mogle da se izbore za prevlast, sve dok njihovi čelnici nisu proveli nekoliko sati u Predsedništvu Srbije. Potom su potpisali i objavili dokument o pomirenju, koji više liči na privremeno primirje. Glavna podela unutar naprednjaka, sem interesnih sukoba, jeste ipak i politička. I mogla bi se definisati kao podela po liniji osnivača i preletača. Osnivači, ili izvorni naprednjaci su oni koji su u SNS bili i u opozicionoj fazi, pre 2012. To su oni koji su vodili medijske i druge bitke sa tadićevcima, poput recimo Jadranke Joksimović. Izvorni naprednjaci i dalje imaju samostalnost, i pojavljuju se i u medijima koje SNS označava kao opozicione i neprijateljske. Za one koji su došli po preletačkoj liniji, kada je SNS bila već na vlasti, to se ne može reći. Premijerka Brnabić spada u tu liniju.

Upravo to stalno tinjajuće previranja unutar SNS, daje privid da će vanrednih izbora biti, da tek što nisu, da su lokalni 16. decembra u četiri opštine, provera rejtinga, da se postavljaju već osnove za parlamentarnu kampanju.

“"Preumoran sam, ali nadam se da neću još dugo biti u vladi i da ću nekima to da skinem s dnevno reda”, izjavio je ovih dana Ljajić u istom intervjuu u kome je rekao i da “želim da kao vladajuća koalicija pobedimo i na sledećim izborima”.

Ova kontradiktornost najbolje opisuje atmosferu u vrhu vlasti – znaju da su zamenljivi, iako bi želeli da nisu.